PITANJE:

Da li je predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom funcioner u skladu sa članom 3. stav 1. tačka 27) podtačka (1) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma

ODGOVOR:

Shodno članu 3. stav 1. tačka 27) podtačka (1) Zakona, funkcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u zemlji, i to: predsednik države, predsednik Vlade, ministar, državni sekretar, posebni savetnik ministra, pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, direktor organa u sastavu ministarstva i njegovi pomoćnici, i direktor posebne organizacije, kao i njegov zamenik i njegovi pomoćnici.

Predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom nije obuhvaćen navedenom podtačkom (1), pa isti nije funcioner u smislu člana 3. stav 1. tačka 27) podtačka (1) Zakona.

PITANJE:

Da li su v.d. direktora društva Metanolsko-sirćetnog kompleksa ad Kikinda, predsednica Skupštine društva, predsednik i članovi Izvršnog odbora društva, funcioneri u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma

ODGOVOR:

Shodno članu 3. stav 1. tačka 27) Zakona, funkcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u zemlji, i to:

(1) predsednik države, predsednik Vlade, ministar, državni sekretar, posebni savetnik ministra, pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, direktor organa u sastavu ministarstva i njegovi pomoćnici, i direktor posebne organizacije, kao i njegov zamenik i njegovi pomoćnici,

(2) narodni poslanik,

(3) sudije Vrhovnog kasacionog, Privrednog apelacionog i Ustavnog suda,

(4) predsednik, potpredsednik i član saveta Državne revizorske institucije,

(5) guverner, viceguverner i član Saveta guvernera Narodne banke Srbije,

(6) lice na visokom položaju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima (ambasador, generalni konzul, otpravnik poslova),

(7) član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države,

(8) član organa upravljanja političke stranke

Uvidom u Centralni registar depo i kliring hartija od vrednosti utvrđeno je da je akcionarsko društvo Metanolsko-sirćetni kompleks Kikinda, privredno društvo u većinskom vlasništvu države, s obzirom da su većinski vlasnici akcija Javno preduzeće Srbijagas i Republika Srbija.

Dalje, preko sajta Agencije za privredne registre izvršen je uvid u Statut akcionarskog društva  Metanolsko-sirćetni kompleks Kikinda, br. 649-68/2019 od 30.04.2019. godine i utvrđeno je da društvom upravlja Skupština, Nadzorni odbor, Generalni direktor i Izvršni odbor.

Na osnovu svega napred navedenog, v.d. direktora društva, predsednica Skupštine društva, predsednik i članovi Izvršnog odbora društva jesu funcioneri u smislu člana 3. stav 1. tačka 27. podtačka (7). Zakona.

PITANJE:

Šta se smatra međusobno povezanim transakcijama u slučajevima kada je Zlatarna Celje, kao obveznik Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorima dužna da primenjuje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona kada vrši transakcije u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti

ODGOVOR:

Obveznici u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorima, koji su dužni da primenjuju radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona jesu finansijske i nefinasijske institucije koje su predviđene članom 4. ovog zakona.

Zlatarna Celje Invest, kao pravno lice čija je osnovna delatnost otkup i prodaja investicionog zlata nije obveznik u smislu Zakona i nije dužna da primenjuje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. istog.

Međutim, kao pravno lice koje se bavi prodajom robe i vršenjem usluga, u konkretnom slučaju prodajom i otkupom investicionog zlata, dužno je da se pridržava odredaba člana 46. Zakona, kojim se reguliše ograničenje gotovinskog poslovanja.

Naime, shodno članu 46. stav 1. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, dok je stavom 2. istog člana predviđeno da ograničenje važi i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Dakle, u slučaju prodaje investicionog zlato čija je cena 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, neophodno je da kupoprodajna cena u navedenom iznosu bude uplaćena na poslovni račun, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih transakcija.

Dodajemo da Zakonom nije definisano šta se smatra međusobno povezanim transakcijama, pa je Uprava za sprečavanje pranja novca mišljenja da bi lice koje se bavi prodajom robe i vršenjem usluga trebalo da za svaki konkretni slučaj proceni šta se smatra međusobno povezanim transakcijama, uzimajući u obzir svoje poslovanje i vrstu kupaca, a sve u cilju upravljanja rizikom i sprečavanja zloupotrebe od pranja novca i finansiranja terorizma.

PITANJE:

Da li se Obrazac prijave popunjava na celokupan iznos koji fizičko lice prenosi preko državne granice ili samo na iznos preko 10.000 evra? Primera radi, u clyčajy da fizičko lice unosi u Republiku Cpbijy iznos od 15.000 evra, da li se u Obrazac prijave ypicyje 15.000 evra ili treba upisati samo iznos koji prelazi iznos utvrđen Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ( u daljem tekstu: Zakon), u konkretnom primeru 5.000 evra?

Da li se Obrazac prijave može smatrati potvrdom kojy carinski organ izdaje nerezidentu - fizičkom licu prilikom ulaska u Republiku Srbiju u postupku primene Zakona o deviznom poslovanju i Odluke Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (u daljem tekstu: Odluka NBS)

ODGOVOR:

Članom 86. Zakona  je predviđena dužnost za svako fizičko lice (bez obzira da li je rezident ili nerezident), koje prelazi državnu granicu (bez obzira da li ulazi ili izlazi iz zemlje) i pri tom prenosi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti, da nadležnom carinskom organu prijavi prenos u navedenom iznosu.

Carinski službenik popunjava Obrazac prijave podacima iz člana 100. stav 1. Zakona uvek kada fizičko lice, prilikom prelaska državne granice prenosi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti, tačnije u Obrazac prijave se upisuje i iznos od 10.000 evra, a što bi u konkretnom primeru značilo da se upisuje celokupan iznos od 15.000 evra. Navedene podatke iz člana 100. stav 1. Zakona, nadležni carinski organ je dužan da dostavi Upravi za sprečavanje pranja novca, bez obzira da li je iznos od 10.000 evra ili više prijavljen od strane fizičkog lica ili pronađen od strane carinskog službenika.

Pored toga, carinski službenik je dužan da popuni Obrazac prijave podacima iz člana 100. stav 2. Zakona i u slučaju kada fizičko lice prenosi preko državne granice fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu nižem od 10.000 evra u dinarima ili stranoj valuti, ako ustanovi da postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, u kom slučaju Upravi za sprečavanje pranja novca dostavlja podatke iz člana 100. stav 2. Zakona

Nadležni carinski organ privremeno oduzima fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti koja nisu prijavljena, što bi u konkretnom primeru značilo da se oduzima celokupan iznos od 15.000 evra, kao i sredstva koja su u vezi sa pranjem novca ili finansiranja terorizma bez obzira na iznos.

Dodajemo i to da su oblik i sadržina Obrasca prijave, način podnošenja i popunjavanja prijave, kao i način obaveštavanja o ovoj obavezi fizičkih lica koja prelaze državnu granicu propisani Pravilnikom o prijavi prenosa fizički prenosivih sredstava plaćanja preko državne granice, koji je doneo ministar finansija i on ne može predstavljati potvrdu koju nerezidentu – fizičkom licu izdaje nadležni carinski organ u slučaju unošenja u Republiku Srbiju iznosa većeg od 10.000 evra, odnosno protivvrednosti u drugoj stranoj valuti, a na osnovu Odluke NBS. 

PITANJE:

Da li u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, platna institucija, na osnovu uspostavljene poslovne saradnje sa pružaocem usluga povezanih s digitalnom imovinom ( u daljem tekstu: PUDI) koji ima dozvolu nadzornog organa, može da isplaćuje gotovinska novčana sredstva nerezidentu koji je prodao digitalnu imovinu preko PUDI, a gde je PUDI uspostavio poslovni odnos sa nerezidentom i uputio ga na platnu instituciju koja pruža usluge izvršavanja novčanih doznaka između PUDI i nerezidenta, i to na lokacijama zastupnika platne institucije?

ODGOVOR:

Zakonom nije isključena mogućnost opisana u podnetom zahtevu, s tim što je u tom slučaju pružalac platnih usluga dužan da pored opštih odredaba kojima su propisane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, primenjuje i posebne odredbe Zakona u vezi sa prenosom novčanih sredstava prediđene članom 11. i 12. Zakona.

Naime, ako je iznos prenosa novčanih sredstava viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, bez obzira na to da li je u pitanju iznos jedne transakcije ili ukupan iznos više povezanih transakcija, pored opštih radnji i mera iz člana 7. Zakona koje primenjuje prema platiocu (PUDI), pružalac platnih usluga pribavlja sledeće podatke o ovoj stranci: naziv i adresa sedišta platioca, broj platnog računa, odnosno jedinstvena oznaka transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa.

Ako nije pribavljen podatak o adresi sedišta platioca, prikuplja se jedan od sledećih podataka: matični broj ili jedinstvena identifikaciona oznaka.

Ako iznos prenosa novčanih sredstava nije viši od 1.000 evra, pružalac platnih usluga ne primenjuje radnje i mere iz člana 7. Zakona prema platiocu, ali je dužan da pribavi najmanje sledeće podatke: naziv platioca i broj platnog računa, odnosno jedinstvenu oznaku transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa

S obzirom da pružalac platnih usluga prima novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu, dužan je da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 20–22. ovog zakona (kako PUDI može biti samo pravno lice, da utvrdi i proveri identitet pravnog lica i zastupnika pravnog lica i lica stranog prava, kao i punomoćnika ili prokuriste, ukoliko isti uspostavljaju poslovni odnos ili vrše transakciju u ime pravnog lica), pre prenosa novčanih sredstava.

Smatra se da je pružalac platnih usluga proverio tačnost prikupljenih podataka o platiocu pre prenosa novčanih sredstava i ako je s platiocem prethodno uspostavio poslovni odnos i utvrdio i proverio identitet ovog lica na način propisan gore navedenim članovima Zakona, i ako postupa u skladu sa članom 29. ovog zakona.

Ako je iznos prenosa novčanih sredstava viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pored opštih radnji i mera iz člana 7. Zakona koje primenjuje prema primaocu (nerezidentu), pružalac platnih usluga pribavlja sledeće podatke o ovoj stranci: ime i prezime, odnosno naziv primaoca plaćanja i broj platnog računa primaoca plaćanja, odnosno jedinstvenu oznaku transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja računa.

S obzirom da se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu, bez obzira na iznos prenosa novčanih sredstava, pružalac platnih usluga je dužan da pre odobrenja platnog računa primaoca plaćanja ili stavljanja novčanih sredstava na raspolaganje ovom licu, proveri tačnost prikupljenih podataka o tom licu na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, osim ako je identitet primaoca plaćanja već utvrđen i proveren pri uspostavljanju poslovnog odnosa u skladu sa čl. 17–23. ovog zakona i pružalac platnih usluga postupa u skladu sa članom 29. ovog zakona, a ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.

PITANJE:

Da li je potrebno da se datum očitavanja lične karte stranke poklopi sa datumom kada je ponuda za zaključenje ugovora o osiguranju života potpisana ili se može tolerisati određeni vremenski razmak u datumima očitavanja lične karte stranke i potpisivanja ponude, shodno članu 17. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma

ODGOVOR:

Radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona, obveznik vrši pre uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom, odnosno pre potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju, shodno članu 9. Zakona.

Obveznik utvrđuje i proverava identitet stranke koja je fizičko lice i zakonskog zastupnika te stranke pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 3) ovog zakona, koji podaci se pribavljaju uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica čija se identifikacija vrši. Obveznik je dužan da pribavi kopiju, odnosno očitan izvod ličnog dokumenta tog lica. Na kopiji, odnosno očitanom izvodu ličnog dokumenta u papirnom obliku upisuju se datum, vreme i lično ime lica koje je izvršilo uvid u taj dokument.

Imajući u vidu da obveznik radnje i mere iz člana 7. Zakona, među kojima je utvrđivanje i provera identiteta stranke vrši pre uspostavljanja poslovnog odnosa, datum očitavanja lične karte stranke se ne mora poklapati sa datumom uspostavljanja poslovnog odnosa, odnosno datumom potpisivanja ponude. 

PITANJE:
Da li prilikom uplate pazara platna institucija treba da pribavi i podatke o fizičkom licu koje je donosilac pazara shodno članovima od 11 – 15. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma?

ODGOVOR:
Ako je iznos prenosa novčanih sredstava viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pored opštih radnji i mera iz člana 7. Zakona, pružalac platnih usluga pribavlja sledeće podatke o platiocu: ime, prezime i adresa – ako je fizičko lice, odnosno naziv platioca i adresa sedišta – ako je pravno lice, broj platnog računa, odnosno jedinstvena oznaka transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa.

Ako nije pribavljen podatak o adresi, prikuplja se jedan od sledećih podataka: nacionalni identifikacioni broj (JMBG, matični broj) ili broj ličnog dokumenta, datum i mesto rođenja ili jedinstvena identifikaciona oznaka.

Podaci o primaocu su: ime i prezime, odnosno naziv primaoca plaćanja i broj platnog računa primaoca plaćanja, odnosno jedinstvena oznaka transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja računa.

Ako iznos prenosa novčanih sredstava nije viši od 1.000 evra, pružalac platnih usluga platioca ne primenjuje radnje i mere iz člana 7. Zakona, ali je dužan da pribavi najmanje sledeće podatke o platiocu: ime i prezime, odnosno naziv platioca i broj platnog računa, odnosno jedinstvenu oznaku transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa

Shodno članu 3. stav 1. tačka 34) Zakona, platilac je fizičko ili pravno lice koje na teret svog platnog računa izdaje platni nalog ili daje saglasnost za izvršenje platne transakcije na osnovu platnog naloga koji izdaje primalac plaćanja, a ako nema platnog računa – fizičko ili pravno lice koje izdaje platni nalog.

Dakle, ukoliko fizičko lice koje je donosilac pazara nije vlasnik platnog računa, platna institucija nije dužna da pribavlja podatke o tom fizičkom licu.

PITANJE:

Da li je prilikom utvrđivanja stvarnog vlasnika pravnog lica i lica stranog prava potrebno da se pribavi i čuva kopija izvoda iz Evidencije stvarnih vlasnika ili kopija dokumentacije iz registra Agencije za privredne registre čuvanjem strana o poslovnim podacima, adresi, zakonskim zastupnicima i članovima, shodno članu 25. stav 2. i 7. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma?

ODGOVOR:

Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa definicijom iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona i pribavi sledeće podatke: ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na načine predviđene članom 25. stav 2, 3 i 4. Zakona koji nisu kumulativni, pa je zato obveznik dužan da to čini po propisanom redosledu:

Najpre, obveznik je dužan da napred navedene podatke pribavi uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja čiju kopiju čuva u skladu sa zakonom ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar u kom slučaju je obveznik dužan da obezbedi kopiju izvoda iz tog registra koju čuva u skladu sa zakonom.
S tim u vezi, pod dokumentacijom iz registra misli se na dokumentaciju na osnovu koje je izvršena registracija podataka o privrednim društvima poput osnivačkog akta, statuta.

Zatim, ako iz zvaničnog javnog registra, odnosno registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, nije moguće pribaviti sve podatke o stvarnom vlasniku obveznik je dužan da podatke koji nedostaju pribavi iz originalnog dokumenta ili overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke.

Ukoliko iz objektivnih razloga nije moguće pribaviti propisane podatke na neki od prethodno opisanih načina, obveznik ih može pribaviti i uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke.

Na kraju, ako obveznik nakon preduzimanja svih radnji propisanih ovim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci, ali je u obavezi da dokumentuje radnje i mere preduzete na osnovu člana 25. stav 2, 3. i 4. Zakona, kao dokaz da je pokušao da dođe do podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona.

Evidencija stvarnih vlasnika uspostavljena na osnovu Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika ("Sl.glasnik RS" br. 41/18, 91/19, 105/21 i 17/23) predstavlja jedan od izvora podataka o stvarnom vlasniku stranke, koji ne oslobađa obveznika obaveze da preduzme radnje i mere za utvrđivanje stvarnog vlasnika iz Zakona koje je dužan da sprovede na osnovu procene rizika.

Napominjemo da je neophodno da se za svaku kategoriju stranke koja je pravno lice i lice stranog prava utvrdi stvarni vlasnik u skladu sa definicijom iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona, a potom dokumentuje način na koji se u konkretnom slučaju došlo do podataka o stvarnom vlasniku koji su propisani članom 99. stav 1. tačka 13) Zakona (ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke).

PITANJE:

Inspekcijskim nadzorom u okviru godišnjeg operativnog plana kontrole prometa novih i polovnih automobila i rezervnih delova, od strane tržišnog inspektora utvrđena je nepravilnost, odnosno nepoštovanje odredbi člana 46. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, tako što je trgovac u svom maloprodajnom objektu primio gotov novac za promet automobila u dinarskoj protivvrednosti u iznosu 10.000 evra i više i taj novac uplaćivao kao dnevni pazar - šifra plćannja 165, a zatim je utvrđeno i da su druga fizička lica za kupljena vozila uplaćivala gotovinu u banci na poslovni račun trgovca automobila - šifra plćanja 189.
S tim u vezi, a radi daljeg postupanja u nadzoru nad primenom Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, potrebno mišljenje Uprave za sprečavanje pranja novca da li napred opisana postupanja predstavljaju nepoštovanje odredbe člana 46. Zakona.


ODGOVOR:

Prema članu 46. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, koje ograničenje važi i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 3. stav 1. tačka 8) Zakona, gotovinska transakcija jeste fizički prijem ili davanje gotovog novca.

Uplata gotovinskog iznosa od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, odnosno više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u navedenom iznosu od strane kupca na poslovni račun prodavca automobila, posredstvom pružaoca platnih usluga (banke, platne institucije, javnog poštanskog operatora) se ne smatra kršenjem člana 46. Zakona, jer takva transakcija ne predstavlja gotovinsku transakciju u smislu Zakona u odnosu na prodavca automobila, zato što na taj način prodavac automobila za prodatu robu ne prima gotov novac „na ruke“.

Međutim, kada prodavac automobila u svom maloprodajnom objektu primi gotov novac za promet automobila u dinarskoj protivvrednosti u iznosu 10.000 evra i više i taj novac uplaćuje kao dnevni pazar, u tom slučaju krši član 46. Zakona i čini privredni prestup iz člana 118. stav 1. tačka 43) Zakona.

 

PITANJE:

Da li posrednik koji ima zaključen ugovor o posredovanju sa investitorom, koji je izgradio određeni objekat u kome se nalaze posebni delovi koji su predmet ugovora o kupoprodaji ili ugovora o zakupu zaključen između investitora i trećih lica (kupaca ili zakupaca), ima obavezu identifikovanja kupaca ili zakupaca posebnih delova i primene drugih radnji i mera u skladu sa Zakonom u vezi sa kupcima ili zakupcima, posebno imajući u vidu okolnost da posrednik nema ugovoni odnos sa kupcima ili zakupcima (odnosno, posrednik ima ugovoni odnos sa investitorom), dok investitor ima ugovorni odnos sa kupcima ili zakupcima

ODGOVOR:

Posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti, na osnovu Zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 95/2013, 41/2018 i 91/2019) je delatnost koja obuhvata poslove pronalaženja radi dovođenja u vezu sa nalogodavcem druge ugovorne strane, koja bi sa njim pregovarala o zaključenju, odnosno zaključila ugovor o prometu ili zakupu nepokretnosti, a koji se obavljaju uz novčanu naknadu.

Nalogodavac može da bude prodavac, kupac, zakupodavac ili zakupac, odnosno punomoćnik nekog od tih lica.

Posredovanje se vrši na osnovu ugovora o posredovanju u prometu, odnosno zakupu nepokretnosti, koji zaključuju nalogodavac i posrednik, u pisanom, odnosno elektronskom obliku u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronska trgovina.

Pri uspostavljanju poslovnog odnosa sa strankom (stranka može biti prodavac, kupac, zakupodavac ili zakupac, zavisno od toga sa kim posrednik zaključuje ugovor o posredovanju u prometu, odnosno zakupu nepokretnosti), posrednik kao obveznik Zakona je dužan da primeni radnje i mere iz člana 7. Zakona (utvrđuje i provera identiteta stranke, utvrđuje i provera identiteta stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice,pribavlja podataka o svrsi i nameni poslovnog odnosa, pribavlja podatke o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa ako je stranka funcioner, ako je stranka iz države koja ne primenjuje međunarodne standarde u oblasti sprečavanja pranja i finansiranja terorizma, kao i ako u skladu sa analizom rizika utvrdi da u vezi sa strankom postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma) i na osnovu pribavljenih podataka vodi evidenciju, čija je sadržina predviđena članom 99. Zakona.

Napominjemo da je prema svim procenama rizika od pranja novca od 2012. do 2021. godine, država ocenila sektor nekretnine kao sektor visokog rizika za pranje novca.

Shodno tome, posrednik je dužan da kada u skladu sa analizom rizika proceni da u odnosu na stranku, prirodu poslovnog odnosa, načina vršenja transakcije postoji ili bi mogao postojati visok stepen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma, izvrši pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, tako da pored opštih radnji i mera iz člana 7. Zakona primeni i dodatne radnje i mere definisane internim aktom obveznika.

Ukoliko u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranja terorizma, posrednik je dužan da o svakoj sumnjivoj aktivnosti dostavi informaciju, podatake i dokumentaciju Upravi za sprečavanje pranja novca (u daljem tekstu: Uprava).

Posrednik može, kada je za to posebno ovlašćen, a na osnovu posebno izdatog ovlašćenja da u ime i za račun nalogodavca zaključi predugovor, odnosno ugovor o prometu nepokretnosti, odnosno ugovor o zakupu nepokretnosti.

Dakle, ukoliko je nalogodavac, u konkretnom slučaju investitor ovlastio posrednika da u njegovo ime i za njegov račun zaključi predugovor, odnosno ugovor o prometu nepokretnosti, odnosno ugovor o zakupu nepokretnosti, sve napred navedene radnje i mere iz člana 7. Zakona, posrednik je dužan da primeni prema drugoj ugovornoj strani (kupcu, odnosno zakupcu), da u skladu sa analizom rizika primeni i dodatne radnje i mere, kao i da Upravi prijavi svaku aktivnost za koju postoji osnov sumnje na pranje novca ili finansiranje terorizma.

PITANJE:

Da li se fizičko lice, kao zakonski zastupnik u privrednom društvu koje je registrovano za obavljanje delatnosti u Republici Srbiji i koje je u većinskom vlasništvu strane države članice Evropske unije, smatra funkcionerom u smislu člana 3. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, napominjući da je pomenuto lice postavljeno od strane vlasnika stranog pravnog lica, koji je jedini član društva

ODGOVOR:

Napred navedeno fizičko lice ne smatra se funkcionerom u smislu definicije funkcionera iz člana 3. stav 1. tačka 24) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.

PITANJE:

Da li se uplata gotovog novca u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednost kod banaka, ovlašćenih menjača, javnog poštanskog operatera i platnih institucija od strane stranke ili trećeg lica na poslovni račun privrednog društva koje se bavi prodajom novih i polovnih putničkih vozila, smatra bezgotovinskom uplatom koja nije u suprotnosti sa članom 46. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, odnosno da li stranka ili treće lice može na navedeni način u gotovini uplatiti iznos od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti na poslovni račun prodavca automobila


ODGOVOR:

Shodno članu 46. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, koje ograničenje važi i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 3. stav 1. tačka 8) Zakona, gotovinska transakcija jeste fizički prijem ili davanje gotovog novca.

Kada stranka ili treće lice, gotovinski iznos od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, odnosno više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u navedenom iznosu uplati na poslovni račun prodavca automobila, preko pružaoca platnih usluga (banke, platne institucije, javnog poštanskog operatora), takva transakcija se ne smatra gotovinskom transakcijom u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, jer na taj način prodavac automobila za prodatu robu ne prima gotov novac.

PITANJE:

Koje su radnje i mere koje bi društvo kao pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom trebalo da preduzme u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl.glasnik RS“, br.113/17, 91/19 i 153/20 u daljem tekstu: Zakon)?

ODGOVOR:

 Prema članu 56. Zakona o digitalnoj imovini („Sl.glasnik RS“, broj 153/20), privredno društvo podnosi nadzornom organu zahtev za davanje dozvole za pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom, uz koji se između ostalog, prema članu 56. stav 2. tačka 8) Zakona o digitalnoj imovini prilaže i opis mera unutrašnje kontrole koje se uspostavljaju radi ispunjavanja obaveza utvrđenih propisima kojima se uređuju sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.
U skladu sa članom 74. Zakona o digitalnoj imovini, na pružaoce usluga povezanih s digitalnom imovinom, primenjuju se odredbe propisa kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, propisa kojima se uređuje ograničenje raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i širenja oružja za masovno uništenje i odredbe ovog zakona kojima se uređuju posebne obaveze tih pružalaca u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma.
Uzimajući u obzir navedeno, pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom dužan je da preduzima radnje i mere za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma propisane Zakonom koje važe za sve obveznike, kao i da primenjuje posebne odredbe Zakona koje se odnose na pružaoce usluga povezanih s digitalnom imovinom.
U cilju upoznavanja sa radnjama i merama koje su pružaoci usluga povezanih s digitalnom imovinom kao obveznici Zakona dužni da preduzimaju polazimo pre svega od odredbi koje su sadržane u glavi pod naslovom II. RADNJE I MERE KOJE PREDUZIMAJU OBVEZNICI koja je podeljena na sledeće odeljke:
1. Opšte odredbe;
2. Poznavanje i praćenje stranke;
3. Dostavljanje informacija, podataka i dokumentacije Upravi;
4. Sprovođenje radnji i mera u poslovnim jedinicama i podređenim društvima pravnog lica u većinskom vlasništvu obveznika;
5. Ovlašćeno lice, obrazovanje i unutrašnja kontrola.
U Odeljku koji nosi naziv 1. Opšte odredbe, pobrojane su sve radnje i mere koje preduzimaju obveznici (član 5. Zakona) i analiza rizika (član 6. Zakona). Odredbe u navedenom odeljku predviđaju osnovne radnje i mere koje preduzimaju svi obveznici, kao i obavezu izrade analize rizika.
Nadalje, svi ostali odeljci (poznavanje i praćenje stranke; dostavljanje informacija, podataka i dokumentacije Upravi; sprovođenje radnji i mera u poslovnim jedinicama i podređenim društvima pravnog lica u većinskom vlasništvu obveznika; ovlašćeno lice, obrazovanje i unutrašnja kontrola) podeljeni na pododeljke, sadrže preciznu razradu svih obaveza koje su obveznici dužni da izvrše, kao i podatke, informacije i dokumentaciju koje su dužni da pribave u cilju izvršavanja tih obaveza.
Pored radnji i mera predviđenih u glavi II, obveznici Zakona su dužni da preduzmu obavezu izrade i primene indikatora za prepoznavanje osnova sumnje (glava V. Zakona) i obaveze zaštite, čuvanja podataka i zaštite evidencija (Glava IX. Zakona).
Pored navedenog, pružaoci usluga povezanih s digitalnom imovinom dužni su da primenjuju posebne odredbe u vezi sa transakcijom s digitalnom imovinom predviđene čl. 15a - 15v Zakona. Pojam transakcije s digitalnom imovinom predviđen je Zakonom o digitalnoj imovini i pod istim se podrazumeva kupovina, prodaja, prihvatanje ili prenos digitalne imovine ili zamena digitalne imovine za drugu digitalnu imovinu.
Odredbama čl.15a do 15v Zakona predviđeno da je pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom dužan da pribavi podatke o svim licima koja učestvuju u transakciji s digitalnom imovinom (kako o inicijatoru, tako i o korisniku te transakcije), a ako u izvršenju transakcije s digitalnom imovinom učestvuje i drugi pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom, dužan je da obezbedi da ti podaci budu dostavljeni tom drugom pružaocu usluga, i to istovremeno sa izvršenjem transakcije s digitalnom imovinom i na način kojim se obezbeđuju integritet tih podataka i zaštita od neovlašćenog pristupa tim podacima (u pitanju je tzv. travel rule, koje predstavlja ključnu meru za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma u sektoru digitalne imovine prema FATF standardima). Takođe je predviđeno da su svi pružaoci usluga povezanih s digitalnom imovinom koji učestvuju u izvršenju transakcije s digitalnom imovinom dužni da čuvaju pribavljene podatke i da ih na zahtev nadzornog organa, Uprave za sprečavanje pranja novca ili drugog nadležnog organa dostave bez odlaganja.
Napominjemo da je Zakonom o digitalnoj imovini predviđeno da je pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom dužan da uspostavi poslovni odnos sa svakim korisnikom digitalne imovine, te je pri uspostavljanju tog poslovnog odnosa dužan da primeni radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona, osim u slučajevima utvrđenim članom 16a Zakona.
Članom 16a Zakona je predviđen izuzetak od obaveze uspostavljanja poslovnog odnosa sa korisnikom digitalne imovine i vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja korisnika u vezi s tim poslovnim odnosom, ako je u skladu sa analizom rizika procenjeno da postoji nizak rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma i ako su ispunjeni svi uslovi navedeni u ovom članu: (1) vrednost pojedinačne transakcije s digitalnom imovinom je manja od 15.000 dinara, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, pri čemu vrednost tih transakcija određene stranke na mesečnom nivou ne prelazi 40.000 dinara a na godišnjem nivou 120.000 dinara; (2) pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom je obezbedio testirano i potvrđeno tehničko rešenje koje omogućava dostavljanje kopije, odnosno očitanog izvoda ličnog dokumenta stranke, fotografije lica stranke i kopije dokumenta iz kojeg se može utvrditi adresa prebivališta, odnosno boravišta stranke, ako lični dokument stranke ne sadrži podatak o toj adresi (npr. kopija druge službene isprave ili računa za telefon ili komunalne usluge koji sadrži taj podatak); (3) pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom u dovoljnoj meri prati transakcije s digitalnom imovinom tako da može da otkrije neuobičajene ili sumnjive transakcije.
Naglašavamo i da je primena člana 16a Zakona moguća tek nakon što privredno društvo dobije dozvolu za pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom. Takođe, pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom koji namerava da primenjuje izuzetak iz člana 16a, dužan je da o tome obavesti nadzorni organ najkasnije 30 dana pre dana početka primene istog. Isto važi i za primenu postupka video-identifikacije iz člana 18. stav 8. Zakona, kao načina utvrđivanja i provere identiteta stranaka, pod uslovima koje je uredio organ nadležan za vršenje nadzora.
Članom 28a Zakona je predviđeno da je pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom dužan da u okviru radnji i mera poznavanja i praćenja stranke pribavi i adresu digitalne imovine koju stranka koristi, odnosno koju je koristila za izvršenje transakcije s digitalnom imovinom, a ako stranka koristi nekoliko adresa – sve adrese digitalne imovine. Na ovaj način se obezbeđuje povezivanje identiteta korisnika digitalne imovine sa adresom digitalne imovine. Adresa digitalne imovine je sastavni deo evidencija podataka o strankama, poslovnim odnosima i transakcijama, u skladu sa članom 99. stav 1. tačka 15) Zakona.
U članu 44. Zakona predviđena je zabrana pružanja usluga povezanih s digitalnom imovinom koja posredno ili neposredno omogućava prikrivanje identiteta stranke, kao i vršenje transakcija s takvom digitalnom imovinom, a zabranjeno je i izdavanje takve digitalne imovine. Takođe je predviđeno da izdavalac digitalne imovine i pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom ne mogu koristiti resurse informacionog sistema (softverske komponente, hardverske komponente i informaciona dobra) koji omogućavaju i/ili olakšavaju prikrivanje identiteta stranke i/ili koji onemogućavaju i/ili otežavaju praćenje transakcija s digitalnom imovinom.
Što se tiče pitanja da li se procedura predviđena Zakonom primenjuje i prilikom inicijalne ponude digitalne imovine kao i na transakcije koje proizilaze iz inicijalne ponude digitalne imovine, ukazujemo na to da se prilikom pružanja usluga povezanih s digitalnom imovinom koja je bila predmet inicijalne ponude primenjuju navedene odredbe Zakona i Zakona o digitalnoj imovini.

PITANJE:
Molimo za preciziranje pojma funcioner međunarodne organizacije, u delu koji se odnosi na međunarodne organizacije, tačnije da li je pojam međunarodne organizacije ograničen na određenu vrstu ili konkretne međunarodne organizacije ili obuhvata sve organizacije (političke, finansijske, sportske, kulturne, trgovinske, ekonomske...) čiji doseg i oblast dejstva obuhvata više država

ODGOVOR:
Prema članu 3. stav 1. tačka 26) Zakona, funkcioner međunarodne organizacije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u međunarodnoj organizaciji, kao što je: direktor, zamenik direktora, član organa upravljanja, ili drugu ekvivalentnu funkciju u međunarodnoj organizaciji.

Zakonom nije definisan pojam međunarodne organizacije.

Međutim, pojam međunarodne organizacije, definisan međunarodnim standardima u borbi protiv pranja novca, finansiranja terorizma i širenja oružja za masovno uništenje, tačnije 40 preporuka FATF, može poslužiti kao smernice za postupanje u ovakvim slučajevima.

Prema navedenim međunarodnim standardima, međunarodne organizacije su subjekti osnovani formalnim političkim sporazumom između država članica tih međunarodnih organizacija, a sporazumi imaju status međunarodnih ugovora; njihovo postojanje priznaje se zakonom država članica tih organizacija; i ne smatraju se rezidentnom institucionalnom jedinicom država u kojima su smeštene. Primeri međunarodnih organizacija su Ujedinjene nacije i međunarodne organizacije povezane sa Ujedinjenim nacijama, kao što je Međunarodna pomorska organizacija; regionalne međunarodne organizacije, kao što su Savet Evrope, institucije Evropske unije, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) i Organizacija američkih država; vojne međunarodne organizacije kao što su Organizacija severnoatlantskog sporazuma (NATO), i ekonomske organizacije kao što su Svetska trgovinska organizacija ili Asocijacija nacija jugoistočne Azije, i slično.

PITANJE:

Može li kupac u menjačnici, banci ili pošti, putem uplatnice da uplati dinarsku protivvrednost robe sa šifrom plaćanja 189 na tekući račun preduzeća, s obzirom da je podnosilac zahteva u saznanju da se plaćanje koje počinje sa „1“ smatra gotovinskim plaćanjem

ODGOVOR:

Ograničenje gotovinskog plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija odnosi se na sva lica, pravna i fizička, koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Shodno članu 46. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 3. stav 1. tačka 8) Zakona, gotovinska transakcija jeste fizički prijem ili davanje gotovog novca.

Dakle, prenos novčanih sredstava opisan u zahtevu ne smatra se gotovinskom transakcijom.

PITANJE:

Prodavac automobila kao pravno lice u prodajnom objektu na blagajni ne prima iznose veće od 10.000 evra, već stranka gotovinski iznos koji ne sme prelaziti 10.000 evra uplaćuje preko banke na račun prodavca automobila. Da li su u ovom slučaju banke u obavezi da primenjuju odredbe člana 46. Zakona

ODGOVOR:

Ograničenje gotovinskog plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija, odnosi se na sva lica, pravna i fizička, koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Shodno članu 46. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Za kršenje odredbi člana 46. Zakona kojim je predviđeno ograničenje gotovinskog plaćanja odgovaraju pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji, shodno članu 118. stav 1. tačka 43) i članu 120. stav 2. i 4. Zakona.

Nadzor nad primenom odredaba člana 46. Zakona vrši Ministarstvo nadležno za inspekcijski nadzor u oblasti trgovine.

Dakle, prodavac automobila, za robu koja je predmet kupoprodaje (automobil) ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija.

Iznos od 10.000 evra ili više od navedenog iznosa, kupac automobila može preko banke prebaciti sa svog računa na račun prodavca automobila ili navedeni iznos može u gotovini uplatiti na platni račun prodavca automobila koji se vodi kod poslovne banke.

Banka će u svakom konkretnom slučaju, na osnovu analize rizika preduzeti adekvatne radnje i mere iz Zakona.

PITANJE:

Da li se ograničenje gotovinskog poslovanja u iznosu od 10.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti ili višem iznosu odnosi samo na priređivače igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije - obveznike Zakona i da li se predmetno ograničenje odnosi samo na gotovinske uplate u navedenom iznosu, a ne i na gotovinske isplate od strane privrednog društva - pružaoca usluga

ODGOVOR:

Ograničenje gotovinskog plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija odnosi se na sva lica, pravna i fizička, koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Shodno članu 46. Zakona, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 3. stav 1. tačka 43) Zakona, igrama na sreću smatraju se igre u kojima se učesnicima, uz naplatu, pruža mogućnost da ostvare dobitak u novcu, stvarima, uslugama ili pravima, pri čemu dobitak ili gubitak ne zavisi od znanja ili veštine učesnika u igri, nego od slučaja ili nekog neizvesnog događaja, kao što su lutrije, kazino igre, pokeraške igre i klađenje, koje se igraju u igračnicama ili putem sredstava elektronske komunikacije ili bilo koje druge komunikacijske tehnologije

Na osnovu Uredbe o klasifikaciji delatnosti ("Sl. glasnik RS", br. 54/2010), u uslužne delatnosti umetnost, zabava i rekreacija, spada između ostalog i održavanje igara na sreću – kockanje i klađenje.

Na osnovu svega navedenog, Uprava je mišljenja da se član 46. Zakona odnosi na sve priređivače igara na sreću, kako na one koji su obveznici Zakona, tako i na one koji to nisu, što znači da priređivač igara na sreću za uslugu koju vrši ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija.

Navedenim članom Zakona nije predviđeno da se ovo ograničenje odnosi na gotovinske isplate od strane pružaoca usluga u pomenutom iznosu, ali skrećemo pažnju na dužnost obveznika Zakona iz člana 47. stav 1. Zakona da Upravi dostavi podatke o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti (gotovinska transakcija, prema definiciji Zakona jeste fizički prijem ili davanje gotovog novca), kao i da primeni radnje i mere iz člana 7. Zakona prilikom podizanja dobitaka, polaganja uloga ili u oba slučaja, kada se vrše transakcije u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, o čemu je više objašnjeno u mišljenjima objavljenim dana 27.05.2021. godine i dana 18.10.2021. godine na sajtu Uprave http://www.apml.gov.rs/pretraga-strucnih-misljenja

 

PITANJE:
Da li su lica, zaposlena u PD „Crypto Finance“ sa 6 (šest) zaposlenih, koja su imenovana za ovlašćeno lice i zamenika ovlašćenog lica (u daljem tekstu: ovlašćeno lice) dužna da poseduju licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, shodno članu 50. Zakona i člana 2. Pravilnika o stručnom ispitu za izdavanje licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica (u daljem tekstu: Pravilnik), s obzirom na to da ste Narodnoj banci Srbije podneli zahtev za dobijanje dozvole za pružanje usluge povezanih sa digitalnom imovinom, za koju dozvolu je potreban dokaz da ovlašćeno lice ispunjava uslove iz člana 50. Zakona, a kao poseban uslov je posedovanje licence koju izdaje Uprava za sprečavanje pranja novca ili dokaz da u skladu sa Pravilnikom ovo lice nije dužno da ima licencu

ODGOVOR:
Prema članu 50. Zakona, ovlašćeno lice može biti lice koje ispunjava sledeće uslove:
1) da je zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom;
2) da nije pravnosnažno osuđivano ili se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti koja ga čine nepodobnim za vršenje poslova ovlašćenog lica;
3) da je stručno osposobljeno za poslove sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma;
4) da poznaje prirodu poslovanja obveznika u oblastima koja su podložna riziku pranja novca ili finansiranja terorizma;
5) da ima licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, koju izdaju Uprava, ako je obveznik u skladu sa Pravilnikom dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice ima ovu licencu.

Prema članu 2. stav 1. tačka 3). Pravilnika, kriterijum na osnovu kojih se utvrđuje da li je obveznik dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice ima licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica je, između ostalih i ako ovlašćeno lice nije zaposleno kod obveznika koji ima manje od sedam zaposlenih lica.

Dakle, ukoliko je ovlašćeno lice zaposleno kod obveznika koji ima do šest i manje zaposlenih, obveznik će biti oslobođen obaveze da ovlašćenom licu obezbedi licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica.

Dokaz o ispunjenosti ovog kriterijuma može biti izvod nadležnog organa (Agencije za privredne registre, Poreske uprave...) u kojem se može videti broj zaposlenih.

Uprava utvrđuje ispunjenost kriterijuma, pri čemu izdavanje potrvde obveznicima o ispunjenosti kriterijuma nije predviđeno Zakonom, ni Pravilnikom.

Na kraju ističemo da, dozvola za pružanje usluge povezanih sa digitalnom imovinom koju daje nadzorni organ, predhodi uslovima iz člana 50. Zakona. 

PITANJE:

Da li banka za vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona može angažovati fizička lica po osnovu dopunskog rada, koja lica bi vršila prodaju namenskih potrošačkih kredita banke za kupovinu robe, a zaposlena su kod prodavca robe koja je predmet kupovine od strane klijenta, u kom slučaju se klijentima ne bi otvarali tekući računi, već bi se iznos kredita uplaćivao na račun prodavca robe

ODGOVOR:

Zakon ne propisuje izričito u kakvoj vrsti radnog anagažovanja je potrebno da bude lice koje je angažovano kod obveznika. Međutim, angažovanje ovog lica podrazumeva da je to lice u potpunosti osposobljeno za preduzimanje svih radnji i mera u skladu sa Zakonom i da ne postoji razlika u odnosu na druge zaposlene koji su u radnom odnosu kod obveznika na istim poslovima (koristi softver te banke, prepoznaje i prijavljuje sumnjive transakcije ovlašćenom licu, poštuje zabranu dojavljivanja, na odgovarajući način čuva dokumentaciju). Pritom je veoma važno obezbediti nadzor nad obavljanjem tih poslova i poštovanje unutrašnjih kontrola obveznika, a naročito sprečavanje da interesi konkretnog prodavca robe, koji nije obveznik, pretegnu nad interesom preduzimanja radnji i mera praćenja stranke. U svakom slučaju, angažovanje ovog lica je potrebno i posebno dokumentovati kako bi se obezbedili dokazi da je obveznik u ovoj situaciji upravljao rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma na odgovarajući način.

Napominjemo da napred navedeo ne važi za ovlašćeno lice i njegovog zamenika kojima je jedan od uslova za imenovanje da su zaposleni kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom.

Dakle, Uprava za sprečavanje pranja novca je mišljenja da Zakon ne ograničava obveznika da angažuje fizičko lice za vršenje pojedinih radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) Zakona, ukoliko sa istim zaključi ugovor o dopunskom radu u smislu člana 202. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), u kom slučaju se obveznik ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa Zakonom.

Na kraju ističemo, da angažovanje fizičkog lica za vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke na osnovu ugovora o dopunskom radu, ne predstavlja poveravanje vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja stranke licu, koje nije iz kruga trećeg lica iz člana 30. stav 2. Zakona.

 

Pitanje:
Inicijativa za razumevanje Uprave za sprečavanje pranja novca o nivou rizika za uspostavljanje poslovnog odnosa korišćenjem sredstava elektronske komunikacije u bankarskom sektoru, s obzirom da banke postupak video-identifikacije sprovode u skladu sa procedurama propisanim Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu utvrđivanja i provere identiteta fizičkog lica korišćenjem sredstava elektronske komunikacije („Sl. glasnik RS“, br. 15/2019, 84/2020 i 49/2021), da banke koje uspostavljaju poslovne odnose na ovaj način rizik istog ocenjuju kao standardan, a da je poslednjom Nacionalnom procenom rizika sprovedena analiza rizičnosti postupka video-identifikacije i da je njegova ranjivost procenjena kao srednja, odnosno niska uz korišćenje drugih bankarskih proizvoda i usluga

Odgovor:
Razlika između postupka video-identifikacije i postupka utvrđivanja i provere identiteta uz fizičko prisustvo stranke je u tome što stranka u postupku video-identifikacije nije fizički prisutna kod obveznika, odnosno obveznik i stranka nisu na istoj fizičkoj lokaciji, već su prostorno udaljeni.

U prilog tome su i Smernice FATF o digitalnoj identifikaciji, u kojima se ističe da interakcija (odnos) uz fizičko prisustvo (engl. face-to-face interactions), u smislu preporuka FATF, postoji kada se dešava uz lično prisustvo konkretnog lica (engl. in-person), što znači da se strane u određenoj interakciji/transakciji nalaze na istoj fizičkoj lokaciji i obavljaju svoje aktivnosti kroz fizičku interakciju. Dalje se ističe da se interakcija bez fizičkog prisustva događa na daljinu, što znači da strane nisu na istoj fizičkoj lokaciji i obavljaju aktivnosti posredstvom digitalnih ili drugih sredstava za lica koja nisu fizički prisutna, poput pošte ili telefona.

Postupak video-identifikacije je po Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 113/17, 91/19 i 153/20 - u daljem tekstu: Zakon) izuzetak od obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši, kako je i navedeno u članu 18. stav 8. Zakona, prema kojim odredbama Zakona organ nadležan za vršenje nadzora iz člana 104. ovog zakona može bliže urediti i druge načine i uslove utvrđivanja i provere identiteta stranke koja je fizičko lice i zakonskog zastupnika te stranke korišćenjem sredstava elektronske komunikacije i bez obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši kod obveznika (postupak video-identifikacije).

Utvrđivanje i provera identiteta bez fizičkog prisustva stranke je slučaj za primenu pojačanih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke, shodno članu 39. Zakona u kojem stoji da, ako prilikom utvrđivanja i provere identiteta, stranka ili zakonski zastupnik, odnosno lice koje je ovlašćeno za zastupanje pravnog lica ili lica stranog prava nije fizički prisutna kod obveznika, obveznik je dužan da osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)–5) ovog zakona preduzme neke od dodatnih mera predviđenih članom 39. stav 1. Zakona.

Prema članu 35. Zakona, pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, pored radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obuhvataju i dodatne radnje i mere propisane ovim zakonom koje obveznik vrši, i to:
1) kod uspostavljanja korespondentskog odnosa sa bankama i drugim sličnim institucijama drugih država;
2) prilikom primene novih tehnoloških dostignuća i novih usluga, a u skladu sa procenom rizika;
3) kod uspostavljanja poslovnog odnosa iz člana 8. stav 1. tačka 1) ovog zakona ili vršenja transakcije iz člana 8. stav 1. tač. 2) i 3) ovog zakona sa strankom koja je funkcioner;
4) kada stranka nije fizički prisutna pri utvrđivanju i proveri identiteta;
5) kada je stranka ili pravno lice koje se javlja u vlasničkoj strukturi stranke of-šor pravno lice;
6) kod uspostavljanja poslovnog odnosa ili vršenja transakcije sa strankom iz države koja ima strateške nedostatke u sistemu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

Dakle, samo prilikom primene novih tehnoloških dostignuća i novih usluga, obveznik primenjuje pojačane radnje i mere u skladu sa procenom rizika. Za ostale nabrojane slučajeve, među kojima je i slučaj kada stranka nije fizički prisutna pri utvrđivanju i proveri identiteta, obveznik primenjuje pojačane radnje i mere i svrstava stranku u visok rizik, kako je navedeno u članu 35. stav 2. Zakona:

“Osim u gore navedenim slučajevima od 1)-6), obveznik je dužan da izvrši pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke u slučajevima kada, u skladu sa odredbama člana 6. ovog zakona, proceni da zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji ili bi mogao postojati visok stepen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma“.

U prilog svemu gore navedenom su i međunarodni standardi, i to 40 Preporuka FATF u kojem se u delu Preporuke 10 navodi da postoje okolnosti u kojima je rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma viši, pa je neophodno preduzeti pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke. Dalje se navodi da su primeri sitaucija koje su potencijalno višeg rizika (pored onih koje su navedene u Preporukama 12 do 16 – funkcioner, korespondentsko bankarstvo, usluge transfera novca ili vrednosti, nove tehnolgije, elektronski transferi) i poslovni odnosi ili transakcije bez fizičkog prisustva stranke, kao faktori rizika za proizvod, uslugu, transakciju ili način pružanja.

Takođe, u Aneksu III u Petoj direktivi, na otvorenoj listi faktora i vrstā dokaza o postojanju potencijalno višeg stepena rizika, a u vezi sa proizvodom, uslugom, transakcijom ili načinom pružanja, nalaze se između ostalog i poslovni odnosi ili transakcije bez fizičkog prisustva, bez određenih zaštitnih mehanizama, kao što su elektronski potpisi.

Na kraju, posebno ističemo da je prema poslednjoj Proceni rizika od finansiranja terorizma ocenjeno sledeće:

„Podložnost bankarskog sektora kao vodećeg u finansijskom sistemu od zloupotrebi finansiranja terorizma nije zanemarljiva.

Banke bi trebalo da obrate pažnju kada, između ostalog postoji sumnja u pravi identitet osobe koja se registruje kao klijent banke putem video-identifikacije i prilikom provera autentičnosti ličnih identifikacionih dokumenata koja se elektronski dostavljaju.

Generalno je uočena intersektorska zloupotreba, pre svega institucija elektronskog novca, odnosno platnih procesora banaka, platnih institucija (pogotovo ako se uzme u obzir da one u pružanju svojih usluga klijentima - npr. identifikacija na daljinu, praćenje i poznavanje klijenta i praćenje njihovih transakcija, koriste proizvode trećih lica - npr. FinTek-a kompanije) i priređivača posebnih igara na sreću u igračnicama, a još češće priređivača igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije, u svrhu izvlačenja sredstava nepoznatog porekla i njegovog pranja sa naloga-profila koji su registrovani kod pružaoca usluga u sektoru igara na sreću. Navedeno utiče i na povećanje rizika od finansiranja terorizma.

Procedure onlajn identifikacije klijenata i dostavljanja dokumenata pogoduju zloupotrebama kao što je prepravljanje i falsifikovanje ličnih identifikacionih dokumenata, rešenjima o privremenom boravku stranih državljana, izvoda prometa i stanja po bankovnim računima i krađama identiteta“.

PITANJE:

Da li je u toku trajanja kolektivnog ugovora o životnom osiguranju, prilikom izdavanja obračunskih polisa potrebno iznova sprovoditi sve radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, u smislu pribavljanja kompletne dokumentacije za identifikaciju i proveru stvarnog vlasnika stranke, pod uslovom da ne postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, kao i da li se obnova jednogodišnjeg ugovora i zaključenje novog ugovora o životnom osiguranju smatra uspostavljanjem novog poslovnog odnosa u smislu sprovođenja radnji i mera iz člana 7. Zakona, a u skladu sa trenutkom sprovođenja istih iz člana 8. Zakona, uključujući i proveru podataka o stvarnom vlasniku stranke

ODGOVOR:

Radnje i mere iz člana 7. Zakona, obveznik iz člana 4. stav 1. tačka 6) Zakona vrši prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom, odnosno zaključenja ugovora o osiguranju.

Tom prilikom, osim utvrđivanja identiteta stranke – ugovarača osiguranja, obveznik je dužan da pribavi podatak o imenu, odnosno nazivu korisnika osiguranja.

Ukoliko korisnik osiguranja nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta, odnosno identiteta stvarnog vlasnika korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja.

Obveznik je dužan da utvrdi i proveri identitet korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja.

Obveznik je dužan da utvrdi da li je korisnik osiguranja i stvarni vlasnik korisnika osiguranja funkcioner, i ukoliko utvrdi da jeste, da preduzme mere iz člana 38. ovog zakona.

Ukoliko je korisnik osiguranja svrstan u kategoriju visokog rizika od pranja novca ili finansiranja terorizma, obveznik je dužan da preduzme razumne mere da utvrdi stvarnog vlasnika tog korisnika, i to najkasnije u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja.

Ako u vezi sa polisom osiguranja utvrdi visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma, obveznik je dužan da pored radnji i mera iz člana 7. ovog zakona, preduzme sledeće mere: obavesti člana najvišeg rukovodstva pre isplate osigurane sume i izvrši pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Prema članu 8. stav 4. Zakona, obveznik je dužan da primenjuje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. ovog zakona i u toku trajanja poslovnog odnosa u učestalosti i intenzitetu u skladu sa procenjenim rizikom i promenjenim okolnostima u vezi sa strankom.

Prema članu 25. stav 6. Zakona obveznik je dužan da preduzme razumne mere da proveri identitet stvarnog vlasnika stranke, tako da u svakom trenutku zna vlasničku i upravljačku strukturu stranke i da zna ko su stvarni vlasnici stranke.

Dakle, Zakonom je predviđeno koje radnje i mere je obveznik iz člana 4. stav 1. tačka 6) Zakona dužan da primeni i kada. Obveznik je internim aktima dužan da odredi adekvatne radnje i mere koje preduzima i u toku trajanja poslovnog odnosa u skladu sa analizom rizika i promenjenim okolnostima u vezi sa strankom, kao i da u skladu sa tim zna ko su stvarni vlasnici stranke.

Shodno napred navedenom, a u kontekstu pitanja iz zahteva, u slučaju produženja, odnosno obnove ugovora i izdavanja nove polise osiguranja, obveznik je dužan da utvrdi da li su se okolnosti u vezi sa strankom, stvarnim vlasnikom stranke i poslovnim odnosom promenile (npr. da li su promenjeni podaci o poslovnom imenu ili sedištu stranke, zastupniku stranke, da li je promenjena vlasnička struktura ili stvarni vlasnik stranke itd.). Ukoliko su se okolnosti u vezi sa strankom, stvarnim vlasnikom stranke i poslovnim odnosom promenile, potrebno je da, u skladu sa analizom rizika, preduzme one radnje i mere koje su neophodne u cilju ažuriranja podataka i evidentiranja nastalih promena. Sa druge strane, ukoliko nije došlo do promenjenih okolnosti u vezi sa strankom, stvarnim vlasnikom stranke i poslovnim odnosom, obveznik može sastaviti službenu belešku, kojom će konstatovati da je došlo do obnove ugovornog odnosa, ali da se okolnosti u vezi sa strankom, stvarnim vlasnikom stranke i poslovnim odnosom nisu promenile.

U slučaju izdavanja obračunske polise koja, kako se u zahtevu navodi predstavlja obračun godišnje premije osiguranja, a ne novi poslovni odnos, Uprava smatra da nije potrebno primenjivati radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. ovog zakona, ukoliko su u tom trenutku okolnosti u vezi sa strankom, stvarnim vlasnikom stranke i poslovnim odnosom nepromenjene i u vezi istih ne postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili fionansiranju terorizma.
 

PITANJE:

Da li u skladu sa članom 25. stav 2. i 3. Zakona, dokumentacija koju banka pribavlja u procesu utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice (original ili overena kopija dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, odnosno original ili overena kopija dokumenta ili druge poslovne dokumentacije koju dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke) mora biti legalizovana, u smislu pune legalizacije, odnosno notarske overe i po potrebi apostilirana Haškim apostilom

ODGOVOR:

Shodno članu 25. stav 2. i 3 . Zakona, obveznik je dužan da podatke o stvarnom vlasniku starnke iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona pribavi uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja, a ukoliko iz zvaničnog javnog registra, odnosno registra koji vodi nadležni organ države sedišta, nije moguće pribaviti sve podatke o stvarnom vlasniku stranke, obveznik je dužan da podatke koji nedostaju pribavi iz originalnog dokumenta ili overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke.

Na osnovu navedenog, Uprava ističe da pomenute odredbe Zakona ne predviđaju legalizaciju dokumentacije u smislu Zakona o legalizaciji isprava u međunarodnom prometu, uz napomenu da ukoliko obveznik neophodne podatke o stvarnom vlasniku pribavlja iz kopije dokumenta, ista treba biti overena.

Bitno je istaći da obveznik ne treba da sumnja u istinitost ili verodostojnost pribavljenih podataka o stranci i stvarnom vlasniku.

U suprtotnom, dužan je da razmotri da li postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma i o tome obavesti Upravu.
 

PITANJE:

Mišljenje u pogledu primene odredaba o ograničenju gotovinskog plaćanja, odnosno mogućnosti prijema gotovog novca u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti ili višem iznosu, a prilikom prodaje robe i nepokretnosti ili vršenja usluga, posebno imajući u vidu odredbu člana 120. stav 4. Zakona, kojom odredbom je predviđen prekršaj za fizičko lice koje primi gotov novac za plaćanje robe i nepokretnosti ili usluga u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih transakcija

ODGOVOR:

Ograničenje gotovinskog plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija odnosi se na sva lica, pravna i fizička, koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Kaznenim odredbama Zakona u članu 118. stav 1. tačka 43) predviđen je privredni prestup za pravno lice koje primi gotov novac za plaćanje robe i nepokretnosti ili usluga u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, dok je članom 120. stavom 2. i 4. Zakona predviđen prekršaj za preduzetnika i fizičko lice koje primi gotov novac u navedenom iznosu za plaćanje robe i nepokretnosti ili usluga, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija.

Dakle, za kršenje odredbe člana 46. Zakona kojim je predviđeno ograničenje gotovinskog plaćanja odgovara pravno lice, preduzetnik i fizičko lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Kada fizičko lice prodaje stan u svoje ime i za svoj račun u privatne svrhe, a ne u okviru svoje delatnosti, odnosno nije lice koje se bavi prodajom nepokretnosti, ono nije prema odredbama Zakona u obavezi da primi novac preko računa.

Dodajemo i to da je, prema članu 57a Zakona javni beležnik dužan da u skladu sa odredbama člana 6. Zakona izradi i redovno ažurira analizu rizika od pranja novca i finansiranja terorizma u skladu sa Zakonom, smernicama Javnobeležničke komore i Nacionalnom procenom rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.

Ukoliko je na osnovu analize rizika gotovinska transakcija identifikovana kao visokorizična, javni beležnik je dužan da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li u vezi sa licem ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma i da o tome obavesti Upravu za sprečavanje pranja novca.

PITANJE:

Da li je u skladu sa članom 25. stav 3. Zakona u postupku utvrđivanja složene vlasničke strukture međunarodne kompanije, kao dokaz o stvarnim vlasnicima prihvatljiva izjava javnog beležnika iz Holandije, koji u toj izjavi potvrđuje na osnovu izvršenog uvida u osnivački akt, izvod iz holandskog privrednog registra i uvida u knjigu udela privrednog društva, da su stvarni vlasnici određena privredna društva, navođenjem njihovog poslovnog imena, sedišta, broja registracije u holandskom privrednom registru i procentualnoj visini njihovog udela

ODGOVOR:

Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog pravau skladu sa definicijom iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) ovog zakona i pribavi ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na načine predviđene članom 25. stav 2, 3 i 4. Zakona, koji načini nisu kumulativni, ali je obveznik dužan da to čini po propisanom redosledu:

Najpre, obveznik je dužan da napred navedene podatke pribavi uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar.

Zatim, ako iz zvaničnog javnog registra, odnosno registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, nije moguće pribaviti sve podatke o stvarnom vlasniku obveznik je dužan da podatke koji nedostaju pribavi iz originalnog dokumenta ili overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke.

Ukoliko iz objektivnih razloga nije moguće pribaviti propisane podatke na neki od prethodno opisanih načina, obveznik ih može pribaviti i uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke.

Dakle, Zakon ne predviđa mogućnost pribavljanja podataka o stvarnom vlasniku iz pismene izjave javnog beležnika, s obzirom da javni beležnik u skladu sa propisima koji regulišu javnobeležničku delatnost nije zastupnik stranke niti izjava javnog beležnika može predstavljati poslovnu dokumentaciju iz člana 25. stav 3. Zakona.

Na kraju, ako obveznik nakon preduzimanja svih radnji propisanih ovim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci, ali je u obavezi da dokumentuje radnje i mere preduzete na osnovu člana 25. stav 2, 3. i 4. Zakona, kao dokaz da je pokušao da dođe do podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona.

Napominjemo da stvarni vlasnik pravnog lica shodno definiciji iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona može biti isključivo fizičko lice.

PITANJE:

Imamo nedoumicu u vezi primene člana 95. stav 1. Zakona u delu rokova čuvanja dokumentacije o tekućim računima, kreditima i slično, koji su ugašeni pre više od 10 godina, gde iste stranke i dalje imaju ugovorni odnos sa bankom ili je od raskida poslednjeg ugovornog odnosa prošlo manje od 10 godina, a kao primeri opisane su sledeće situacije:

Klijent je imao dinarski tekući račun otvoren 1995. godine i gotovinski kredit, odobren 1998. godine. Tekući račun u RSD valuti je ugasio 2001. godine, a kredit je isplaćen 2000. godine. Klijent je 2004. godine otvorio račun u valuti CHF, koji je i dalje aktivan i na koji joj stižu povremeni prilivi po osnovu pomoći rodbine iz inostranstva. Da li banka može uništiti dokumentaciju o dinarskom računu iz 1995. godine i kreditu iz 1998. godine ili je i dalje u obavezi da ih čuva?

Dalje, klijent je imao više računa u banci, otvorenih 2003. godine, zatvorenih 2008. godine. Poslednji račun je otvorio 2007. godine i zatvorio 2018. godine. Da li je banka u obavezi da čuva dokumentaciju o računima otvorenim 2003. godine, sve dok ne istekne 10 godina od dana zatvaranja poslednjeg računa iz 2018. godine, dakle do 2028. godine?

I primer gde je klijent prvi kredit i tekući račun u RSD valuti otvorio 1999. godine. Nekoliko puta su mu odobravani drugi krediti u banci, poslednji kredit je isplaćen 2010. godine. Tekući račun u RSD valuti je i dalje aktivan. Da li je banka i dalje u obavezi da čuva dokumentaciju o navedenim ugašenim kreditima?


ODGOVOR:

Prema članu 2. stav 1. tačka 28) Zakona o platnom prometu ("Sl. list SRJ", br. 3/2002 i 5/2003 i "Sl. glasnik RS", br. 43/2004, 62/2006, 111/2009 - dr. zakon, 31/2011 i 139/2014 - dr. zakon) otvaranje i vođenje računa, kao i prava i obaveze ugovornih strana regulišu se ugovorom između banke i klijenta.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

S obzirom da gore opisane bankarske usluge nastaju po osnovu ugovora, a u kontekstu primera opisanih u zahtevu, banka sa jednom strankom može zaključiti više ugovora, odnosno može uspostaviti više poslovnih odnosa, banka je dužna da, shodno članu 95. stav 1. Zakona podatke i dokumentaciju pribavljene u skladu sa ovim zakonom u vezi sa uspostavljenim poslovnim odnosom sa strankom, čuva najmanje deset godina od dana okončanja poslovnog odnosa, s tim što se rok od 10 godina odnosi na svaki poslovni (ugovorni) odnos posebno.

PITANJE:

S obzirom da je obveznik, prema članu 29. stav 2. tačka 4) Zakona dužan da prati poslovanje stranke sa dužnom pažnjom, što uključuje između ostalog praćenje i ažuriranje, odnosno periodičnu proveru pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju, može li banka vršiti ažiriranje podataka o stranci koja je fizičko lice putem m-banking aplikacije sa kojom banka ima uspostavljen poslovni odnos, dakle kojoj je već utvrđen i proveren identitet u skladu sa Zakonom na sledeći način:

Klijent bi u postupku ažuriranja ličnog dokumenta, bio u obavezi da slika svoju ličnu kartu mobilnim telefonom, banka bi sačuvala kopiju dokumenta, dok bi mu aplikacija očitala (pročitala OCR kod) ličnu kartu i prenela podatke u osnovni informacioni sistem banke, osiguravajući potpunu tačnost očitanih podataka. Jedino što postoji nemogućnost očitavanja adrese klijenta putem OCR kod, pa bi klijent adresu uneo ručno u samu m-banking aplikaciju.

ODGOVOR:

Član 29. Zakona odnosi se na praćenje poslovanja stranke.

Dakle, prema članu 7. stav 1. tačka 6) Zakona, obveznik je dužan da redovno prati poslovanje i proverava usklađenost aktivnosti stranke sa prirodom poslovnog odnosa i uobičajenim obimom i vrstom poslovanja stranke primenjujući radnje i mere iz člana 29. Zakona u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika utvrđenom u analizi rizika.

Napominjemo da Zakon ne reguliše obavezu ažiriranja ličnog dokumenta stranke, pa obveznik to može činiti u skladu sa analizom rizika, na način utvrđen internim aktima obveznika.


 

PITANJE:

Da li na osnovu zaključenog ugovora između platne institucije i drugog pravnog lica o poveravanju poslova utvrđivanja identiteta stranke, platna institucija može dalje da poveri svojim zastupnicima koji su ovlašćeni menjači da za drugo pravno lice vrši radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. stav 1. tačka 1) – 5) Zakona

ODGOVOR:

Pre svega, Zakon ne daje mogućnost obvezniku da na osnovu ugovora može poveriti vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke licu koje nije iz kruga trećih lica iz člana 30. stav 2. Zakona.

Ukoliko je ovlašćeni menjač zastupnik platne institucije u pružanju platnih usluga i u vezi s tim zastupanjem, isti može, kao treće lice vršiti poverene radnje i mere iz člana 7. Zakona, ali samo u ime platne institucije, bez mogućnosti daljeg poveravanja vršenja radnji i mera drugim licima.

PITANJE:

Kada je u pitanju uplata pazara, kako će lice koje donosi pazar, a nije nalogodavac dati izjavu za nalogodavca da li je funcioner, član uže porodice ili blizak saradnik funcionera, kao i o njegovoj imovini u slučaju da se izjasnio potvrdno, da li je potrebno da blagajnik vrši ocenu rizika za pravno lice/preduzetnika kod svake napred opisane transakcije, kao i da li je potrebno utvrditi stvarnog vlasnika pravnog lica, a sve gore navedeno u slučaju kada su u pitanju jednokratne transakcije u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, pojedinačnim i povezanim

ODGOVOR:

Pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, pored radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obuhvataju i dodatne radnje i mere propisane Zakonom koje obveznik vrši, između ostalog pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen sa strankom koja je funcioner, shodno članu 35. stav 1. tačka 3) Zakona.

Prema članu 38. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner. Taj postupak se utvrđuje internim aktom obveznika, u skladu sa smernicama koje donosi nadzorni organ.

Dakle, obveznik uređuje svojim internim aktom, a u skladu sa smernicama nadzornog organa, u konkretnom slučaju Narodne banke Srbije postupak utvrđivanja da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funcioner. Tako na primer, može postojati poseban KYC upitnik za lica koja nisu stranke, već zakonski zastupnici, punomoćnici, ovlašćena lica, odnosno nalogoprimci koji postupaju u ime drugog i koji će za stranku dati podatke u skladu sa Zakonom. Ukoliko takvo lice izjavi da je stranka ili stvarni vlasnik stranke funcioner, član uže porodice ili blizak saradnik funcionera, podatke o imovini obveznik pribavlja neposredno od stranke, odnosno na način predviđen članom 38. stav 2. tačka 1) i 2) Zakona.

Analizu rizika od pranja novca i finansiranja terorizma obveznik je dužan da izradi i redovno ažurira skladu sa Zakonom, smernicama nadzornog organa i procenom rizika od pranja novca i finansiranja terorizma izrađenom na nacionalnom nivou.

Analiza rizika sadrži analizu rizika u odnosu na celokupno poslovanje obveznika i analizu rizika za svaku grupu ili vrstu stranke, odnosno poslovnog odnosa, odnosno usluge koje obveznik pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno transakcije.

Shodno navedenom, obveznik će pravno lice/preduzetnika koji redovno vrši uplatu pazara u iznosu višem od 1.000 evra, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, analizirati uzimajući u obzir rizik stranke, geografski rizik, rizik transakcije i rizik usluge i druge vrste rizika koje je identifikovao zbog specifičnosti poslovanja, a da li će to činiti prilikom svake transakcije, zavisi od toga da li je pravno lice/preduzetnik svrstano u kategoriju niskog, srednjeg ili visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.

Jedna od radnji i mera poznavanja i praćenja stranke koju je obveznik dužan da vrši pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen je, utvrđivanje identiteta stvarnog vlasnika i provera njegovog identiteta.
Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa definicijom stvarnog vlasnika iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) ovog zakona i pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 13) ovog zakona: ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na načine predviđene članom 25. Zakona.

Prema članu 43. stav 1. tačka 2) alineja (2) Zakona, obveznik ne utvrđuje stvarnog vlasnika stranke kada je stranka državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća, javna agencija, javna služba, javni fond, javni zavod ili komora ili privredno društvo čije su izdate hartije od vrednosti uključene na organizovano tržište hartija od vrednosti koje se nalazi u Republici Srbiji ili državi u kojoj se primenjuju međunarodni standardi na nivou standarda Evropske unije ili viši, a koji se odnose na podnošenje izveštaja i dostavljanje podataka nadležnom regulatornom telu, osim ako u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.
Napominjemo još i to da se jednom pribavljeni podaci o stvarnom vlasniku jedne stranke svaki sledeći put samo potvrđuju, na primer službenom beleškom da nema nikakvih promena, odnosno ažuriraju ukoliko su se podaci o identitetu ili vlasničkoj strukturi stranke promenili.

PITANJE:

Da li je društvo Deloitte Advisory dužno da primenjuje radnje i mere za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma iz člana 5. Zakona u odnosu na celokupno svoje poslovanje, s obzirom da pored računovodstvenih usluga i usluga poreskog savetovanja pruža i širok opseg savetodavnih usluga iz različitih oblasti (finansijsko savetovanje, upravljanje rizicima, konsalting...)

ODGOVOR:

Shodno članu 4. stav 1. tačka 14) i 15) Zakona, obveznici u smislu ovog zakona su između ostalih preduzetnici i pravna lica koja se bave pružanjem računovodstvenih usluga i poreski savetnici.

Dakle, kada prilikom obavljanja delatnosti obveznik pruža računovodstvene usluge i usluge poreskog savetovanja, dužno je da postupa po odredbama Zakona i primenjuje radnje i mere za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma iz člana 5. istog.

PITANJE: Kada priređivači posebnih igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije preduzimaju radnje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, koje radnje i mere preduzimaju kao obveznici Zakona i davanje mišljenja na liste indikatora za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma koje je izradio nadzorno organ

ODGOVOR:

U skladu sa članom 8. stav 3. Zakona, priređivač posebnih igara na sreću u igračnicama i priređivač igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije (u daljem tekstu: obveznik) je dužan da radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona izvrši prilikom podizanja dobitaka, polaganja uloga ili u oba slučaja, kada se vrše transakcije u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija.

Radnje i mere predviđene članom 5. Zakona, obveznik preduzima nezavisno od iznosa transakcije, već samim tim što je obveznik Zakona, i to su sledeće radnje i mere:

1) poznavanje stranke i praćenje njenog poslovanja;

2) dostavljanje informacija, podataka i dokumentacije Upravi za sprečavanja pranja novca (u daljem tekstu: Uprava);

3) određivanje lica zaduženog za izvršavanje obaveza iz ovog zakona (ovlašćeno lice) i njegovog zamenika, kao i obezbeđivanje uslova za njihov rad;

4) redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih;

5) obezbeđivanje redovne unutrašnje kontrole izvršavanja obaveza iz ovog zakona, kao i interne revizije ako je to u skladu sa obimom i prirodom poslovanja obveznika;

6) izrada spiska pokazatelja (indikatora) za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, uz obavezu unošenja i indikatora koje je izradila Uprava za igre na sreću;

7) vođenje evidencija, zaštitu i čuvanje podataka iz tih evidencija;

8) sprovođenje mera iz ovog zakona u poslovnim jedinicama i podređenim društvima pravnog lica u većinskom vlasništvu obveznika u zemlji i u stranim državama;

9) izvršavanje drugih radnji i mera na osnovu Zakona.

Obveznik je dužan da sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane u ovom članu.

Takođe, prema članu 6. Zakona, obveznik je dužan da izradi i redovno ažurira analizu rizika od pranja novca i finansiranja terorizma u skladu sa ovim zakonom, smernicama koje donosi Uprava za igre na sreću i procenom rizika od pranja novca i finansiranja terorizma izrađenom na nacionalnom nivou.

Analiza rizika mora da bude srazmerna prirodi i obimu poslovanja, kao i veličini obveznika, mora da uzme u obzir osnovne vrste rizika (rizik stranke, geografski rizik, rizik transakcije i rizik usluge) i druge vrste rizika koje je obveznik identifikovao zbog specifičnosti poslovanja.

Analiza rizika sadrži:

1) analizu rizika u odnosu na celokupno poslovanje obveznika;

2) analizu rizika za svaku grupu ili vrstu stranke, odnosno poslovnog odnosa, odnosno usluge koje obveznik pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno transakcije, te u skladu sa tim obveznik svrstava stranku u nizak, srednji ili visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma i primenjuje određene radnje i mere.

Obveznik je dužan da Upravi dostavi podatke predviđene članom 47. Zakona:

- o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, i to odmah kada je izvršena, a najkasnije u roku od tri dana od dana izvršenja transakcije i

- uvek kada u vezi sa transakcijom ili strankom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, i to pre izvršenja transakcije, i da u izveštaju navede rok u kome ta transakcija treba da se izvrši.

Uprava za igre na sreću, kao nadzorni organ ovog obveznika, prema članu 68. stav 1. Zakona izrađuje liste indikatora za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, koje se objavljuju na veb sajtu Uprave.

Dakle, na osnovu liste indikatora, obveznik prepoznaje i utvrđuje koliko je neka aktivnost sumnjiva, ali iste nisu zakonski niti podzakonski akt, pa se u tom smislu ne mogu tumačiti, odnosno Uprava ne daje mišljenja o primeni lista indikatora, shodno članu 84. stav 1. tačka 4) Zakona.

PITANJE:

Da li bi banke, u skladu sa članom 91. stav 3. Zakona povredile obavezu čuvanja poslovne, bankarske ili profesionalne tajne prilikom razmene podataka o strankama kojima je neka od poslovnih banaka zbog visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma zatvorila račun, a sve u cilju uspostavljanja aplikativnog rešenja kojim bi se sprečilo da takva lica otvore račun u drugoj banci i nastave sa procesom pranja novca i finansiranja terorizma

ODGOVOR:

Shodno članu 91. stav 3. Zakona, kada obveznik dostavlja podatke, informacije i dokumentaciju Upravi, korespondentskoj banci u skladu sa članom 36. ovog zakona, u skladu sa čl. 11–15v ovog zakona, trećem licu u skladu sa čl. 30–32. ovog zakona, poslovnim jedinicama i podređenim društvima pravnog lica u većinskom vlasništvu tog obveznika ili kada podatke, informacije ili dokumentaciju razmenjuje u okviru grupe u skladu sa članom 48. ovog zakona, ne smatra se da je povredio obavezu čuvanja poslovne, bankarske ili profesionalne tajne.

Dakle, navedenom odredbom Zakona nije obuhvaćena situacija opisana u zahtevu.

Međutim, razmena informacija je moguća između dva ili više obveznika koji se bave istom delatnošću, u slučajevima koji se odnose na istu stranku i istu transakciju, pod uslovom da su to obveznici iz Republike Srbije ili treće države koja propisuje obaveze u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma koje su ekvivalentne obavezama propisanim ovim zakonom i koji podležu obavezama čuvanja profesionalne tajne i podataka o ličnosti, u kom slučaju se odredba Zakona o zabrani dojavljivanja ne primenjuje.

Ukoliko obveznik na osnovu analize rizika svrsta stranku u visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma, dužan je da primeni pojačane radnje i mere, koje podrazumevaju primenu opštih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke i dodatnih radnji i mera, zavisno od slučajeva predviđenih članom 35. stav 1. Zakona.

Osim u slučajevima propisanim članom 35. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da izvrši pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke u slučajevima kada, u skladu sa analizom rizika proceni da zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji ili bi mogao postojati visok stepen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma. Obveznik je dužan da svojim internim aktom definiše koje će pojačane radnje i mere i u kom obimu primenjivati u svakom konkretnom slučaju.

Na osnovu svega gore navedenog, Uprava ističe sledeće:

Situaciju kada obveznik utvrdi da u vezi sa strankom postoji visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma,  ne treba poistovećivati sa situacijom kad u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca i finansiranja terorizma ili sa situacijom kad postoji osnovana sumnja na pranje novca u vezi sa transakcijom ili licem koje vrši ili za koje se vrši transakcija.

Kada postoji visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma u vezi sa strankom, obveznik preduzima pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, dok kada postoje osnovi sumnje na pranje novca i finansiranje terorizma, obveznik je dužan da postupi u skladu sa članom 47. stav 1. i 3. Zakona i dostavi potrebne podatke Upravi.

Međutim, ukoliko obveznik osnovano posumnja da se u vezi sa transakcijom ili licem koje vrši ili za koje se vrši transakcija radi o pranju novca i ako je to neophodno za blagovremeno izvršavanje obaveza iz ovog zakona, može privremeno da obustavi vršenje transakcije, uključujući i pristup sefu najduže do 72 sata, shodno članu 75. stav 8. Zakona.

U tom slučaju obveznik, odnosno njegovi zaposleni nisu odgovorni za štetu učinjenu strankama i trećim licima, osim ako se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, u skladu sa članom 92. stav 1. tačka 4) Zakona.

Dodajemo još i to da je obveznik dužan da odbije ponudu za uspostavljanje poslovnog odnosa, kao i izvršenje transakcije ako ne može da izvrši radnje i mere iz člana 7. stav 1. tač. 1)–5) Zakona, a ako je poslovni odnos već uspostavljen dužan je da ga raskine, osim u slučaju kada je račun blokiran na osnovu postupka nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom.

Dakle, kada na osnovu analize rizika obveznik svrsta stranku u kategoriju visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma dužan je da primeni radnje i mere propisane Zakonom za tu kategoriju rizika.

Obveznik ne raskida poslovni odnos sa strankom ni u slučaju blokade računa na osnovu postupka nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom.

PITANJE:

Kako da platna institucija, koja se nalazi u blizini prihvatnih centara i centara za azil postupa, kada u slučaju izvršenja međunarodnih novčanih doznaka, u toku jednog ili više dana dolazi do povećanog broja priliva koji se primaocu uplaćuju iz više zemalja i od strane više različitih platilaca i istom se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje u gotovom novcu, a na osnovu svega navedenog opisana situacija može biti indikator da se radi o transakcijama u korist drugih korisnika sredstava, u ovom slučaju migranata

ODGOVOR:

Radnje i mere iz člana 7. stav 1. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 113/17, 91/19 i 153/20 - u daljem tekstu: Zakon) obveznik vrši, između ostalog:

-pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen,

-kada u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma i

-kada postoji sumnja u istinitost ili verodostojnost pribavljenih podataka o stranci i stvarnom vlasniku, shodno članu 8. stav 1. tačka 3) – 5). Zakona.

Pored radnji i mera iz člana 7. stav 1. Zakona, pružalac platnih usluga je dužan da izvrši pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke i to, osim u slučajevima iz člana 35. stava 1. Zakona i u slučajevima kada, u skladu sa analizom rizika proceni da zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji ili bi mogao postojati visok stepen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma. Obveznik je dužan da svojim internim aktom definiše koje će pojačane radnje i mere, i u kom obimu, primenjivati u svakom konkretnom slučaju.

S obzirom da je u zahtevu navedeno da opisana situacija može biti indikator da se radi o transakcijama u korist drugih korisnika sredstava, jedna od dodatnih radnji i mera može biti utvrđivanje stvarnog vlasnika stranke koja je fizičko lice, odnosno platna institucija može tražiti izjavu od primaoca plaćanja da li je isti u nečijem posrednom ili neposrednom vlasništvu, odnosno da li ga neko kontroliše.  

Dodajemo da je pružalac platnih usluga dužan da prikupi podatke o platiocu i primaocu plaćanja, a koje podatke je dužan da prikupi zavisi od toga da li je iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa ili nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, što je bliže određeno u Odeljku b) Zakona.

Napominjemo da je platna institucija dužna da Upravi za sprečavanje pranja novca dostavi podatke o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivrednosti i uvek kada u vezi sa transakcijom ili strankom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, shodno članu 47. stav 1. i 2. Zakona.

Na kraju ističemo da je platna institucija dužna da utvrdi da li ima posla ili drugih sličnih odnosa sa označenim licem i ukoliko utvrdi da ima, postupi u skladu sa članom 8. stav 1. – 6. Zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i širenja oružja za masovno uništenje („Službeni glasnik RS“, br. 29/2015, 113/2017 i 41/2018). Radnje i mere iz ovog člana odnose se i na lice koje postupa u ime i za račun označenog lica ili po njegovim instrukcijama.

PITANJE:

Da li su prema odredbama Zakona priređivači igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije u obavezi da vrše radnje i mere poznavanja i praćenja stranke prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, da li se sabiraju uplate i isplate, odnosno da li se radnje i mere vrše ukoliko se u istom danu, kao povezane transakcije izvrši uplata od 1500 evra i isplata od 1000 evra, kao i s obzirom da je Zakonom previđeno da se u slučaju priređivača igara na sreću putem sredstava elektronske komunikacije propisani podaci ne mogu pribaviti uvidom u lični dokument uz prisustvo lica čija se identifikacija vrši, jer se celokupan poslovni odnos odvija putem interneta, bez ličnog prisustva, da li je dovoljno pribaviti fotografiju lične karte (koja se štampa) ili je potrebno zahtevati fotografiju igrača sa ličnom kartom

ODGOVOR:

Izuzetno od odredaba stava 1. člana 8. Zakona, obveznik iz člana 4. stav 1. tačka 8) Zakona je dužan da radnje i mere iz člana 7. Zakona izvrši prilikom podizanja dobitaka, polaganja uloga ili u oba slučaja, kada se vrše transakcije u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija.

Dakle, u skladu sa članom 8. stav 3. Zakona, priređivači posebnih igara na sreću u igračnicama i priređivači igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije su izuzeti od primene radnji i mera u slučajevima predviđenim članom 8. stav 1. Zakona.

Radnje i mere predviđene članom 7. Zakona priređivači posebnih igara na sreću u igračnicama i priređivači igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije vrše prilikom podizanja dobitaka, polaganja uloga ili u oba slučaja, kada se vrše transakcije u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija.

Dakle, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, obveznik je dužan da izvrši radnje i mere iz člana 7. Zakona prilikom podizanja dobitaka u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, prilikom polaganja uloga u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti ili u oba slučaja, prilikom podizanja dobitaka i polaganja uloga kada se vrše transakcije u iznosu od 2.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Napominjemo da će obveznik, na osnovu analize rizika i spiska pokazatelja (indikatora) za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma utvrditi povezanost transakcija.

U skladu sa članom 17. Zakona, obveznik utvrđuje i proverava identitet stranke pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 3) Zakona: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište i JMBG fizičkog lica koji vrši transakciju, kao i vrstu i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavanja, a napred navedeni podaci se pribavljaju uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica čija se identifikacija vrši. Obveznik je dužan da pribavi kopiju, odnosno očitan izvod ličnog dokumenta. Kopijom, odnosno očitanim izvodom ličnog dokumenta smatra se i digitalizovani dokument.

Izuzetno od pribavljanja potrebnih podataka iz člana 99. stav 1. tačka 3) Zakona uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica čija se identifikacija vrši, obveznik može da utvrdi i proveri identitet stranke i na osnovu kvalifikovanog elektronskog sertifikata stranke na način i pod uslovima predviđenim članom 18. stav 1 – 7. Zakona.

Takođe, u skladu sa članom 18. stav 8. Zakona, obveznik može utvrditi i proveriti identitet stranke korišćenjem sredstava elektronske komunikacije i bez obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši, i to u postupku video-identifikacije, a na način i pod uslovima koje uredi organ nadležan za vršenje nadzora kod obveznika iz člana 4. stav 1. tačka 8) Zakona. 

PITANJE:

Da li je u skladu sa članom 29. stav 2. tačka 4) Zakona, banka u mogućnosti da podatke o stranci koja je fizičko lice, odnosno zakonskom zastupniku stranke koja je pravno lice, ažurira pribavljanjem kopije ličnog dokumenta posredstvom kanala elektronske komunikacije, odnosno sa imeil adrese stranke, odnosno da li banka može podatke o stranci koja je pravno lice, njenoj vlasničkoj strukturi i stvarnim vlasnicima, da ažurira pribavljanjem kopije dokumentacije posredstvom kanala elektronske komunikacije?

ODGOVOR:

Shodno članu 29. stav 2. tačka 4) Zakona, obveznik je dužan da prati poslovanje stranke sa dužnom pažnjom, koje uključuje i, između ostalog praćenje i ažuriranje, odnosno periodičnu proveru pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju.

Dakle, obveznik je dužan da redovno prati poslovanje i proverava usklađenost aktivnosti stranke sa prirodom poslovnog odnosa i uobičajenim obimom i vrstom poslovanja stranke primenjujući radnje i mere iz člana 29. stav 2. tačka 1) – 4). Zakona.

Postupak pribavljanja kopije ličnog dokumenta posredstvom kanala elektronske komunikacije, odnosno sa imeil adrese stranke, obveznik može primeniti u toku trajanja poslovnog odnosa u slučaju ažuriranja podataka iz člana 99. stav 1. tačka 2) i 3). Zakona, koji se odnose na identitet stranke koja je fizičko lice, odnosno zakonskog zastupnika stranke koja je pravno lice. 

Što se tiče pitanja da li banka može podatke o stranci koja je pravno lice, njenoj vlasničkoj strukturi i stvarnim vlasnicima, da ažurira pribavljanjem kopije dokumentacije posredstvom kanala elektronske komunikacije, odnosno sa e-mail adrese stranke, pod kojom se podrazumeva kopija originalne dokumentacije ili overena kopija dokumentacije iz zvaničnog registra za stranku i pravna lica koja budu činila njenu vlasničku strukturu, kopija poslovne dokumentacije koja se po potrebi pribavlja u svrhu pribavljanja podataka o stvarnom vlasniku stranke, uključujući i kopiju izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika o vlasničkoj strukturi stranke i kopiju ličnog dokumenta stvarnog vlasnika stranke, Uprava ističe sledeće:

Postupak pribavljanja gore navedene dokumentacije u kopiji, posredstvom kanala elektronske komunikacije, odnosno sa e-mail adrese stranke koja je pravno lice, radi ažuriranja podataka o stvarnom vlasniku obveznik može primeniti u slučaju da se vlasnička i upravljačka struktura stranke nije menjala.

U suprotnom, ukoliko obveznik na osnovu promenjene vlasničke i upravljačke strukture utvrdi da je drugo fizičko lice stvarni vlasnik stranke, podatke iz člana iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona (ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke) pribavlja iz originala ili overene kopije dokumentacije iz člana 25. Zakona.

PITANJE:
Da li je banka izvršila potrebne radnje u skladu sa članom 39. Zakona, ako je u postupku utvrđivanja i provere identiteta stranke koja nije fizički prisutna, prikupila od punomoćnika dodatni identifikacioni dokument stranke i izvršila dodatnu proveru ovih isprava neposrednim uvidom u izgled i formu identifikacionog dokumenta od strane zaposlenih u banci, a banka je u KYC predvidela i izjašnjenje o razlozima odsustvovanja stranke

ODGOVOR:
Ako prilikom utvrđivanja i provere identiteta, stranka ili zakonski zastupnik, odnosno lice koje je ovlašćeno za zastupanje pravnog lica ili lica stranog prava nije fizički prisutna kod obveznika, obveznik je dužan da osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)–5) ovog zakona preduzme neke od dodatnih mera predviđenih članom 39. stav 1. Zakona i mera koje odredi nadzorni organ.
Mere koje su opisane u zahtevu mogu se smatrati dodatnim shodno navedenom članu Zakona.

PITANJE:
Da li je banka izvršila postupak  identifikacije u skladu sa odredbama člana 25. Zakona ako je stranka dostavila izvode o registraciji ne starije od 3 odnosno 6 meseci, koji ne sadrže podatke o vlasnicima i pisanu izjavu stranke o vlasničkoj strukturi i krajnjim vlasnicima potpisanu od strane zastupnika, a stranka  nije dostavila poslovnu dokumentaciju, kao i da li je izvršen postupak identifikacije vlasnika/upravljača stranke ako je u lancu vlasništva na kraju identifikovano akcionarsko društvo koje je listirano na berzi, ako je banka prikupila podatke o članovima uprave navedenog AD

ODGOVOR:
Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa definicijom stvarnog vlasnika privrednog društva, odnosno drugog pravnog lica iz člana 3. stav 1. tačka 11) i 12) Zakona i pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona: ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke, na načine predviđeni članom 25. Zakona:
- uvidom u dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar u kom slučaju je dužan da obezbedi kopiju izvoda iz tog registra koju čuva u skladu sa zakonom;
- iz dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke;
- uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke.
Navedeni načini pribavljanja podataka nisu kumulativni, već Zakon obvezniku daje mogućnost izbora na koje načine može doći do potrebnih podataka. Ono što je obveznik dužan da učini je da dokumentuje radnje i mere na osnovu kojih je do podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona  došao.
Kada je u pitanju stranka koja u vlasničkoj strukturi ima akcionarsko društvo koje je listirano na berzi, obveznik je dužan da utvrdi stvarnog vlasnika shodno definiciji iz člana 3. stav 1. tačka 11) Zakona.
Ako obveznik, nakon preduzimanja svih radnji propisanih ovim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci.
 

PITANJE:
Da li je banka dužna da prikupi podatke i informacije o poreklu nepokretne imovine visoko rizičnih klijenata u skladu sa članom 28. Zakona koja nije, niti je bila predmet poslovnog odnosa

ODGOVOR:
Shodno članu 28. Zakona, obveznik je dužan da od stranke prikupi podatke i informacije o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa i preduzimajući razumne mere dodatno ih proverava kroz raspoložive izvore informacija, ako u skladu sa analizom rizika iz člana 6. ovog zakona, utvrdi da u vezi sa strankom postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma.
Podatke o celokupnoj imovini, obveznik je dužan da pribavi kada je stranka funcioner, član uže porodice funcionera ili bliži saradnik funcionera.

PITANJE:

Da li se dole navedeni poslovni odnosi smatraju korespondentskim odnosom:
- vršenje transakcija u vezi sa upravljanjem tokovima gotovine, međunarodnim prenosom novčanih i drugih sredstava, kliring čekova i devizno-valutnih poslova, ako se ne otvara loro račun;
- otvaranje tekućeg računa klijentima koji su lizing društva, društva za osiguranje, investiciona društva, društva za upravljanje fondovima i sl. koji se u skladu sa Zakonom o bankama smatraju licima u finansijskom sektoru, imajući u vidu da Zakon ne definiše pojam finansijske institucije, ili se kao korespondentski odnos treba smatrati samo odnos sa pružaocima platnih usluga;
- čuvanje i administriranje hartija od vrednosti za finansijske i kreditne institucije, uz otvaranje novčanog računa preko kojeg se vrše transakcije povezane sa uslugom čuvanja i administriranja hartija od vrednosti (plaćanje poreza, isplata dividende, i sl.) bilo u ime i za račun samog klijenta ili za treća lica (kada klijent banke nastupa kao depozitar/kastodi banka);
- pružanje usluge prijema i izvršenja naloga za raspolaganje hartijama od vrednosti, odnosno pružanje brokerskih usluga od strane ovlašćene banke drugoj finansijskoj instituciji.

ODGOVOR:

Prema članu 3. stav 1. tačka 14) Zakona korespondentski odnos jeste:
(1)pružanje bankarskih usluga jedne banke kao korespondenta drugoj banci kao respondentu, uključujući usluge otvaranja i vođenja tekućih i drugih računa i s tim povezane usluge, kao što su upravljanje tokovima gotovine, međunarodni prenos novčanih i drugih sredstava, kliring čekova i devizno-valutni poslovi;
(2)odnosi između banaka i/ili kreditnih institucija, kao i između banaka i/ili kreditnih institucija i drugih finansijskih institucija u kojima slične usluge korespondentska institucija pruža respondentu, uključujući odnose koji su uspostavljeni radi vršenja transakcija s finansijskim instrumentima ili prenosa novčanih i drugih sredstava.

Dakle, korespondentski odnos je odnos između banaka, odnos između kreditnih institucija, odnos između banaka i kreditnih institucija, kao i odnos između banaka i drugih finansijskih institucija, odnosno između kreditnih i drugih finansijskih institucija. S tim u vezi, respodenti mogu biti lizing društva, društva za osiguranje, investiciona društva, društva za upravljanje fondovima.

Bankarske usluge koje korespondentska banka pruža respondentu su poslovi koje banka može obavljati u skladu sa zakonom koji reguliše poslovanje banaka, uključujući usluge otvaranja i vođenja tekućih i drugih računa i s tim povezane usluge, kao što su upravljanje tokovima gotovine, međunarodni prenos novčanih i drugih sredstava, kliring čekova i devizno-valutni poslovi.

Usluge koje korespondentska institucija pruža respondentu su poslovi koji su predviđeni zakonima koji regulišu poslovanje korespondentskih institucija, uključujući odnose koji su uspostavljeni radi vršenja transakcija s finansijskim instrumentima ili prenosa novčanih i drugih sredstava.

Obveznik je dužan da u ugovoru na osnovu kojeg se uspostavlja korespondentski odnos, posebno utvrdi i dokumentuje obaveze svake ugovorne strane u vezi sa sprečavanjem i otkrivanjem pranja novca i finansiranja terorizma.

U cilju vršenja napred navedenih usluga, strana banka ili druga slična institucija otvara račun kod obveznika. Međutim, obveznik ne sme uspostaviti korespondentski odnos sa stranom bankom ili drugom sličnom institucijom na osnovu kog ta institucija može koristiti račun kod obveznika tako što će svojim strankama omogućiti direktno korišćenje ovog računa, shodno članu 36. stav 6. Zakona. S tim u vezi, kada dobije nalog za plaćanje od svoje stranke, strana banka ili druga slična institucija vrši prenos sa računa stranke na račun korespondentske banke, a dalje se ova sredstva sa računa korespondentske banke prenose na račun primaoca.

Napominjemo da kod uspostavljanja korespondentskog odnosa sa bankama i drugim sličnim institucijama drugih država, pored radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obveznik je dužan da primeni i dodatne radnje i mere predviđene članom 36. Zakona.

 

PITANJE:

Da li postoji mogućnost da obveznik, davalac lizinga poveri drugom obvezniku, banci (matičnoj kompaniji) vršenje radnji poznavanja i praćenja zajedničkih klijenata (gde bi se pod zajedničkim klijentom smatrali postojeći ili potencijalni klijenti davaoca lizinga koji već koriste neki od proizvoda matične banke i za koje je banka već sprovela radnje praćenja i poznavanja stranke prilikom uspostavljanja ili tokom trajanja poslovnog odnosa), tako da davalac lizinga može za potrebe sprovođenja radnji poznavanja i praćenja stranke koristiti dokumentaciju koju je banka pribavila prilikom sprovođenja ovog postupka?
S tim u vezi, imajući u vidu zakonske rokove važenja dokumentacije koja se pribavlja u sklopu sprovođenja mera poznavanja i praćenja stranke (tri meseca za utvrđivanje identiteta pravnog lica, šest meseci za dokumentaciju kojom se utvrđuje identitet stvarnog vlasnika) da li davalac lizinga može datum „starosti“ dokumentacije koja je pribavljena od strane banke ceniti u skladu sa datumom evaluacije koja važi u banci?

ODGOVOR:

Shodno članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)–5) Zakona trećem licu, dok je stavom 2. tačka 1) istog člana Zakona predviđeno da treće lice, između ostalih može biti banka.

Prema članu 32. stav 1. i 2. Zakona, obveznik je dužan da obezbedi da mu treće lice koje u skladu sa odredbama ovog zakona umesto obveznika izvrši pojedine radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, bez odlaganja dostavi pribavljene podatke o stranci koji su obvezniku neophodni za uspostavljanje poslovnog odnosa po ovom zakonu. Obveznik je dužan da obezbedi da mu treće lice, na njegov zahtev, bez odlaganja dostavi kopije isprava i druge dokumentacije na osnovu kojih je izvršilo radnje i mere poznavanja i praćenja stranke i pribavilo tražene podatke o stranci. Pribavljene kopije isprava i dokumentacije obveznik čuva u skladu sa ovim zakonom.

Obveznik utvrđuje i proverava identitet stranke koja je pravno lice, pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 1) Zakona (poslovno ime i pravnu formu, adresu, sedište, matični broj i poreski identifikacioni broj pravnog lica koje uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju, odnosno za koje se uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakcija). Ove podatke obveznik može pribaviti uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od tri meseca od dana izdavanja.

Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa definicijom iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona i pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona (ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke). Ove podatke obveznik može pribaviti uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja.

Prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, davalac lizinga može napred navedene podatke o pravnom licu i stvarnom vlasniku pravnog lica ili lica stranog prava preuzeti od trećeg lica, u ovom slučaju od banke u kom slučaju je dužan da obezbedi da mu treće lice, na njegov zahtev, bez odlaganja dostavi kopije isprava i druge dokumentacije na osnovu kojih je izvršilo radnje i mere poznavanja i praćenja stranke i pribavilo potrebne podatke o stranci.

Što se tiče zakonskih rokova izdavanja dokumentacije na osnovu kojih se pribavljaju potrebni podaci (dokumentacija iz koje se pribavljaju podaci o pravnom licu ne sme biti starija od tri meseca od dana izdavanja, odnosno dokumentacija iz koje se pribavljaju podaci o stvarnom vlasniku pravnog lica ili lica stranog prava ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja), isti će se ceniti u momentu pribavljanja od strane trećeg lica (banke).

Dakle, davalac lizinga može preuzeti potrebne podatke od trećeg lica (banke) i kopije isprava i dokumentacije, pod uslovom da u momentu uspostavljanja poslovnog odnosa između banke i stranke, dokumentacija iz koje se pribavljaju potrebni podaci nije starija od tri, odnosno šest meseci od dana izdavanja.

Davalac lizinga će u trenutku uspostavljanja poslovnog odnosa pribaviti izjavu od starnke kojom bi potvrdio da nije bilo izmena u vlasničkoj strukturi u odnosu na podatke sadržane u dokumentaciji dostavljenoj trećem licu (banci).

Dodajemo još i to da poveravanjem vršenja pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu, obveznik se ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa ovim zakonom.




 

PITANJE:

Da li za zamenika ovlašćenog lica može biti imenovan jedan od direktora obveznika?

ODGOVOR:

Shodno članu 50. stav 1. Zakona, ovlašćeno lice za vršenje pojedinih radnji i mera za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma, može biti lice koje ispunjava sledeće uslove:
1) da je zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom;
2) da nije pravnosnažno osuđivano ili se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti koja ga čine nepodobnim za vršenje poslova ovlašćenog lica;
3) da je stručno osposobljeno za poslove sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma;
4) da poznaje prirodu poslovanja obveznika u oblastima koja su podložna riziku pranja novca ili finansiranja terorizma;
5) da ima licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, ako je obveznik u skladu sa Pravilnikom o stručnom ispitu za izdavanje licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica ("Sl.gl„snik RS“, br. 104/2020) dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice ima ovu licencu.

U skladu sa stavom 2. istog člana Zakona, zamenik ovlašćenog lica mora da ispunjava iste uslove kao i ovlašćeno lice.

Dakle, lice koje kod obveznika obavlja funciju direktora može biti imenovano za zamenika ovlašćenog lica ukoliko ispunjava uslove iz člana 50. stav 1.Zakona.

Dodajemo i to da prema članu 51. stav 2. i 3. Zakona, zamenik ovlašćenog lica zamenjuje ovlašćeno lice u njegovom odsustvu i obavlja druge zadatke u skladu sa internim aktom obveznika. Ovlašćeno lice samostalno vrši zadatke i neposredno je odgovorno najvišem rukovodstvu.

 

PITANJE:

Da li su banke, kao obveznici Zakona, u obavezi da vrše kontrolu primene člana 46. Zakona od strane svojih klijenata koji se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji, odnosno da li banke mogu primati novac od svojih klijenata bez provere poštovanja predmetnog ograničenja od strane klijenta?

ODGOVOR:

Ograničenje gotovinskog plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti se odnosi na lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji, odnosno na pravna i fizička lica koja su za obavljanje delatnosti prodaje robe i nepokretnosti ili vršenja usluga u Republici Srbiji registrovana u Agenciji za privredne registre.

Ukoliko je stranka banke lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji koje je za prodaju robe i nepokretnosti ili vršenje usluga primilo gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, banka je dužna da, vodeći računa i o međusobno povezanim gotovinskim transakcijama proceni da li se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma i da, ukoliko utvrdi da se u konkretnom slučaju radi o pranju novca ili finansiranju terorizma prema takvoj stranci odnosno transakciji postupi u skladu sa članom 47. stav 2. Zakona, odnosno da Upravi dostavi podatke iz člana 99. stav 1. Zakona pre izvršenja transakcije na način predviđen ovim članom.

Nacionalnom procenom rizika iz 2018. godine za pojedine privredne subjekte koji su procenjivani sa aspekta primene odredbe člana 46. Zakona (privredni subjekti koji obavljaju promet automobila, privredni subjekti koji obavljaju delatnost proizvodnje i prometa predmeta od dragocenih metala, a posebno investitori u sektoru nekretnina) utvrđeno je da predstavljaju ranjivost i da mogu biti zloupotrebljeni za pranje novca.

S tim u vezi, obveznik bi trebalo da lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji analizira kao posebnu grupu odnosno vrstu stranke i da, ukoliko utvrdi da u vezi sa ovom grupom, odnosno vrstom stranke postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma primeni dodatne radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, među kojima je i prikupljanje podataka i informacija o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa ili transakcije kada poslovovni odnos nije uspostavljen, shodno članu 28. Zakona.

Za kršenje odredbi člana 46. Zakona kojim je predviđeno ograničenje gotovinskog plaćanja odgovaraju pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji, shodno članu 118. stav 1. tačka 43) i članu 120. stav 2. i 4. Zakona, dok nadzor nad primenom odredbe člana 46. Zakona vrši Ministarstvo nadležno za inspekcijski nadzor u oblasti trgovine.

Kaznene odredbe Zakona ne predviđaju odgovornost obveznika po ovom članu Zakona.

PITANJE:

Da li je saglasno članu 91. stav 3. Zakona dozvoljena razmena informacija  između dva ili više obveznika u slučajevima koji se odnose na istu stranku i/ili istu transakciju, pod uslovom da su to obveznici iz Republike Srbije ili treće države koja propisuje obaveze u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma koje su ekvivalentne obavezama propisanim ovim zakonom, da se bave istom delatnošću, kao i da podležu obavezama čuvanja profesionalne tajne i podataka o ličnosti? 

ODGOVOR:

Prema članu 91. stav 3. Zakona, kada obveznik dostavlja podatke, informacije i dokumentaciju Upravi, korespondentskoj banci u skladu sa članom 36. ovog zakona, u skladu sa čl. 11–15. ovog zakona, trećem licu u skladu sa čl. 30–32. ovog zakona, poslovnim jedinicama i podređenim društvima pravnog lica u većinskom vlasništvu tog obveznika ili kada podatke, informacije ili dokumentaciju razmenjuje u okviru grupe u skladu sa članom 48. ovog zakona, ne smatra se da je povredio obavezu čuvanja poslovne, bankarske ili profesionalne tajne.

Prilikom razmene podatka iz stava 3. ovog člana obveznik je dužan da posebno vodi računa o sprovođenju zabrane dojavljivanja iz člana 90. ovog zakona.

Zabrana dojavljivanja iz člana 90. stav 1. Zakona, ne odnosi se u slučaju razmene informacija između dva ili više obveznika u slučajevima koji se odnose na istu stranku i istu transakciju, pod uslovom da su to obveznici iz Republike Srbije ili treće države koja propisuje obaveze u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma koje su ekvivalentne obavezama propisanim ovim zakonom, da se bave istom delatnošću, kao i da podležu obavezama čuvanja profesionalne tajne i podataka o ličnosti, shodno članu 90. stav 2. tačka 5) Zakona.

Dakle, ne smatra se da je obveznik povredio obavezu čuvanja poslovne, bankarske ili profesionalne tajne prilikom razmene informacija u ovom slučaju.

PITANJE:

Na ranije pitanje obveznika da li pojam poslovni odnos obuhvata pojedinačni proizvod koji stranka ima kod obveznika ili sve proizvode stranke kod obveznika, stoji odgovor Uprave da, kada obveznik jednom uspostavi poslovni odnos sa strankom, isti se odnosi na delatnost obveznika koja može obuhvatati pružanje više usluga, odnosno u konkretnom slučaju, pod okončanjem poslovnog odnosa podrazumevalo bi se da je obveznik stranci prestao da pruža usluge iz svoje delatnosti, tako da se rok od deset godina računa od dana kada je obveznik prestao da pruža poslednju uslugu, odnosno od dana kada je stranka prestala da koristi poslednji proizvod.

Kako je administrativno izuzetno složeno postupanje u skladu sa navedenim, molimo da Uprava razmotri navedenu problematiku.

ODGOVOR:

Shodno članu 95. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da podatke i dokumentaciju u vezi sa strankom, uspostavljenim poslovnim odnosom sa strankom, izvršenom analizom rizika i izvršenom transakcijom, pribavljene u skladu sa ovim zakonom, čuva najmanje deset godina od dana okončanja poslovnog odnosa, izvršene transakcije, odnosno od poslednjeg pristupa sefu ili ulaska u igračnicu.

Na ranije dato mišljenje Uprave da se pod okončanjem poslovnog odnosa podrazumeva da je obveznik stranci prestao da pruža usluge iz svoje delatnosti, tako da se rok od deset godina računa od dana kada je obveznik prestao da pruža poslednju uslugu, odnosno od dana kada je stranka prestala da koristi poslednji proizvod, dodajemo da, ukoliko se usluga obveznika odnosi na vršenje transakcije, rok od deset godina se računa od dana izvršene transakcije.

PITANJE:

Ukoliko je obveznik postupak video-identifikacije uredio na jasan i razumljiv način, da li je prihvatljivo da banka nema obavezu da svrsta ovakvog klijenta u visok rizik, već ga može svrstati u onu kategoriju rizika koja bi mu bila dodeljena da je klijent došao u banku, uz napomenu da banci kao obvezniku Zakona nije omogućeno uspostavljanje poslovog odnosa sa strankom korišćenjem sredstava elektronske komunikacije ukoliko je stranka prethodno ocenjena kao visokorizična sa aspekta rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, kako je utvrđeno Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu utvrđivanja i provere identiteta fizičkog lica korišćenjem sredstava elektronske komunikacije?

ODGOVOR:

S obzirom da Zakon pruža mogućnost nadzornom organu da bliže uredi način i uslove utvrđivanja i provere identiteta stranke u postupku identifikacije, Narodna banka Srbije je donela Odluku o uslovima i načinu utvrđivanja i provere identiteta fizičkog lica korišćenjem sredstava elektronske komunikacije ("Službeni glasnik RS", br. 15/2019 i 84/2020) kojom je, između ostalog članom 7. stav 1. tačka 1)  predviđeno da obveznik ne može da utvrđuje i proverava identitet stranke, odnosno lica u postupku video-identifikacije ako je obveznik, na osnovu analize rizika od pranja novca i finansiranja terorizma izrađene u skladu s propisima kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, prethodno svrstao fizičko lice, preduzetnika ili pravno lice u kategoriju visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.

Na ovaj način, obveznici nad kojima nadzor vrši Narodna banka Srbije su u nemogućnosti da primenjuju postupak video identifikacije, jer se isti ne može primeniti prema strankama koje je obveznik na osnovu analize rizika od pranja novca i finansiranja terorizma izrađene u skladu s propisima kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, prethodno svrstao stranku u kategoriju visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, s obzirom da je utvrđivanje i provera identiteta bez fizičkog prisustva stranke po članu 35. stav 1. tačka 4) Zakona jedan od slučaja za primenu pojačanih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke i svrstavanje stranke u visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma, shodno članu 6. stav 5. tačka 3) Zakona.

Međutim, kao što je napred navedeno, Zakon pruža mogućnost nadzornom organu da bliže uredi način i uslove utvrđivanja i provere identiteta stranke u ovom postupku, pri čemu se pod istima ne smatra utvrđivanje kategorije rizika stranke, odnosno utvrđivanje u kojim slučajevima i prema kojim strankama se postupak video – identifikacije ne može primeniti.

S obzirom da Zakon, koji ima jaču pravnu snagu od podzakonskog akta ne predviđa izuzetke kada i u kojim slučajevima se identitet stranke ne može utvrditi i proveriti u postupku video-identifikacije, obveznik isti može primeniti prema svakoj stranci, bez obzira na rizik.

Nakon sprovedenog postupka video-identifikacije, obveznik je dužan da prema toj stranci primeni pojačane radnje i mere shodno članu 39. Zakona i istu svrsta u visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma.

Posle prvog fizičkog kontakta sa strankom, odnosno posle prvog dolaska stranke u banku, obveznik stranku može svrstati u drugu kategoriju rizika.

Napominjemo još i to da kaznene odredbe Zakona ne predviđaju odgovornost po članu 18. stav 8. Zakona, osim odgovornosti predviđene članom 118. stav 1. tačka 36) Zakona koja se odnosi na uspostavljanje poslovnog odnos bez fizičkog prisustva stranke, bez prethodnog izvršavanja dodatnih mera iz člana 39. Zakona.   

PITANJE:

Da li je potrebno utvrditi stvarnog vlasnika privrednog društva čiji je isključivi vlasnik društvo koje je listirano na berzi Nasdaq Stockholm AB

ODGOVOR:

Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa definicijom stvarnog vlasnika privrednog društva, odnosno drugog pravnog lica iz člana 3. stav 1. tač. 11) i 12) ovog zakona i pribavi sledeće podatke: ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na načine predviđene članom 25. Zakona.

Ako obveznik, nakon preduzimanja svih radnji propisanih ovim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci.

Prema članu 42. stav 1. tačka 4) Zakona, pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke obveznik može da izvrši u slučajevima iz člana 8. stav 1. tač. 1)–3) ovog zakona, osim ako u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, ako je stranka privredno društvo čije su izdate hartije od vrednosti uključene na organizovano tržište hartija od vrednosti koje se nalazi u Republici Srbiji ili državi u kojoj se primenjuju međunarodni standardi na nivou standarda Evropske unije ili viši, a koji se odnose na podnošenje izveštaja i dostavljanje podataka nadležnom regulatornom telu, u kom slučaju ne pribavlja podatke o stvarnom vlasniku.

PITANJE:

Faktor uspostavlja poslovni odnos isključivo sa strankom – prodavcem robe/usluga iz osnovnog komercijalnog posla, čiju indetifikaciju vrši u skladu sa Zakonom, dok sa dužnikom ne uspostavnja nikakav ugovorni odnos. Kod obrnutog faktoringa faktor uspostavlja poslovni odnos sa kupcem robe/usluga iz osnovnog komercijalnog posla-strankom čiju identifikaciju vrši.

Prema ranijem datom mišljenju Uprave, faktor treba da vrši punu identifikaciju dužnika, pojednostavljenim merama i radnjama, iz razloga što na račun faktora kod poslovne banke, „ležu“ sredstva od dužnika iz osnovnog komercijalnog ugovora - član 3. tačka 7. Zakona (pojam transakcije). Iako dužnik nije ugovorna strana u poslovima faktoringa, ističemo da faktor u praksi vrši identifikaciju dužnika za svoje potrebe i to samo kao pravnog lica, a to znači da od prodavca potraživanja pribavlja sledeće podatke: poslovno ime, pravnu formu, adresu, MB, PIB / VAT broj - osnovni podaci sa fakture. Faktor vrši proveru svih drugih dostupnih podataka kroz javne registre i komercijalne baze i vrši procenu sa risk aspekta u cilju naplate finansiranog potraživanja (avansnih sredstava koje je isplatio na račun svoje stranke kod poslovne banke). Kada je reč o međunarodnom faktoringu faktor pribavlja bonitete od bonitetskih kuća koje imaju pristup javnim registrima. Ti izveštaji ne sadrže sve podatke koji se po Zakonu o SPNFT traže (identifikacija ovlašćenog lica i stvarnog vlasnika).

Dakle, faktor nema pravni osnov da dužnika iz komercijalnog posla smatra strankom jer sa njim ne uspostavlja poslovni odnos. Smatramo da tumačenje, da faktor treba da vrši identifikaciju dužnika zato što je izvršio uplatu na račun faktora, a po nalogu klijenta-stranke (obaveštenje o ustupanju), nije u skladu sa navedenim članom 3. tačkom 7. Zakona gde je definisano da transakcija predstavlja prijem sredstava ili drugo postupanje sa imovinom kod obveznika.

Naime, sredstava koje faktor isplaćuje avansno, isplaćuje iz svoje imovine stranci sa kojom uspostavlja poslovni odnos, na njen račun kod poslovne banke. Stranka šalje obaveštenje dužniku da sredstva iz osnovnog komercijalnog ugovora uplati na dan dospeća faktoru, imajući u vidu da je po istom osnovu već finansiran. Dužnik uplatu sredstava vrši iz svojih izvora, a ne imovine obveznika i to preko svog računa koji je otvoren kod poslovne banke, na osnovu dokumentacije koju dostavlja kao dokaz osnove plaćanja, a na račun faktora koji je otvoren kod poslovne banke. Faktor sredstva prima u iznosu i po osnovu dokumentacije iz osnovnog komercijalnog posla, što dokumetnuje svojoj poslovnoj banci.

Napominjemo još jednom da se transakcije u faktoringu obavljaju bezgotovisnki, preko poslovnih banaka i da su same banke prilikom otvaranja poslovnih računa izvršile identifikaciju svog klijenta (dužnika).

U prilog svemu navedenom govori i međunarodna praksa. Naime, pojedine članice Međunarodne asocijacije faktora, koje se dugi niz godina bave faktoringom, ne vrše identifikaciju dužnika odnosno stvarnog vlasnika dužnika.

ODGOVOR:

Zaključenjem ugovora o faktoringu, faktor uspostavlja poslovni odnos sa ustupiocem potraživanja, pa je u skladu sa članom 8. stav 1. tačka 1) Zakona dužan da primeni radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane članom 7. Zakona prema istom. Međutim, to ne znači da faktor nije u obavezi da preduzme određene radnje i mere propisane Zakonom i prema dužniku.

Članom 3. stav 1. tačka 5) Zakona pod pojmom stranka se podrazumeva fizičko lice, preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos, dok je članom 3. stav 1. tačka 7) Zakona propisano da je transakcija prijem, davanje, zamena, čuvanje, raspolaganje ili drugo postupanje sa imovinom kod obveznika.

S tim u vezi, faktor će dužnika posmatrati kao stranku, s obzirom da u skladu sa članom 26. Zakona o faktoringu („Službeni glasnik RS“, br.62/2013 i 30/2018) nakon prijema obaveštenja iz člana 24. istog zakona, nastaje obaveza dužnika prema faktoru da po dospelosti, isplati potraživanje faktoru.

Na osnovu napred navedenog, Uprava za sprečavanje pranje novca ostaje u svemu pri odgovoru datom u dopisu, br. OP-000317-0154/2019 od 25.03.2019. godine i dodaje sledeće:

Shodno članu 42. stav 2. Zakona, obveznik može da izvrši pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke i u slučajevima kada, u skladu sa odredbama člana 6. ovog zakona, proceni da zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji neznatan ili nizak stepen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma.

Kupoprodaja postojećeg nedospelog ili budućeg kratkoročnog novčanog potraživanja, nastala po osnovu ugovora o prodaji robe ili pružanja usluga u zemlji i inostranstvu, zaključenog između pravnih lica i preduzetnika gde ukupan iznos potraživanja nije viši od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti je jedna vrsta poslovnih odnosa, usluga odnosno transakcije koje mogu biti svrstane u kategoriju niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, shodno članu 6. stav 1. tačka 5) Pravilnika o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ("Službeni glasnik RS", broj 80/2020).

S tim u vezi, faktor je dužan da, kada na osnovu Zakona vrši pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, a u pitanju transakcija u iznosu koji nije viši od 15.000 evra ili prenos novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen, pribavi sledeće podatke o dužniku:

- poslovno ime i pravnu formu, adresu, sedište, matični broj i poreski identifikacioni broj pravnog lica ili preduzetnika koje vrši transakciju, odnosno za koje se vrši transakcija, što inače faktor u praksi i pribavlja za svoje potrebe, kako je u zahtevu navedeno;
- ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG zastupnika, punomoćnika ili prokuriste koji u ime i za račun stranke – pravnog lica, lica stranog prava, preduzetnika, trasta ili lica građanskog prava vrši transakciju, kao i vrstu i broj ličnog dokumenta, datum i mesto izdavanja,
- datum i vreme izvršenja transakcije, iznos transakcije i valutu u kojoj je transakcija izvršena, namenu transakcije, kao i ime i prezime i prebivalište, odnosno poslovno ime i sedište lica kome je transakcija namenjena, način vršenja transakcije i
- ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke, osim u slučaju iz člana 42. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona. Faktor pomenute podatke o stvarnom vlasniku pribavlja uvidom u zvanični javni registar, iz dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke, uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke. Ako faktor, nakon preduzimanja svih radnji propisanih članom 25. Zakona nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci.

Potrebne podatke o dužniku, faktor može pribaviti na više načina:

- iz dokumentacije koju faktoru dostavlja ustupilac potraživanja;
- uvidom u javne registre i komercijalne baze, na osnovu kojih, kako je u zahtevu navedemo, faktor vrši procenu rizika u cilju naplate finansiranog potraživanja (avansnih sredstava koje je isplatio na račun svoje stranke kod poslovne banke), a kada je reč o međunarodnom faktoringu, pribavlja bonitete od bonitetskih kuća koje imaju pristup javnim registrima;
- podatke koji nedostaju mogu se pribaviti od poslovne banke, s obzirom da se, kako se u zahtevu napominje transakcije u faktoringu obavljaju bezgotovinski i da banka prilikom otvaranja računa vrši identifikaciju stranke (dužnika), ukoliko banka izražava spremnost da tražene podatke dostavi faktoru;
- ukoliko je ustupilac potraživanja obveznik prema zakonu koji reguliše oblast sprečavanja pranja novca, na osnovu kojeg je dužan da preduzme odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke prema dužniku, u tom slučaju faktor potrebne podatke može pribaviti od ustupioca potraživanja.

Na kraju, faktor može sačiniti službenu belešku u pisanoj formi kojom potvrđuje da je preduzeo razumne mere i iste dokumentovati kao dokaz pokušaja pribavljanja podataka o dužniku.

Sve napred navedeno faktor će primeniti samo ako u vezi sa strankom ili transakcijom ne postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.



 

Pitanje:

Da li se obaveza prenosa sredstava preko računa u visini od preko 10.000 EUR odnosi isključivo na lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji i da li se član 46. Zakona odnosi na preduzetnike u smislu kaznenih odredbi Zakona?

Odgovor:

Član 46. stav 1. Zakona predviđa da lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Ograničenje iz člana 46. stav 1. Zakona važi i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

S tim u vezi, navedeno ograničenje gotovinskog plaćanja se odnosi na sva lica, pravna i fizička, koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji, odnosno na pravna i fizička lica koja su za obavljanje delatnosti prodaje robe i nepokretnosti ili vršenja usluga u Republici Srbiji registrovana u Agenciji za privredne registre.

Što se tiče konkretnog primera iz zahteva, ukoliko fizičko lice prodaje stan koje je dobilo od roditelja na poklon, ograničenje gotovinskog plaćanja predviđeno članom 46. Zakona se u tom slučaju ne primenjuje ukoliko fizičko lice prodaje stan u svoje ime i za svoj račun za svoje privatne svrhe, a ne u okviru svoje delatnosti.

Kaznenim odredbama Zakona u članu 118. stav 1. tačka 43) predviđen je privredni prestup za pravno lice koje primi gotov novac za plaćanje robe i nepokretnosti ili usluga u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija, dok je članom 120. stavom 2. i 4. Zakona predviđen prekršaj za preduzetnike i fizička lica koja izvrše radnju iz člana 118. stav 1. tačka 43) Zakona odnosno koja prime gotov novac za plaćanje robe i nepokretnosti ili usluga u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, bez obzira da li se plaćanje vrši jednokratno ili u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija.

Dakle, za kršenje odredbi člana 46. Zakona kojim je predviđeno ograničenje gotovinskog plaćanja odgovaraju pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja se bave prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji.

Na kraju, dodajemo da Ministarstvo nadležno za inspekcijski nadzor u oblasti trgovine vrši nadzor nad primenom odredbe člana 46. Zakona.

 

PITANJE: 

- Da li je sa aspekta usklađenosti sa propisima pravilno da se u procenjivanju usklađenosti banke sa propisima iz oblasti SPNiFT od strane regulatornih tela i u slučaju klijenata za koje se ne preduzimaju posebni oblici mera poznavanja i praćenja stranke iz poglavlja đ) ZSPNIFT, dosledno koristi pristup baziran na proceni rizika (risk based approach), ne pristup baziran samo na proveri poštovanja pravila (rule based approach)?

U praksi bi to značilo da se i u slučajevima tih klijenata kontrola usklađenosti sa pravilima verifikacije vlasničke i upravljačke strukture ne sprovodi na isti način za sve klijente, nego da zahtevi kontrole uzmu u obzir prirodu i obim rizika od pranja novca karakterističnih za određenog klijenta. Ovde treba imati u vidu da postoje različiti pristupi kontroli usklađenosti u različitim jurisdikcijama iz koje potiče AIF. Neke jurisdikcije dosta precizno regulišu pitanje poslovanja AIF, dok neke jurisdikcije još uvek ne raspolažu odgovarajućim propisima, pa utvrđivanje stvarnog vlasnika za drugu grupu traži detaljniju analizu i dokumentaciju od one koja je potrebna za lica iz prve grupe klijenata. Utemeljenost različitog pristupa može da proizlazi i iz razlike između različitih vrsta AIF. Na primer, hedž fondovi (engl. hedge funds) po pravilu pružaju mogućnost izlaska i ulaska investitora u fond u okviru iste investicione politike, te samim tim i češće promene strukture investitora, dok su kod AIF privatnog kapitala ili preduzetničkogkapitala te promene u strukturi investitora zapravo jako retke i zato su preduzetnički i privatni AIF manje primereni za zloupotrebe u svrhe

pranja novca.

- Da li je sa aspekta usklađenosti sa propisima pravilno da se u procesu utvrđivanja stvarnih vlasnika AIF mogu koristiti izjave upravljača fonda (DZUAIF) ili utvrđenih stvarnih vlasnika da u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi stranke ne postoje fizička lica koja u skladu sa zakonom predstavljaju stvarne vlasnike klijenta? Verujemo da su odgovarajuće izjave primeren i efikasan način da, na jednoj strani, banka od klijenta, uz jasno navođenje da navedenu izjavu daju uz materijalnu i krivičnu odgovornost, dobije pisanu potvrdu da u njegovoj strukturi ne postoje stvarni vlasnici osim onih utvrđenih u postupku upoznavanja sa klijentom i da se, na drugoj strani, izbegnu situacije u kojima se od banaka traži da u procesu kontrole dokumentovano dokažu da stvarni vlasnici ne postoje ni u strukturi investitora koji u klijentu direktno ili indirektno raspolažu sa jako malim vlasničkim udelima. Banke se pri tom slažu da te izjave moraju da sadrže određene propisom određene obavezne elemente koji dokazuju da je banka tokom analize upravljačke i vlasničke strukture učinila sve što od banke može razumno da se očekuje u vezi sa proverom svih informacija i dokumentacije u vezi sa licima koji bi potencijalno mogla da predstavljaju stvarne vlasnike klijenta, a u skladu sa pristupom baziranim na proceni rizika. Na primer, (1) u slučaju investitora koji su u AIF uložili više od praga propisanog za identifikaciju stvarnog vlasnika ili ispunjavaju druge uslove koje za stvarne vlasnike određuje zakon, DZUAIF bi bio obavezan da obezbedi spisak svih investitora sa podacima potrebnim za identifikaciju tih investitora, (2) dok bi u slučaju preostalih investitora u AIF i fizičkih lica koja ne ispunjavaju formalne uslove za status stvarnog vlasnika, DZUAIF bio dužan: (1) da za investitore na listi najvećih 10 ili 20 investitora u AIF ili (2), alternativno, da za sve investitore koji su

uložili u AIF sredstava u visini istoj ili većoj od nekog u propisu određenog iznosa, obezbedi propisane podatke koji omogućavaju opšte prepoznavanje i validaciju tih investitora i fizičkih lica sa stanovišta rizika od pranja novca.

- Da li je sa aspekta usklađenosli sa propisima pravilno da se za uspostavljanje poslovnog odnosa ne traži originalna dokumentacija, nego da se dozvoli mogućnost da se poslovni odnos uspostavi na osnovu kopija ili

skena originalne dokumentacije, a da se originalna dokumentacija dostavi banci nakon formalnog uspostavljanja poslovnog odnosa. Praktično bi to značilo da se dokumentacija banci dostavi u dva koraka: (1) prvo u obliku kopije ili skeniranog dokumenta na osnovu čega se uspostavi poslovni odnos, a da se (2) originalna dokumentacija dostavi banci u razumnom roku nakon uspostavljanja poslovnog odnosa sa klauzulom da rok dostavljanja mora da bude određen u trenutku uspostavljanja poslovnog odnosa i da ni u kom slučaju ne može biti duži od roka određenog u odgovarajućem propisu. Ovom prilikom želimo da se zahvalimo na spremnosti za razgovor u vezi sa ovom temom koja je jako značajna za razvoj i rast srpskog preduzetničkog sektora, i to posebno u oblasti poslovnih ideja zasnovanih na potencijalu savremenih digitalnih tehnologija koje se i u svetu finansiraju pretežno sredstvima preduzetničkih i privatnih AIF.

ODGOVOR:

Prema članu 3. stav 1. tačka 11) Zakona, stvarni vlasnik privrednog društva, odnosno drugog pravnog lica jeste: (1) fizičko lice, koje je posredno ili neposredno imalac 25% ili više poslovnog udela, akcija, prava glasa ili drugih prava, na osnovu kojih učestvuje u upravljanjupravnim licem, odnosno učestvuje u kapitalu pravnog lica sa 25% ili više udela, odnosno fizičko lice koje posredno ili neposredno ima preovlađujući uticaj na vođenje poslova i donošenje odluka; (2) fizičko lice, koje privrednom društvu posredno obezbedi ili obezbeđuje sredstva i po tom osnovu ima pravo da bitno utiče na donošenje odluka organa upravljanja privrednim društvom prilikom odlučivanja o finansiranju i poslovanju.

Kada obveznik utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke u skladu sa napred navedenim članom, pribavlja podatke iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona, odnosno ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na načine predviđene članom 25. Zakona:

- uvidom u original/overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar u skladu sa

odredbama člana 20. st. 4. i 7. ovog zakona, u kom slučaju je obveznik dužan da obezbedi kopiju izvoda iz tog registra koju čuva u skladu sa zakonom. Kopijom dokumentacije iz ovog stava smatra se i digitalizovani dokument iz ovog stava. Na kopiji dokumenta u papirnom obliku upisuju se datum, vreme i lično ime lica koje je izvršilo uvid u taj dokument. Kopija dokumenta u elektronskom obliku sadrži kvalifikovani elektronski pečat, odnosno kvalifikovani

elektronski potpis, u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronski potpis, sa pridruženim vremenskim žigom. Kopije iz ovog stava obveznik čuva u papirnom ili elektronskom obliku u skladu sa zakonom;

- iz originalnog/overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke;

- uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke.

Ako obveznik, nakon preduzimanja svih radnji propisanih ovim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci. Obveznik je dužan da dokumentuje radnje i mere preduzete na osnovu ovog člana, a sve u skladu sa članom 25. stav 5. Zakona.

Dakle, postupak i načini utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke su isti za sve obveznike, bez obzira da li je obveznik na osnovu analize rizika, stranku svrstao u nizak, srednji ili visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma.

Dodajemo još i to da, ako je stranka između ostalih, društvo za upravljanje investicionim fondovima, odnosno lice iz društva za upravljanje investicionim fondovima, obveznik može da izvrši pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, i to pri uspostavljanju poslovnog odnosa, a kada poslovni odnos nije uspostavljen pri vršenju transakcija u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti i pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa.

U tim slučajevima, obveznik je dužan da pribavi podatke iz člana 43. stav 1. Zakona, među kojima su i podaci o stvarnom vlasniku.

Podatke o stvarnom vlasniku, obveznik ne pribavlja samo u slučajevima kada je stranka državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća, javna agencija, javna služba, javni fond, javni zavod ili komora ili kada je stranka privredno društvo čije su izdate hartije od vrednosti uključene na organizovano tržište hartija od vrednosti koje se nalazi u Republici Srbiji ili državi u kojoj se primenjuju međunarodni standardi na nivou standarda Evropske unije ili viši, a koji se odnose na podnošenje izveštaja i

dostavljanje podataka nadležnom regulatornom telu.

Što se tiče konkretnih pitanja želimo da naglasimo sledeće:

Propisi Republike Srbije kojima se reguliše oblast sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, uključujući deo koji se tiče stvarnih vlasnika, usklađeni su sa međunarodnim standardima i propisima EU. Zakon i prateća podzakonska akta u potpunosti podržavaju pristup zasnovan na proceni rizika, obavezuju na njegovu primenu i upućuju obveznike da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa ili vršenja transakcije primene procenu rizika na konkretan slučaj i da u skladu sa ocenom situacije primene propisane radnje i mere. Međutim, primena pristupa

zasnovanog na proceni rizika ne isključuje, već naprotiv podrazumeva ispunjenje propisanih uslova i pravila, kako prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa ili vršenja transakcije, tako i tokom trajanja tog poslovnog odnosa, što podrazumeva i utvrđivanje stvarnih vlasnika stranaka i pribavljanje Zakonom predviđenih podataka o tim licima.

Član 25. Zakona pismenu izjavu zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke predviđa u cilju pribavljanja potrebnih podataka o stvarnom vlasniku stranke, te smatramo da se izjava, da u vlasničkoj strukturi stranke ne postoje stvarni vlasnici u smislu Zakona ne može smatrati odgovarajućom izjavom u skladu sa Zakonom i jedinim potrebnim dokumentom, već će odgovarajuće postupanje i dokumentacija zavisiti od svih okolnosti konkretnog slučaja.

Naime, jedna je situacija kada alternativnim investicionim fondom koje se nalazi u vlasničkoj strukturi stranke upravlja (strano) društvo za upravljanje fondom čije je poslovanje jasno regulisano i koje je u odgovarajućoj državi obveznik propisa kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, te je i predmet regulacije i nadzora nadležnih organa u okviru relevantne jurisdikcije koji pribavljaju podatke o ulagačima i koje pri tome vodi računa o tome da sredstva sumnjivog porekla ne dospeju u novčane tokove fonda. Kada se ovakvo stanje stvari

može dokazati uvidom u odgovarajuće registre, propise i drugu odgovarajuću dokumentaciju koju bi stranka dostavila banci, smatramo da se podaci o stvarnim vlasnicima koji su ulagači u alternativni investicioni fond mogu utvrditi i na osnovu dostavljene evidencije (i/ili drugog dokumenta) društva za upravljanje koja

bi sadržala podatke o ovim licima, kao i opisne podatke o mogućnostima uticaja tih i drugih ulagača na poslovanje stranke. Ako ulagači u konkretni alternativni investicioni fond ne bi ispunjavali uslove da se smatraju stvarnim vlasnikom u smislu Zakona (npr. veliki broj investitora s malim vlasničkim udelom u AIF), mišljenja smo da bi se mogla prihvatiti i izjava društva za upravljanje koja bi sadržala takvo izjašnjenje, uz osnovne podatke o vlasničkoj strukturi konkretnog fonda i (ne)mogućnosti uticaja ulagača na poslovanje stranke, bez potrebe da se

dostavljaju podaci o konkretnim ulagačima.

S druge strane, kada postoji nejasna i neregulisana struktura alternativnog investicionog fonda i društva koje bi tim fondom upravljalo, što je slučaj i kada ovo društvo nije na odgovarajući način nadzirano i nije obveznik propisa kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, mora se postupati posebno oprezno i tada u obzir može doći i primena pojačanih radnja i mera poznavanja i praćenja stranke. U ovim okolnostima, ne bi bilo dovoljno samo prihvatanje evidencija ili izjava društava za upravljanje o vlasničkoj strukturi određenog fonda, već bi se sve okolnosti morale dodatno ispitati i odgovarajućom dokumentacijom potvrditi, pri čemu postoji mogućnost i da se odbije uspostavljanje poslovnog odnosa.

Zakon jasno propisuje da se podaci na osnovu kojih se utvrđuje identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava pribavljaju uvidom u original ili overenu kopiju određene dokumentacije, te smo mišljenja da sa aspekta pravilne primene Zakona nije moguće uspostaviti poslovni odnos na osnovu kopija originalne dokumentacije (koje uključuju i kopije dobijene skeniranjem). To, kao što je navedeno, ne isključuje mogućnost dostavljanja odgovarajućih digitalizovanih kopija u skladu sa Zakonom.

Ističemo još i to da propisi koji regulišu oblast sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma nisu smetnja u bilo koji oblik investiranja u Republiku Srbiju.

PITANJE:

Da li pravno lice koje se bavi izdavanjem u zakup i podzakup sopstvenih nepokretnosti predstavlja obveznika u smislu Zakona ili je obveznik Zakona pravno lice koje je upisano u Registar posrednika u prometu i zakupu nepokretnosti?

Dodatno, ukoliko je pravno lice imenovalo ovlašćeno lice i njegovog zamenika, ali je samo ovlašćeno lice položilo stručni ispit za posrednike u prometu i zakupu nepokretnosti, ali ne i njegov zamenik, da li je obveznik dužan da i za ovlašćeno lice i za zamenika obezbedi licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica u skladu sa Pravilnikom o stručnom ispitu za izdavanje licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica ili samo za zamenika?

Da li se pravno lice oslobađa obaveze obezbeđivanja licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica ukoliko do dana početka primene Pravilnika o stručnom ispitu za izdavanje licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica i zamenika ovlašćenog lica položi stručni ispit za posrednike u prometu i zakupu nepokretnosti?
 

ODGOVOR:

Zakon taksativno navodi ko se sve smatra obveznicima u smislu ovog zakona, pod kojima se između ostalih smatraju i posrednici u prometu i zakupu nepokretnosti, u smislu člana 4. stav 1. tačka 12) Zakona. Shodno tome, samo pravno lice koje je upisano u Registar posrednika u prometu i zakupu nepokretnosti ima svojstvo obveznika u smislu Zakona.

Dalje, članom 50. stav 1. Zakona su propisani uslovi koje ovlašćeno lice mora da ispunjava, pod kojima se pored ostalih u tački 5) ovog člana propisuje da ovlašćeno lice može biti lice koje ima licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, ako je obveznik u skladu sa propisom iz stava 3. ovog člana dužan da njegovo ovlašćeno lice ima ovu licencu. Zamenik ovlašćenog lica mora da ispunjava iste uslove kao ovlašćeno lice, u skladu sa članom 50. stav 2. Zakona.

U članu 2. stav 1. Pravilnika o stručnom ispitu za izdavanje licence za obavljanje poslova ovlašćenog lica („Službeni glasnik RS“ br. 104/20, u daljem tekstu: Pravilnik) su propisani kriterijumi na osnovu kojih se utvrđuje da li je obveznik dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice i zamenik ovlašćenog lica imaju licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, pod kojima se pored ostalih u tački 2) ovog člana propisuje da ovlašćeno lice, odnosno zamenik ovlašćenog lica ne poseduje uverenje o položenom stručnom ispitu za obavljanje poslova iz svoje delatnosti, za čije izdavanje se prethodno proverava znanje i iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

Shodno navedenom, obveznik nije dužan da obezbedi da njegovo imenovano ovlašćeno lice i zamenik imaju licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, u smislu člana 50. stav 1. tačka 5) Zakona, ukoliko poseduju uverenje iz člana 2. stav 1. tačka 2) Pravilnika.

U protivnom, ukoliko jedno od ova dva lica ne poseduje navedeno uverenje, obaveznik će biti dužan da obezbedi licencu za to lice.

Na kraju, napominjemo da se odredbe člana 50. stav 1. tačka 5) i stav 3. istog člana Zakona primenjuju od 1. januara 2021. godine, u skladu sa članom 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“ broj 91/2019-64).

PITANJE:

Da li ovlašćeno lice i zamenik ovlašćenog lica treba da imaju ili potvrdu suda da nisu pravosnažno osuđivani ili potvrdu MUP-a da se ne vode krivični postupci za dela koja se gone po službenoj dužnosti, koja ih čine nepodobnim za vršenje poslova ovlašćenog lica ili treba da imajy obe potvrde, prema članu 50. stav 1. tačka 2) Zakona?

Dodatno, da li su sva zaposlena lica koja bi posredno ili neposredno primenjivala Zakon bila dužna da imajy navedenu potvrdu ili obe potvrde?

ODGOVOR:

Ovlašćeno lice i zamenik ovlašćenog lica, može biti lice koje, između ostalog nije pravnosnažno osuđivano ili se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti koja ga čine nepodobnim za vršenje poslova ovlašćenog lica, shodno članu 50. stav 1. tačka 2). i stavu 2. istog člana Zakona.

Kako su u pitanju različite vrste evidencija koje ne vodi isti nadležni organ, potrebno je da lice dostavi i uverenje o (ne)kažnjavanju Ministarstva unutrašnjih poslova i uverenje nadležnog suda da se protiv njega ne vodi krivični postupak.      

Što se tiče ostalih zaposlenih lica koja bi posredno ili neposredno primenjivala Zakon, obveznik je shodno članu 55. stav 1. Zakona dužan da utvrdi postupak kojim se, pri zasnivanju radnog odnosa na radnom mestu na kome se primenjuju odredbe ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, kandidat za to radno mesto proverava da li je osuđivan za krivična dela kojima se pribavlja protivpravna imovinska korist ili krivična dela povezana sa terorizmom.

Dakle, na obvezniku je da unutrašnjim aktima predviti hoće li i za sva ostala lica koja zasnivaju radni odnos na radnom mestu na kome se primenjuju odredbe ovog zakona tražiti uverenje o (ne)kažnjavanju ili će tražiti i uverenje da se u momentu zasnivanja radnog odnosa ne vodi krivični postupak.

PITANJE:

Da li banka, prilikom pružanja usluga posredovanja pri prijemu zahteva za korišćenje proizvoda banke može poveriti vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu, koje nije iz kruga trećih lica iz člana 30. stav 2. Zakona, a na osnovu preciznih ugovornih odredbi, pri čemu bi odgovornost za postupanje bila na banci

ODGOVOR:

Shodno članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona trećem licu, dok je stavom 2. tač. 1), 2) i 3) istog člana Zakona navedeno ko može biti treće lice.

Prema članu 33. stav 1. tačka 1) Zakona obveznik ne sme uspostaviti poslovni odnos, ako je radnje i mere poznavanja i praćenja stranke izvršilo lice koje nije treće lice iz člana 30. stav 2. ovog zakona. 

Dakle, Zakon ne predviđa mogućnost da obveznik na osnovu ugovornih odredbi može poveriti vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke licu koje nije iz kruga trećih lica iz člana 30. stav 2. Zakona.

PITANJE:

Koji su podaci potrebni bankama u slučaju otvaranja računa za udruženja

ODGOVOR:

Prema članu 4. stav 2. Zakona o udruženjima („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009, 99/2011 - dr. zakoni i 44/2018 - dr. zakon), udruženje stiče status pravnog lica danom upisa u registar, a u članu 2. stav 3. istog zakona stoji da se na udruženja koja nemaju status pravnog lica, shodno primenjuju pravna pravila o građanskom ortakluku, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Shodno članu 26. stav 1. ovog zakona, registar udruženja vodi Agencija za privredne registre, kao povereni posao.

Ukoliko udruženje ima status pravnog lica, prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, odnosno otvaranja računa, banka utvrđuje i proverava identiteta pravnog lica i zastupnika pravnog lica na način predviđen članom 20. i 21. Zakona i dužna je da pribavi sledeće podatke o pravnom licu: poslovno ime i pravnu formu, adresu, sedište, matični broj i poreski identifikacioni broj, kao i podatke o zastupniku pravnog lica koji u ime i za račun pravnog lica uspostavlja poslovni odnos, odnosno otvara račun: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG, vrstu i broj ličnog dokumenta, datum i mesto izdavanja.

Kako je prema članu 3. stav 1. tačka 9) Zakona lice građanskog prava udruženje pojedinaca koja udružuju ili će udruživati novac ili drugu imovinu za određenu namenu, za udruženje koje nema status pravnog lica, prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, odnosno otvaranja računa banka je dužna utvrdi i proveri identitet lica ovlašćenog za zastupanje, pribavi pismeno ovlašćenje za zastupanje i pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tač. 2) i 14) Zakona: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG zastupnika (lica ovlašćenog za zastupanje) koji u ime i za račun stranke uspostavlja poslovni odnos, odnosno otvara račun, kao i vrstu i broj ličnog dokumenta, datum i mesto izdavanja i naziv lica građanskog prava, a sve u skladu i na način predviđen članom 23. Zakona.

Dodajemo još i to da je prema Zakonu stranka, između ostalih i pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom, dok je stvarni vlasnik stranke fizičko lice koje posredno ili neposredno ima u svojini ili kontroliše stranku, pa je shodno tome banka dužna da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa (otvaranja računa), a na osnovu unutrašnjih akata udruženja utvrdi i stvarnog vlasnika istog.

PITANJE:

Da li i pod kojim uslovima obveznici Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma nad kojima nadzor vrši Komisija za hartije od vrednosti mogu poveriti postupak utvrđivanja i provere identiteta stranke, bez obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši (postupak video- identifikacije) trećem licu

ODGOVOR:

Shodno članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)–5) ovog zakona trećem licu. Treće lice iz stava 1. ovog člana je, između ostalih, a prema članu 30. stav 2. tačka 1). Zakona obveznik iz člana 4. stav 1. tač. 1), 3), 4), 7), 9)–11), 13) i 16) ovog zakona društva za osiguranje koja imaju dozvolu za obavljanje životnih osiguranja i zastupnici u životnom osiguranju.

Članom 30. stav 4. Zakona predviđeno je da obveznik ne sme da prihvati vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke preko trećeg lica ako je to lice utvrdilo i proverilo identitet stranke bez njenog prisustva, a u članu 33. st. 1. tačka 2). Zakona stoji da obveznik ne sme uspostaviti poslovni odnos, ako je treće lice utvrdilo i proverilo identitet stranke bez njenog prisustva, pri čemu Zakon ni u jednoj ni u drugoj situaciji ne zahteva fizičko prisustvo stranke.

Izuzeci od obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši kod obveznika iz člana 4. stav 1. tačka 1), 4), 5), 6), 10), 11) i 16) Zakona (postupak video-identifikacije), kada je u pitanju stranka koja je fizičko lice, odnosno njen zakonski zastupnik, preduzetnik i zastupnik pravnog lica predviđeni su čl. 18. st. 8,  čl. 19. st. 7. i čl. 21. st. 7. Zakona, u kojim odredbama stoji da Narodna banka Srbije može bliže urediti i druge načine i uslove utvrđivanja i provere identiteta ovih fizičkih lica korišćenjem sredstava elektronske komunikacije i bez obaveznog fizičkog prisustva lica čija se identifikacija vrši kod obveznika iz člana 4. stav 1. tač. 1), 4), 5), 6), 10), 11) i 16) ovog zakona.

Na osnovu svega navedenog Uprava smatra da obveznici Zakona nad kojima nadzor vrši Komisija za hartije od vrednosti mogu poveriti postupak video-identifikacije stranke koja je fizičko lice, odnosno njenog zakonskog zastupnika, preduzetnika i zastupnika pravnog lica trećem licu, ukoliko su u pitanju lica koja ovaj postupak sprovode u skladu sa Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu utvrđivanja i provere identiteta fizičkog lica korišćenjem sredstava elektronske komunikacije („Službeni glasnik RS", br. 15/2019 i 84/2020).

Napominjemo da je obveznik dužan da poveravanje vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja stranke  preko trećih lica sprovodi u skladu sa odredbama čl. 30 – 33. Zakona, posebno ističući da se poveravanjem vršenja pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu obveznik ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa ovim zakonom.

Dodajemo još i to da kada stranka nije fizički prisutna pri utvrđivanju i proveri identiteta, obveznik je dužan da pored opštih, primeni i pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke i istu svrsta u kategoriju visokog rizika.

Pitanje:
Da li je platna institucija, prilikom izvršavanja usluge novčanih doznaka – Western Union i usluge prenosa novčanih sredstava sa platnog računa na platni račun dužna da Upravi dostavi podatke shodno članu 47. stav 1. Zakona o povezanim gotovinskim transakcijama u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, kao u kom roku bi trebalo pratiti međusobno povezane transakcije kod navedenih platnih usluga vezano za preduzimanje radnje i mere iz člana 7. Zakona

Odgovor:
Shodno članu 47. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da Upravi dostavi podatke iz člana 99. stav 1. tač. 1)–3) i 7)–10) ovog zakona o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, i to odmah kada je izvršena, a najkasnije u roku od tri dana od dana izvršenja transakcije.

U skladu sa članom 3. stav 1. tačka 8) Zakona, gotovinska transakcija jeste fizički prijem ili davanje gotovog novca.

Dakle, u slučaju fizičkog prijema ili davanja gotovog novca u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, obveznik je dužan Upravi dostavi podatke iz člana 99. stav 1. tač. 1)–3) i 7)–10) ovog zakona.

Napominjemo da je obveznik dužan da Upravi dostavi podatke iz člana 99. stav 1. Zakona uvek kada u vezi sa transakcijom ili strankom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, na način predviđen članom 47. stav 2. Zakona.

Što se tiče pitanja u kom roku bi trebalo pratiti međusobno povezane transakcije, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen, mišljenja smo da bi obveznik trebao sam proceniti u kom roku će to biti. Da li će povezane transakcije obveznik pratiti na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou, zavisi od analize rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, koju je obveznik dužan da redovno ažurira u skladu sa ovim zakonom, smernicama koje donosi organ nadležan za vršenje nadzora nad primenom ovog zakona i procenom rizika od pranja novca i finansiranja terorizma izrađenom na nacionalnom nivou.

Takođe, shodno članu 69. Zakona, obveznik je dužan da izradi listu indikatora za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma u koje je dužan da unese i indikatore koje je izradio nadzorni organ. Prilikom izrade lista indikatora, obveznik će uzeti u obzir složenost i obim izvršenja transakcija, neuobičajeni način izvršenja, vrednost ili povezanost transakcija koje nemaju ekonomski ili pravno osnovanu namenu, odnosno nisu usaglašene ili su u nesrazmeri sa uobičajenim odnosno očekivanim poslovanjem stranke, kao i druge okolnosti koje su povezane sa statusom ili drugim karakteristikama stranke.

Pitanje:
Da li postoji obaveza banke da potvrdi tačnost prikupljenih podataka u skladu sa članovima 17-23. Zakona uključujući i pribavljanje kopije lične karte za iznose koji nisu viši od 1.000 EUR, ako platilac platne transakcije uplaćuje sredstva u gotovini, a banka sredstva prenosi na račun primaoca plaćanja

Odgovor:
Prema članu 11. stav 7. Zakona, pružalac platnih usluga dužan je da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, pre prenosa novčanih sredstava, osim u slučaju da ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma, da iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i da pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu, što je propisano stavom 9. istog člana Zakona.

Shodno članu 12. stav 4. Zakona, ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga primaoca plaćanja nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o primaocu plaćanja na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, osim ako se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu i ako postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.

Na osnovu navedenog mišljenja smo da, prema članu 11. stav 9. tačka 3) Zakona platna institucija kao pružalac platnih usluga platioca nije dužna da utvrdi i proveri identitet i pribavi kopiju ličnog dokumeta platioca, shodno članu 17-23. Zakona, koji vrši uplatu u gotovom novcu primaocu na račun, a iznos uplate prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa.

Takođe, prema članu 12. stav 4. tačka 1) Zakona, pružalac platnih usluga primaoca plaćanja nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o primaocu plaćanja u skladu sa čl. 17-23. ovog zakona, ako se novčana sredstva prenose na račun primaoca plaćanja, a iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa.

Napominjemo da je pružalac platnih usluga uvek dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu/primaocu kada postoji sumnja u pranje novca ili finansiranje terorizma, kada je iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i kada se novčana sredstva prenose, odnosno stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu. 

Pitanje:
Da li je platna institucija kao pružalac platnih usluga platioca dužna da utvrdi i proveri identitet i pribavi kopiju ličnog dokumeta platioca, shodno članu 17. Zakona koji vrši uplatu u gotovom novcu primaocu na račun, odnosno fizičkom ili pravnom licu koje ima otvoren račun kod neke od banaka u Republici Srbiji, a iznos uplate (jedne ili više povezanih) nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti tog iznosa

Odgovor:
Shodno članu 11. stav 9. Zakona, pružalac platnih usluga nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu, ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1) ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma;
2) iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa;
3) pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu.

Na osnovu navedenog mišljenja smo da, prema članu 11. stav 9. tačka 3) Zakona platna institucija kao pružalac platnih usluga platioca nije dužna da utvrdi i proveri identitet i pribavi kopiju ličnog dokumeta platioca, shodno članu 17. Zakona, koji vrši uplatu u gotovom novcu primaocu na račun, odnosno fizičkom ili pravnom lice koje ima otvoren račun kod neke od banaka u Republici Srbiji, a iznos uplate (jedne ili više povezanih) nije viši od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, s obzirom da se novčana sredstva, koja su primljena u gotovom novcu, primaocu uplaćuju na račun.

Napominjemo da je obveznik uvek dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu kada postoji sumnja u pranje novca ili finansiranje terorizma.

Pitanje:
Mišljenje u vezi sa primenom člana 52. stav 3. Zakona kada nije imenovano odgovorno lice za primenu Zakona već samo ovlašćeno lice i njegov zamenik. Da li je u tom slučaju generalni direktor, kao zakonski zastupnik obveznika, ujedno i odgovorno lice u smislu člana 52. stav 3. Zakona.


Odgovor:
Obveznik dostavlja podatke o ličnom imenu i nazivu radnog mesta člana najvišeg rukovodstva odgovornog za primenu Zakona, kao i svaku promenu tih podataka.

Ukoliko nije imenovan član najvišeg rukovodstva odgovoran za primenu Zakona, smatraće se da je lice koje vodi i organizuje poslovanje obveznika i koje je odgovorno za obezbeđivanje zakonistosti rada odgovorno lice u smislu člana 52. stav 3. Zakona.

To dalje znači da generalni direktor ne mora biti odgovorno lice u smislu člana 52. stav 3. Zakona ukoliko pravno lice u svojoj organizaciji ima neku užu poslovnu jedinicu u čijem delokrugu poslovanja se nalazi oblast sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.

Dakle, odgovorno lice u smislu člana 52. stav 3. Zakona će biti lice koje se nalazi na čelu te uže poslovne jedinice, odnosno u konkretnom slučaju potrebno je da lice koje je kod obveznika odgovorno za primenu Zakona bude član najvišeg rukovodstva, odnosno član izvršnog odbora.

Pitanje:

Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma je propisana obaveza pribavljanja kopije ličnog dokumenta pre izvršenja svake transakcije koja se vrši u gotovom novcu što će u praksi rezultirati ogromnim brojem prikupljenih kopija ličnih dokumenata na dnevnom nivou. Kako bi se izbeglo gomilanje dokumentacije u papiru, molimo vas da razmotrite mogućnost da se utvrđivanje i provera identiteta korisnika vrši na sledeći način:

1) Zastupnik PI utvrđuje i proverava identitet korisnika pre vršenja transakcije pribavljanjem kopije ličnog dokumenta korisnika i unosom svih podataka iz dokumenta korisnika u informacioni sistem PI, kroz aplikaciju koja mu je za te potrebe dostupna;

2) pribavljena kopija ličnog dokumenta, na kojoj su navedeni propisani podaci (datum, vreme i ime lica koje je izvršilo uvid u lični dokument) elektronski se pohranjuje u bazu podataka PI;

3) kopija ličnog dokumenta je, u informacionom sistemu PI, povezana sa JMBG korisnika, odnosno brojem ličnog dokumenta (ukoliko JMBG nije dostupan) i danom isteka važenja ličnog dokumenta, što omogućava brzo pretraživanje tih podataka po navedenim kriterijumima;

4) u slučaju da korisnik ponovo vrši transakciju, zastupnik unosi JMBG ili broj ličnog dokumenta korisnika u aplikaciju PI. Aplikacija na ekranu zastupnika prikazuje ranije pribavljenu kopiju ličnog dokumenta, sa navedenim podacima (datum i vreme uvida i ime lica koje je izvršilo uvid u lični diokument) a koju zastupnik upoređuje sa ličnim dokumentom korisnika u koji ima uvid u datom trenutku. 

Napominjemo i da navedeno informaciono rešenje podrazumeva i da pribavljena kopija ličnog dokumenta neće biti dostupna na uvid zastupniku po isteku važenja ličnog dokumenta, kao i da će zastupnik kroz aplikaciju PI uvek dobijati i obaveštenje o obavezi pribavljanja fotokopije ličnog dokumenta.

Takođe, molimo vas i za odgovor da li zastupnik mora da odbije izvršenje transakcije u vreme vanrednog stanja koje je proglašeno u Republici Srbiji 16. marta 2020.godine, ako na propisani način pribavi sve podatke iz ličnog dokumenta ali nije u mogućnosti da pribavi kopiju ličnog dokumenta zbog toga što nisu svi zastupnici opremljeni čitačima ličnih karata kao ni dovoljnom količinom papira za štampu a u ovom trenutku ograničenog kretanja i preporučene socijalne distance i izolacije nije moguće zastupnicima obezbediti navedene uslove.

Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma u članu 15. propisana su izuzeća od obaveze provere prikupljenih podataka o platiocu i to, u tački 2. izuzećem se smatra i kada se prensom novčanih sredsatva vrši plaćanje primaocu plaćanja po osnovu pruženih telekomunikacionih usluga .... ili drugih sličnih trajnih usluga , pod definisanim uslovima. Jedan od definisanih uslova naveden je u podtački 2. i to : da se naplate izvršavaju odobrenjem platnog računa primaoca plaćanja koji se koristi isključivo za te naplate.

Imajući u vidu navedeno, mislimo da, kao izuzeća možemo smatrati i račune banaka otvorene za naplatu mesečnih obaveza po karticama i kreditima, kao i namenske račune osiguravajućih društava otvorenih za naplatu polisa po osnovu životnog i neživotnog osiguranja. Ove vrste platnih transakcije ispunjavaju navedene kriterijume, brojne su i ponavljaju se svakog meseca.

Odgovor:

Shodno članu 5. stav 1. Zakona, radnje i mere za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma preduzimaju se pre, u toku i nakon vršenja transakcije ili uspostavljanja poslovnog odnosa. Prema stavu 3. istog člana Zakona, obveznik je dužan da u vezi sa stavom 1. ovog člana sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane u ovom članu. Unutrašnja akta moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg rukovodstva.

Ističemo da obveznik može napred navedeni postupak utvrditi internim aktom, u skladu sa smernicama koje donosi organ nadležan za nadzor nad primenom ovog zakona kod tog obveznika, u konkretnom slučaju Narodna banka Srbije.

Napominjemo još i to da, shodno članu 11. stav 9. Zakona pružalac platnih usluga nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, što podrazumeva i pribavljanje kopije, odnosno očitanog izvoda ličnog dokumenta platioca ako ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma, iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu.

Na pitanje da li bi trebalo da obveznik odbije izvršenje transakcije u vreme vanrednog stanja koje je proglašeno u Republici Srbiji 16. marta 2020.godine, ako na propisani način pribavi sve podatke iz ličnog dokumenta, ali nije u mogućnosti da pribavite kopiju ličnog dokumenta, smatramo da se shodno odredbama Zakona koje se odnose na utvrđivanje i proveru identiteta stranke, kopijom, odnosno očitanim izvodom ličnog dokumenta smatra i digitalizovani dokument, koji sadrži kvalifikovani elektronski pečat, odnosno kvalifikovani elektronski potpis, sa pridruženim vremenskim žigom. Uvođenje vanrednog stanja ne oslobađa platnu instituciju obaveze da poštuje i primenjuje odredbe Zakona. U vezi navoda u obraćanju da je na dnevnom nivou broj transakcija koje se izvrše u platnoj instituciji značajan, da korisnici platnih usluga nisu ograničeni u izboru lokacije na kojoj će realizovati svoje transakcije, kao i broj lokacija na kojima zastupnici pružaju navedene platne usluge, ovom prilikom ukazujemo da platna institucija, shodno odredbama Zakona o platnim uslugama („Službeni glasnik RS“, br. 139/2014 i 44/2018) ima mogućnost da sa korisnicima platnih usluga zaključi okvirni ugovor i na taj način, između ostalog, smanji prekomerno gomilanje dokumentacije u papiru, ali i značajno umanji izloženost različitim rizicima od kojih ste neke i naveli u dopisu. Predloženi način pribavljanja kopije ličnog dokumenta korisnika novčane doznake ima elemente postupka zaključivanja okvirnog ugovora o pružanju platnih usluga iz člana 16. Zakona o platnim uslugama, koji predstavlja način da obveznik utvrdi i proveri identitet stranke na način propisan čl. 17 – 23. Zakona, te na osnovu tako uspostavljenog poslovnog odnosa sa strankama kojima pruža jednokratne platne usluge, nastavi da izvršava platne transakcije bez pribavljanja kopije ličnog dokumenta korisnika platne usluge prilikom izvršavanja svake pojedinačne transakcije, jer bi u svojim evidencijama već imao neophodnu dokumentaciju i podatke koji su pribavljeni prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, naravno uz obavezu da te podatke i dokumentaciju periodično proverava i ažurira, a u skladu sa članom 29. Zakona. Na osnovu navedenog, smatramo da je predloženi način pribavljanja kopija ličnih dokumenata prihvatljiv ako su ispunjeni propisani uslovi za zaključenje okvirnog ugovora o platnim usluga. 

Na pitanje da li se kao izuzeće, shodno članu 15. stav 1. tačka 2) podtačka (2) Zakona mogu smatrati i računi banaka otvoreni za naplatu mesečnih obaveza po karticama i kreditima, kao i namenski računi osiguravajućih društava otvorenih za naplatu polisa po osnovu životnog i neživotnog osiguranja, obaveštavamo vas sledeće:

Shodno članu 15. stav 1. tačka 2) Zakona, odredbe čl. 11–14. ovog zakona ne primenjuju se u slučajevima kada se prenosom novčanih sredstava vrši plaćanje primaocu plaćanja po osnovu pruženih telekomunikacionih usluga, usluga snabdevanja električnom energijom, gasom, parom ili vodom, usluga skupljanja, tretmana i odlaganja otpada, usluga održavanja stambenih objekata ili drugih sličnih trajnih usluga, pod uslovima da iznos prenosa novčanih sredstava nije viši od 60.000 dinara, da se naplate usluga iz ove tačke izvršavaju odobrenjem platnog računa primaoca plaćanja koji se koristi isključivo za te naplate, da pružalac platnih usluga primaoca plaćanja može da putem ovog lica, na osnovu jedinstvene oznake transakcije ili drugog podatka koji prati prenos novčanih sredstava, dođe do podataka o licu koje ima zaključen ugovor s primaocem plaćanja za pružanje usluga iz ove tačke i da pružalac platnih usluga platioca i pružalac platnih usluga primaoca plaćanja imaju sedište u Republici Srbiji.

Napred navedeni uslovi su kumulativni, što znači da se svi moraju ispuniti da bi se izuzetak primenio.

Iz napred navedenog sledi da se računi banaka otvoreni za naplatu mesečnih obaveza po karticama i kreditima, kao i namenski računi osiguravajućih društava otvorenih za naplatu polisa po osnovu životnog i neživotnog osiguranja ne mogu smatrati izuzetkom predviđenim članom 15. stav 1. tačka 2) Zakona.

Pitanje:
Koje stranke revizorske kuće podležu obavezi poznavanja i praćenja stranke, da li je potrebno identifikovati trast u vlasničkoj strukturi u procentu manjem od 25% i da li je za svaki novi ugovor sa istom strankom potrebno izvršiti identifikaciju

Odgovor:
U vezi sa pitanjem koje stranke revizorske kuće podležu obavezi poznavanja i praćenja stranke, ističemo da su u skladu sa članom 4. stav 1. tačka 9), 14) i 15) Zakona kao obveznici predviđena društva za reviziju i samostalni revizor, preduzetnici i pravna lica koja se bave pružanjem računovdstvenih usluga, kao i poreski savetnici. Dakle, sva fizička i pravna lica registrovana u Agenciji za privredne registre za obavljanje delatnosti koja prema Uredbi o klasifikaciji delatnosti ("Sl. glasnik RS", br. 54/2010) nosi naziv računovdstveni, knjigovodstveni, revizorski poslovi; poresko savetovanje jesu obveznici Zakona, a stranke sa kojima navedeni obveznici uspostavljaju poslovni odnos su stranke u odnosu na koje se primenjuju radnje i mere poznavanja i praćenja stranke predviđene Zakonom.

U skladu sa članom 25. stav 1. Zakona obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika koja je pravno lice ili lice stranog prava u skladu sa članom 3. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona i pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona. Dakle, ukoliko u vlasničkoj strukturi stranke učestvuje više lica, obveznik je dužan da identifikuje svakog od njih i utvrdi osnov učestvovanja u vlasničkoj strukturi, kako bi na taj način došao do fizičkog lica koje je zapravo stvarni vlasnik stranke.

Uzimajući u obzir navode iz zahteva za davanje mišljenja koje se odnose na situaciju u praksi kada obveznik sa strankom sukcesivno i sa određenim razmacima zaključuje više različitih ugovora, ističemo da je u skladu sa članom 3. stav 1. tačka 13) Zakona definisan pojam poslovnog odnosa kao poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i obveznika koji je u vezi sa vršenjem delatnosti obveznika i koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati. Dakle, obveznik će prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom preduzeti radnje i mere iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) Zakona koje se odnose na utvrđivanje i proveru identiteta stranke, dok je nakon uspostavljanja poslovnog odnosa obveznik dužan da u skladu sa članom 29. Zakona prati poslovanje stranke sa dužnom pažnjom koje između ostalog uključuje i praćenje i ažuriranje, odnosno periodičnu proveru pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju.

Napominjemo da je obveznik dužan da sve radnje i mere iz člana 29. Zakona vrši u u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika utvrđenom u analazi rizika iz člana 6. Zakona koja obuhvata pored analize rizika u odnosu na celokupno poslovanje obveznika i analizu rizika za svaku grupu rizika ili vrstu stranke, odnosno poslovnog odnosa, odnosno usluge koje obveznik pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno transakcije.

Pitanje:
Mišljenje o primeni čl. 11. st. 7. i 9. i čl. 12. st. 4. Zakona, koje se odnosi na proveru tačnosti prikupljenih podataka o platiocu i/ili primaocu plaćanja u skladu sa čl. 17 – 23. Zakona za platne transakcije koje nisu više od 1000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i da li se zastupnik platne institucije smatra posrednikom u prenosu novčanih sredstava u smislu odredbe člana 3. stav 1. tačka 36) Zakona.

Odgovor:
Shodno članu 11. stav 6. Zakona, ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga platioca dužan je da obezbedi da prenos novčanih sredstava sadrži najmanje sledeće podatke o platiocu: ime i prezime, odnosno naziv platioca i broj platnog računa, odnosno jedinstvenu oznaku transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa.

Prema članu 11. stav 7. Zakona, pružalac platnih usluga dužan je da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, pre prenosa novčanih sredstava, osim u slučaju da ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma, da iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i da pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu, što je propisano stavom 8. istog člana Zakona.

Shodno članu 12. stav 4. Zakona, ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga primaoca plaćanja nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o primaocu plaćanja na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, osim ako se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu i ako postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.

Iz navedenih odredaba čl. 11. i 12. Zakona sledi da je pružalac platnih usluga pošiljaoca, odnosno pružalac platnih usluga primaoca plaćanja, ako se plaćanje, odnosno prijem novčanih sredstava vrši u gotovom novcu, dužan da u skladu sa čl. 17 – 23. Zakona utvrdi i proveri identitet pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja, što uključuje i pribavljanje kopije ili očitanog izvoda ličnog dokumenta pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja.

Izuzetak od ove obaveze je propisan u slučaju kada je identitet utvrđen i proveren na propisani način pri uspostavljanju poslovnog odnosa. S obzirom na to da je u zahtevu navedeno da prilikom pružanja platnih usluga obveznik ne uspostavljate poslovni odnos sa strankama, ukazujemo na to da u skladu sa Zakonom o platnim uslugama („Sl.glasnik RS“, br. 139/14 i 44/18) može biti zaključen okvirni ugovor o pružanju platnih usluga na osnovu koga bi pružaoci platnih usluga uspostavili poslovni odnos i s korisnicima novčanih doznaka u smislu Zakona, što podrazumeva utvrđivanje i proveru identiteta na način propisan čl. 17 – 23. Zakona samo prilikom zaključivanja okvirnog ugovora, uz praćenje poslovanja stranke u skladu sa članom 29. Zakona. Na osnovu tog ugovora, pružalac platnih usluga bi nastavio da izvršava platnu uslugu novčane doznake na način na koji je to činio pre izmena i dopuna Zakona (bez pribavljanja kopije ličnog dokumenta stranke prilikom svake transakcije), jer bi u svojim evidencijama već imao neophodnu dokumentaciju i podatke koji su pribavljeni prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, uz obavezu da te podatke i dokumentaciju periodično proverava i ažurira, a sve u skladu sa analizom rizika svake stranke i članom 29. Zakona.

Shodno članu 3. stav 1. tačka 36) Zakona posrednik u prenosu novčanih sredstava je pružalac platnih usluga koji nije u ugovornom odnosu sa platiocem, niti sa primaocem plaćanja, a učestvuje u izvršenju prenosa novčanih sredstava.

S obzirom na činjenicu koju je podnosilac zahteva naveo da je zastupnik platne institucije Tenfore doo Beograd sa kojom ima zaključen ugovor na osnovu kojeg pruža platne usluge i to usluge izvršavanja novčane doznake kroz sistem Vestern Union i usluge prenosa novčanih sredstava na platni račun, isti se ne može smatrati posrednikom u prenosu novčanih sredstava u smislu odredbe člana 3. stav 1. tačka 36) Zakona.

Pitanje: 

Može li banka poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona licima koja su zaposlena kod prodavca automobila, a koje bi banka angažovala po osnovu ugovora van radnog odnosa (ugovor o privremenim i povremenim poslovima, odnosno ugovor o dopunskom radu), u smislu čl. 197. i 202. Zakona o radu

Odgovor:

Shodno članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona trećem licu, dok je stav 2. između ostalih u tački 1) Zakona predviđeno da je treće lice iz stava 1. ovog člana obveznik iz člana 4. stav 1. tač. 1), 3), 4), 7), 9)–11), 13) i 16) ovog zakona društva za osiguranje koja imaju dozvolu za obavljanje životnih osiguranja i zastupnici u životnom osiguranju.

Prema članu 33. stav 1. tačka 1) Zakona obveznik ne sme uspostaviti poslovni odnos, ako je radnje i mere poznavanja i praćenja stranke izvršilo lice koje nije treće lice iz člana 30. stav 2. ovog zakona.

Zakon ne propisuje izričito u kakvoj vrsti radnog anagažovanja je potrebno da bude lice koje je angažovano kod obveznika. Međutim, angažovanje ovog lica podrazumeva da je to lice u potpunosti osposobljeno za preduzimanje svih radnji i mera u skladu sa Zakonom i da ne postoji razlika u odnosu na druge zaposlene koji su u radnom odnosu kod obveznika angažovani na tim poslovima (koristi softver te banke, prepoznaje i prijavljuje sumnjive transakcije ovlašćenom licu, poštuje zabranu dojavljivanja, na odgovarajući način čuva dokumentaciju). Pritom je veoma važno obezbediti nadzor nad obavljanjem tih poslova i poštovanje unutrašnjih kontrola obveznika, a naročito sprečavanje da interesi prodavca automobila koji nije obveznik pretegnu nad interesom preduzimanja radnji i mera praćenja stranke. U svakom slučaju, angažovanje ovog lica je potrebno i posebno dokumentovati kako bi se obezbedili dokazi da je obveznik u ovoj situaciji upravljao rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma na odgovarajući način.

Budući da je podnosilac molbe naveo da planira uvođenje novog proizvoda – kredite za finansiranje kupovine novih i polovnih automobila, kod kojih bi se identifikacija stranke kao i prikupljanje relevantne dokumentacije, obavljali na samom prodajnom mestu, pri čemu bi identifikaciju i prikupljanje podataka (koji bi obavezno bili dostavljeni banci) vršilo lice koje je zaposleno kod prodavca automobila, mišljenja smo da ne postoje zakonske prepreke da banka angažuje to lice za vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) Zakona, ukoliko sa istim zaključi ugovor van radnog odnosa u smislu člana 197. i 202. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje).

I na kraju, podsećamo da se banka ni kom u slučaju ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa Zakonom.

Pitanje:
Da li ovlašćeno lice može da bude angažovano na osnovu ugovora o dopunskom radu iz razloga što bi taj službenik bio zaposlen na puno radno vreme u nekoj drugoj finansijskoj instituciji?

Odgovor:
Saglasno članu 49. Zakona, obveznik je dužan da za vršenje pojedinih radnji i mera sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma imenuje ovlašćeno lice i njegovog zamenika, a u slučaju da ima jednog zaposlenog, taj zaposleni se smatra ovlašćenim licem.

Pored navedenog, a u skladu sa članom 50. stav 1. tačka 1) Zakona, ovlašćeno lice je lice koje, između ostalog, ispunjava uslov da je zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih Zakonom, dok su članom 51. Zakona definisane obaveze ovlašćenog lica, odnosno njegovog zamenika, kao i da ovlašćeno lice samostalno vrši zadatke i neposredno je odgovorno najvišem rukovodstvu.

S tim u vezi, u slučaju zaključenja ugovora o dopunskom radu, uz angažovanje navedenog službenika na puno radno vreme u nekoj drugoj finansijskoj instituciji, ovlašćeno lice ne bi bilo u mogućnosti da u potpunosti i adekvatno ispunjava sve obaveze propisane Zakonom.

Kako se napred navedeno smatra dopunskim radom u smislu člana 202. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje), ne bi bio ispunjen uslov iz člana 50. stav 1. tačka 1) Zakona kojim je propisano da ovlašćeno lice treba da bude zaposleno kod obveznika.

Takođe, u smislu Zakona o radu, zaposlenim se smatra lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca.

Pitanje:
Molba za davanje mišljenja na Zakon u delu identifikacije zastupnika pravnog lica, prema članu 21.stav 2. Zakona, u situacijama kada u praksi zastupnici finansijskih institucija, pre svega korespondentskih banaka odbijaju dostavljanje kopije ličnog dokumenta zastupnika, pozivajući se na to da je lokalnim propisima zabranjeno deljenje ovakvih podataka sa drugim pravnim licima, obzirom da se navedeno smatra narušavanjem privatnosti fizičkih lica čiji su podaci u pitanju.


Odgovor:
Odredbama člana 21. Zakona propisana je dužnost za obveznika da bez izuzetka utvrđuje identitet zastupnika pravnog lica (korespodentne banke) uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta pravnog lica ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar, odnosno akta kojim se određuje lice ovlašćeno za zastupanje ukoliko u dokumentaciji iz registra nije naveden ovaj podatak, pri čemu je propisano i obavezno pribavljanje kopije ličnog dokumenta zastupnika pravnog lica (korespodentne banke).

S tim u vezi, naglašavamo da je odredbama člana 35. Zakona propisana obaveza primene pojačanih radnjih i mera poznavanja i praćenja stranke (korespodentne banke) kod uspostavljanja korespondentskog odnosa sa bankama i drugim sličnim institucijama drugih država, a što obuhvata i dodatne radnje i mere propisane ovim zakonom koje obveznik vrši.

Iz napred navedenog zakonskog okvira nedvosmisleno proističe dužnost obveznika da obavezno primenjuje pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke (korespodentne banke) kod uspostavljanja korespondentskog odnosa sa bankama i drugim sličnim institucijama drugih država, a što nesporno uključuje i obavezu obveznika da pribavi kopiju ličnog dokumenta zastupnika pravnog lica (korespodentne banke).

Dalje, u vezi postavljenog pitanja u pogledu toga da li se može kao zastupnik tretirati lice koje je zaposleno u pravnom licu i ovlašćeno odlukom pravnog lica da preduzima određene poslove u njegovo ime (npr. direktor određenog organizacionog dela u čijoj je nadležnosti poslovanje sa drugim finansijskim institucijama) ističemo da je članom 22. Zakona propisan postupak utvrđivanja identiteta prokuriste i punomoćnika pravnog lica, ako u ime pravnog lica poslovni odnos uspostavlja prokurista ili punomoćnik. U tom slučaju, obveznik utvrđuje identitet punomoćnika, odnosno prokuriste iz pismenog ovlašćenja koje je izdao zastupnik pravnog lica, čiju kopiju čuva u skladu sa zakonom. Međutim, i u tom slučaju se na proveru identiteta prokuriste ili punomoćnika i pribavljanje podataka iz člana 99. stav 1. tačka 2) ovog zakona shodno primenjuju odredbe člana 17. st. 2. i 6. Zakona. Pored toga, i ovde je potrebno pribaviti podatke iz člana 99. stav 1. tačka 2) Zakona o zastupniku tog pravnog lica.

Dodatno, ukazujemo i na mogućnost primene člana 18. Zakona kojim je propisan postupak utvrđivanja i provere identiteta zakonskog zastupnika pravnog lica putem kvalifikovanog elektronskog sertifikata (ako je zastupnik fizičko lice), ako su ispunjeni uslovi uz stava 2. tog člana. Napominjemo i da je obveznik dužan da obavesti Upravu i Narodnu banku Srbije da će utvrđivanje i proveru identiteta stranke vršiti na taj način.

Napominjemo još i to da prema članu 84. stav 1. tačka 4) Zakona Uprava priprema i daje mišljenja o primeni ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, u saradnji sa nadzornim organom. U konkretnom slučaju, pomenuto mišljenje dato je uz konsultacije i saradnju Narodne banke Srbije u čijem predlogu odgovora stoji još i to da u dosadašnjem radu Centra za posebnu kontrolu-AML nije bilo evidentiranih obraćanja drugih poslovnih banaka povodom eventualnih poteškoća prilikom utvrđivanja identiteta zastupnika pravnog lica (korespodentne banke), odnosno pribavljanja kopije ličnog dokumenta zastupnika pravnog lica (korespodentne banke), iz čega proističe utemeljen zaključak da se predmetni navodi konkretne banke nikako ne mogu smatrati kao eventualni problem opšteg karaktera u poslovanju banaka u Srbiji.

Pitanje:
Mišljenje o primeni člana. 8. stav 1. tačka 3) Zakona, tačnije da li radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. ovog zakona obveznik vrši i kada je u pitanju iznos od 1.000 evra, kako prepoznati povezane transakcije u iznosu višem od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kada poslovni odnos nije uspostavnjen, kao i kako primeniti član 41. Zakona, s obzirom da JP „Pošta Srbije“ ne vrši matičenje korisnika i sve transakcije se vrše bez otvaranja računa.

Odgovor:
Shodno članu 8. stav 1. tačka 3) Zakona, radnje i mere iz člana 7. ovog zakona obveznik vrši pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen. To znači da se odredba ne bi odnosila na transakciju koja iznosi tačno 1.000 evra ili koja predstavlja dinarsku protivvrednost tog iznosa.

Ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga platioca ne vrši radnje i mere predviđene članom 8. stav 1. tačka 3) Zakona, ali je dužan da, shodno članu 11. stav 6. Zakona obezbedi da prenos novčanih sredstava sadrži najmanje sledeće podatke o platiocu:
1) ime i prezime, odnosno naziv platioca;
2) broj platnog računa, odnosno jedinstvenu oznaku transakcije ako se prenos novčanih sredstava vrši bez otvaranja platnog računa.

Prema članu 11. stav 9. Zakona, pružalac platnih usluga nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 17-23. ovog zakona ako ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma, iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu.

U skladu sa članom 12. stav 4. Zakona, ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga primaoca plaćanja nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o primaocu plaćanja, osim ako se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu ili postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.

Iz navedenog sledi da je pružalac platnih usluga pošiljaoca, odnosno pružalac platnih usluga primaoca plaćanja, ako se plaćanje, odnosno prijem novčanih sredstava vrši u gotovom novcu (npr. međunarodna novčana doznaka), dužan da u skladu sa čl. 17 – 23. Zakona utvrdi i proveri identitet pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja, što uključuje i pribavljanje kopije ili očitanog izvoda ličnog dokumenta pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja. Posebno naglašavamo da se sve navedene odredbe primenjuju na sve platne usluge koje se odnose na prenos novčanih sredstava bez obzira na iznos i da nije u skladu sa Zakonom da se utvrđivanje identiteta platioca, odnosno primaoca plaćanja vrši samo kod međunarodne novčane doznake, kako je obveznik naveo u dopisu.

U prilog napred navedenom ističemo činjenicu da JP „Pošta Srbije“, kao jedini ovlašćeni poštanski operator,pored platnih usluga vrši i poštanske usluge (poštanske uputnice u unutrašnjem i međunarodnom poštanskom saobraćaju po Zakonu o poštanskim uslugama), koje se isključivo obavljaju u gotovom novcu, a nad kojim nadzor vrši Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije.

Što se tiče pitanja kako prepoznati povezane transakcije u iznosu višem od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kada poslovni odnos nije uspostavljen, obaveštavamo vas da se transakcije mogu smatrati povezanim u slučaju da jedan isti platilac (pravno ili fizičko lice) iz jedne pošte više puta uplati novčana sredstva jednom licu u toku jednog ili više dana, ili da jedan platilac uplati jednom istom licu u toku jednog ili više dana iz više pošta novčana sredstva, ili da više platioca jednom istom licu iz jedne ili više pošta uplate novčana sredstva.Ove primere ne treba shvatiti kao iscrpnu listu primera povezanih transakcija, već samo kao jedan od načina na koji transakcije mogu biti povezane. Prepoznavanje ovih i sličnih povezanih transakcija mogu se utvrditi upoređivanjem podataka iz platnih naloga, kao i podacima koji su pribavljeni na osnovu sprovođenja radnji i mera iz čl. 17-23. Zakona u skladu sa pomenutim odredbama čl. 11. i 12. Zakona. Pretpostavljamo da su sve pošte umrežene računarskom opremom preko više servera sa centralnim serverom, pa će na taj način informatičari pristupiti izradi aplikacije koja će prepoznati sve ovakve slučajeve, a obveznik dalje postupati po Zakonu.

Shodno članu 41. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da kada uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju kada poslovni odnos nije uspostavljen, sa strankom iz države koja ima strateške nedostatke u sistemu za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, primeni pojačane radnje i mere iz stava 2. ovog člana. Dakle, obveznik će uvek primeniti pojačane radnje i mereiz stava 2. ovog člana, kada uspostavlja poslovni odnos sa strankom stranke iz države koja ima strateške nedostatke u sistemu za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma ili kada vrši transakciju,bez obzira na iznos transakcije.

Gore opisan način pristupanja izradi aplikacije obveznik će primeniti i u slučaju prepoznavanja stranke iz države koja ima strateške nedostatke u sistemu za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
 

Pitanje: 

Da li Tenfore, odnosno njeni zastupnici moraju da pribave kopiju ličnog dokumenta korisnika, odnosno očitanu ličnu kartu za sve korisnike Vestern Union novčanih doznaka bez obzira na iznos novčane doznake, odnosno da pribave kopije/očitane izvode i za novčane doznake čiji je iznos niži od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, shodno čl. 11. st. 7. i čl. 12. st. 4. Zakona

Odgovor: 

Prema članu 11. stav 7. Zakona, pružalac platnih usluga dužan je da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, pre prenosa novčanih sredstava, osim u slučaju, da ne postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma; da iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i iznos platnih transakcija koje su povezane s tim prenosom, nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa i da pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu, a sve prema članu 11. stav 9. Zakona.

Shodno članu 12. stav 4. Zakona, ako iznos prenosa novčanih sredstava, uključujući i vrednost s tim prenosom povezanih platnih transakcija nije viši od 1.000 evra ili dinarske protivvrednosti ovog iznosa, pružalac platnih usluga primaoca plaćanja nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o primaocu plaćanja na način propisan u čl. 17–23. ovog zakona, osim ako se novčana sredstva stavljaju na raspolaganje primaocu plaćanja u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu i postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.

Iz navedenih odredaba čl. 11. i 12. Zakona sledi da je pružalac platnih usluga pošiljaoca, odnosno pružalac platnih usluga primaoca plaćanja, ako se plaćanje, odnosno prijem novčanih sredstava vrši u gotovom novcu, dužan da u skladu sa čl. 17 – 23. Zakona utvrdi i proveri identitet pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja, što uključuje i pribavljanje kopije ili očitanog izvoda ličnog dokumenta pošiljaoca, odnosno primaoca plaćanja. 

Izuzetak od ove obaveze je propisan u slučaju kada je identitet utvrđen i proveren na propisani način pri uspostavljanju poslovnog odnosa. Ukoliko prilikom pružanja platnih usluga obveznik ne uspostavlja poslovni odnos sa strankama, ukazujemo na to da u skladu sa Zakonom o platnim uslugama („Sl.glasnik RS“, br. 139/14 i 44/18) može biti zaključen okvirni ugovor o pružanju platnih usluga na osnovu koga bi pružaoci platnih usluga uspostavili poslovni odnos i s korisnicima novčanih doznaka u smislu Zakona, što podrazumeva utvrđivanje i proveru identiteta na način propisan čl. 17 – 23. Zakona samo prilikom zaključivanja okvirnog ugovora, uz praćenje poslovanja stranke u skladu sa članom 29. Zakona. Na osnovu tog ugovora, pružalac platnih usluga bi nastavio da izvršava platnu uslugu novčane doznake na način na koji je to činio pre izmena i dopuna Zakona (bez pribavljanja kopije ličnog dokumenta stranke prilikom svake transakcije), jer bi u svojim evidencijama već imao neophodnu dokumentaciju i podatke koji su pribavljeni prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, uz obavezu da te podatke i dokumentaciju periodično proverava i ažurira, a sve u skladu sa analizom rizika svake stranke i članom 29. Zakona. 

Pitanje:
„Generali“ grupa na globalnom nivou namerava da uspostavi program koji omogućava jedinstveni pristup proceni rizika stranaka jer je na to obavezana zakonodavstvom Evropske unije i propisima koje donosi italijanski suprevizor nad radom osiguravajućih društava. Uspostavljanjem jedinstvenog pristupa proceni rizika stranaka, članice grupe bi razmenjivale podatke o relevantnim strankama i tako bi se omogućio homogen pristup klasifikaciji stranaka na osnovu rizika. Odnosno kompanije „Generali“ grupe osnovane u Republici Srbiji bi na taj način slale podatke matičnoj kompaniji putem posebnog alata i tako ih činile dostupnim relevantnim funkcijama odgovornim za poslove sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma u grupi.

Da li je u skladu sa članom 48. Zakona mogućnost da se unutar „Generali“ grupe razmenjuju podaci o svim visokorizičnim strankama kako bi se na taj način obezbedio jedinstven pristup u proceni rizika stranke.


Odgovor:
Član 48. stav 2. Zakona propisuje da obveznik koji je član finansijske grupe primenjuje programe i procedure koji važe za celu grupu, uključujući procedure za razmenu informacija za potrebe poznavanja i praćenja stranke, smanjenja i otklanjanja rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, postupke za upravljanje usklađenošću poslovanja u vezi sa ovim rizicima na nivou grupe, postupak utvrđivanja i provere uslova pri zapošljavanju kod obveznika, kako bi se obezbedili visoki standardi pri zapošljavanju, postupak sprovođenja redovnog stručnog obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih u skladu s programom godišnjeg stručnog obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma, obaveze vršenja redovne unutrašnje kontrole i organizovanja nezavisne unutrašnje revizije u skladu sa zakonom, kao i drugih radnji i mera u cilju sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

Dalje, stav 4. navedenog člana propisuje da obveznik koji je član finansijske grupe čije najviše matično društvo ima sedište u inostranstvu može primenjivati program ove grupe samo ako se tim programom obezbeđuje ispunjenje svih njegovih obaveza u skladu sa ovim zakonom, drugim propisima i međunarodnim standardima u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma i ako taj program nije suprotan propisima Republike Srbije.

S tim u vezi, mišljenja smo da je, načelno posmatrano, razvoj programa i procedure koji će se primenjivati na nivou finansijske grupe, a koji uključuje razmenu podataka o strankama visokog rizika, u skladu sa propisima Republike Srbije u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, s obzirom da se radi o proceduri koja ima za cilj razmenu informacija za potrebe poznavanja i praćenja stranke, smanjenja i otklanjanja rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, kao i o postupku za upravljanje usklađenosti poslovanja u vezi sa rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma na nivou grupe.

Podsećamo vas da se prema članu 91. stav 3. Zakona ne smatra da je obveznik povredio obavezu čuvanja poslovne, bankarske ili profesionalne tajne kada razmenjuje informacije ili dokumentaciju u okviru grupe u skladu sa članom 48. Zakona.

Takođe, saglasno članu 175. stav 3. tačka 3) Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 139/2014), obaveza čuvanja poverljivih podataka koje društvo za osiguranje sazna u poslovanju sa osiguranikom, odnosno drugim korisnikom osiguranja ne postoji, ako je to određeno zakonom kojim se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma.

Pitanje:
Da li pojam poslovni odnos obuhvata pojedinačni proizvod koji stranka ima kod obveznika ili sve proizvode stranke kod obveznika, a sve u cilju pravilne primene člana 95. st.1. i 3. Zakona?


Odgovor:
U skladu sa članom 3. stav 1. tačka 13) Zakona definisan je pojam poslovnog odnosa kao poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i obveznika koji je u vezi sa vršenjem delatnosti obveznika i koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati.

S tim u vezi, kada obveznik jednom uspostavi poslovni odnos sa strankom, isti se odnosi na delatnost obveznika koja može obuhvatati pružanje više usluga.

Na osnovu napred navedenog, obveznik je dužan da u skladu sa članom 95. stav 1. Zakona podatke i dokumentaciju u vezi sa strankom, uspostavljenim poslovnim odnosom sa strankom, izvršenom analizom rizika i izvršenom transakcijom, pribavljene u skladu sa Zakonom, čuva najmanje deset godina od dana okončanja poslovnog odnosa, izvršene transakcije, odnosno od poslednjeg pristupa sefu ili ulaska u igračnicu.

U konkretnom slučaju, pod okončanjem poslovnog odnosa podrazumevalo bi se da je obveznik stranci prestao da pruža usluge iz svoje delatnosti, tako da se rok od deset godina računa od dana kada je obveznik prestao da pruža poslednju uslugu, odnosno od dana kada je stranka prestala da koristi poslednji proizvod.

Pitanje:
Da li se fizičko lice, koje je direktor u zavisnim privrednim društvima gde je matično društvo u većinskom vlasništvu Republike Srbije, smatra funkcionerom Republike Srbije u smislu Zakona?


Odgovor:
Shodno članu 3. stav 1. tačka 27) alineja (7) Zakona, funkcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u zemlji, i to, između ostalog, kao član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države.

Konkretno, a.d. Telekom Srbija, je u većinskom vlasništvu procesom akvizicije preuzeo određeni broj privrednih društava i na taj način indirektna vlasnička struktura je promenjena u korist Republike Srbije kroz udele Telekoma, koja prelazi 50 %.

Shodno članu 62. stav 4. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019), većinsko učešće u osnovnom kapitalu postoji ako jedno lice, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno, poseduje više od 50% prava glasa u društvu.

Na osnovu svega napred navedenog, Uprava za sprečavanje pranja novca je mišljenja da se u konkretnom slučaju radi o privrednom društvu u većinskom vlasništvu države, a da je direktor istog funkcioner Republike Srbije u smislu Zakona, s obzirom da obavlja funkciju člana organa upravljanja.

S tim u vezi, neophodno je razlikovati dve situacije:

Prvu, u kojoj član organa upravljanja u javnom preduzeću ili društvu u većinskom vlasništvu države, koji ima status zastupnika takvog preduzeća, odnosno društva, istupa u privatnom svojstvu (npr. otvara lični račun kod banke) i smatra se funkcionerom (shodno članu 3. stav 1. tačka 27. pod 7) Zakona), u kom slučaju je potrebno primeniti radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane članom 38. Zakona.

U drugoj situaciji, stranka je javno preduzeće ili društvo u većinskom vlasništvu države, koje se, prema Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“ br. 19/2018), svrstava u kategoriju niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.

Pitanje:
Kako identifikovati zastupnika pravnog lica, u situacijama kada u praksi zastupnici finansijskih institucija, pre svega korespondentskih banaka odbijaju dostavljanje kopije ličnog dokumenta zastupnika, pozivajući se na to da je lokalnim propisima zabranjeno deljenje ovakvih podataka sa drugim pravnim licima, s obzirom da se navedeno smatra narušavanjem privatnosti fizičkih lica čiji su podaci u pitanju?


Odgovor:
Izmenama i dopunama Zakona koje su stupile na snagu i primenjuju se od 1. januara 2020. godine članom 21. predviđeno je da se identitet zastupnika pravnog lica utvrđuje uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta pravnog lica ili neposrednim uvidom u zvanični javni registar, odnosno akta kojim se određuje lice ovlašćeno za zastupanje ukoliko u dokumentaciji iz registra nije naveden ovaj podatak.

Shodno tome, navedena zakonska odredba obavezuje sve subjekte na koje se odnosi na obaveznu primenu iste bez izuzetka.

Konačno, napred pomenuto zakonsko rešenje je u potpunosti u skladu sa preporukama Financial Action Task Force on Money Laundering (FATF).

Pitanje:

Član 3. tačka 14. Zakona
Član 3. tačka 14. (1) Zakona definiše korespondentski odnos kao pružanje bankarskih usluga jedne banke kao korespondenta drugoj banci kao respodentu, uključujući usluge otvaranja i vođenja tekućih i drugih računa i s tim povezane usluge, kao što su upravljanje tokovima gotovine, međunarodni prenos novčanih i drugih sredstava, kliring čekova i devizno valutni poslovi.
Član 3. tačka 14. (2) Zakona definiše korespondentske odnose kao odnose između banaka i/ili kreditnih institucija, kao i između banaka i/ili kreditnih institucija i drugih finansijskih institucija u kojima slične usluge korespondentska institucija pruža respodentu, uključujući odnose koji su uspostavljeni radi vršenja transakcija s finansijskim instrumentima ili prenosa novčanih i drugih sredstava.
Da li ova definicija uključuje samo loro korespondentski odnos (otvaranje računa banke ili druge slične institucije u stranim državama kod obveznika koji je banka) ili je u pitanju i neki drugi poslovni odnos iz bankarske prakse? Ako jeste na koji konkretno poslovni odnos se misli?

Na koji konkretno poslovni odnos između banke obveznika i druge banke i/ili kreditne institucije u bankarskoj praksi se misli?

Odgovor:
Pomenuta definicija usklađena sa međunarodnim standardima. Takođe, pomenutim članom zakona definisani su korespondentski odnosi kao odnosi ne samo između banaka i/ili kreditnih institucija, već i između banaka i/ili kreditnih institucija i drugih finansijskih institucija, dakle u pitanju su i odnosi između banaka i/ili kreditnih institucija, kao i između banaka i/ili kreditnih institucija i drugih finansijskih institucija u kojima slične usluge korespondentska institucija pruža respondentu (npr. platne institucije ili institucije elektronskog novca).
Napominjemo da se kod uspostavljanja nostro korespondentnog odnosa pribavljanje relevantnih informacija o banci propisanih odredbama člana 36. Zakona podrazumeva sa stanovišta opreznog bankarskog poslovanja, kao i težnje banke da čuva svoj poslovni ugled i poverenje svojih klijenata.

Pitanje:

Član 7. stav 1. Zakona
Članom 7. stav 1. tačka 4. Zakona izvršena je izmena na način da je obveznik dužan da pribavi i proceni informaciju o svrsi i nameni uspostavljanja poslovnog odnosa, odnosno transakcije u skladu sa procenom rizika, umesto prvobitno definisane obaveze da se pribavlja i procenjuje verodostojnost informacija o svrsi i nameni uspostavljanja poslovnog odnosa.
Na koji način obveznik vrši procenu pribavljenih informacija o svrsi i nameni uspostavljanja poslovnog odnosa?
Da li izostavljanje reči ’’verodostojnost’’ znači da je prihvatljivo i dovoljno pribaviti informaciju o svrsi i nameni, i proceniti njenu osnovanost i logičnost, ali bez obaveze da se ubuduće pribavlja dodatna dokumentacija koja je trebalo da bude osnova za proveru verodostojnosti informacije o svrsi i nameni?

Odgovor:
Izmenama Zakona po pitanju navedenog člana, suštinski se ništa nije promenilo. Naime, u skladu sa članom 5. Zakona, obveznik je dužan da u vezi sa stavom 1. istog člana sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane ovim članom, kao i da navedena akta moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg rukovodstva.
Unutrašnjim aktima obveznik je dužan da definiše na koji način će vršiti procenu pribavljenih informacija o svrsi i nameni uspostavljanja poslovnog odnosa. Ako u određenim situacijama, u skladu sa unutrašnjim aktima proceni da nije potrebno pribavljati dodatnu dokumentaciju, onda je potrebno da to opravda i obrazloži svoju procenu (npr. u pitanju je stranka koja je kategorizovana kao stranka niskog rizika).

Pitanje:

Član 7. stav 4. Zakona
Član 7. stav 4. koji glasi: „Ukoliko bi sprovođenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke iz stava 1. ovog člana izazvalo sumnju kod stranke da obveznik sprovodi radnje i mere radi dostavljanja podataka Upravi, obveznik je dužan da obustavi preduzimanje navedenih radnji i mera i o tome sastavi službenu belešku u pismenoj formi koju dostavlja Upravi.”
Postavlja se pitanje na koje se situacije ova odredba odnosi, kao i da li ova dopuna znači da ukoliko (potencijalni) klijent u komunikaciji sa bankom jasno izrazi i pokaže sumnju u to da banka nad njim sprovodi radnje i mere radi dostavljanja podataka Upravi, da banka treba da obustavi započete radnje i mere, sačini belešku i dostavi je Upravi, ali istovremeno i da odbije uspostavljanje poslovnog odnosa (u slučaju potencijalnog klijenta) ili raskine poslovni odnos (u slučaju postojećeg klijenta), jer je prethodno pomenutom obustavom radnji i mera Banci onemogućeno da ispuni ostale obaveze iz člana 7. Zakona, a koje predstavljaju uslov za uspostavljanje ili nastavak odnosa?

Odgovor:
Navedeno se odnosi na sve situacije u kojima stranka pokaže sumnju da obveznik sprovodi radnje i mere radi dostavljanja podataka Upravi, te da ukoliko je predmetna situacija nastala pre uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik, pod uslovom da postoji razumno uverenje da nastavak sprovođenja propisanih radnji i mera može dovesti do tzv. tipping-off-a, može da ne pribavi potrebne podatke i informacije, ali je dužna da o tome, sačini belešku i dostavi je Upravi. Dakle, dužnost obveznika je da sprovede radnje i mere i ne može da uspostavi ili nastavi poslovni odnos ako to nije učinio, ali ovo je izuzetak, kojim se dopušta obvezniku da se ponaša kao da uspostavlja poslovni odnos i ako nije sproveo sve mere, ali da o tome mora da podnese prijavu o sumnjivoj aktivnosti.
Prema tome, mislimo da se odgovor svakako ne može zasnivati na tome da treba da se odbije uspostavljanje poslovnog odnosa ili da on treba da se raskine, već da obveznicima treba ostaviti mogućnost da sami odluče, uz obavezu da prijave Upravi.

Pitanje:

Član 8. stav 1. Zakona
Član 8. stav 1. tačka 3) Zakona je modifikovan tako da glasi: pri prenosu novčanih sredstava u iznosu višem od 1.000 evra ili dinarskoj protivvrednosti tog iznosa, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen.
Ljubazno molimo za navođenje konkretnih primera prenosa novčanih sredstava u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen. Ovo bi nam veoma značilo u svrhu pojašnjenja i ispravnog razumevanja, jer se prenosom generalno smatra bezgotovinski transfer sredstava koji podrazumeva prethodno otvaranje računa, dakle uspostavljen poslovni odnos. Da li se ova odredba odnosi samo na prenos novčanih sredstava u zemlji ili i ka inostranstvu?

Odgovor:
Prenosom se ne može smatrati samo bezgotovinski transfer sredstava koji podrazumeva prethodno otvaranje računa, odnosno prethodno uspostavljen poslovni odnos.
Naime, u samoj definiciji prenosa novčanih sredstava u članu 2. stav 1. tačka (31) Zakona utvrđeno da taj prenos podrazumeva „bilo koju transakciju koja se najmanje jednim delom izvršava elektronskim putem“, što podrazumeva da se ne mora raditi o transakciji koja se u svojoj celosti izvršava elektronskim putem.
Upravo iz tog razloga, prenos novčanih sredstava u ovoj definiciji uključuje i transakciju koja se izvršava novčanom doznakom, koja u najvećem broju slučajeva podrazumeva platnu uslugu koja se pruža strankama s kojima nije uspostavljen poslovni odnos (međunarodni ili domaći transferi novca koji se najčešće izvršavaju uplatom gotovog novca od strane platioca na jednoj strani, i isplatom odgovarajućeg iznosa gotovog novca primaocu plaćanja, na drugoj strani).
Drugim rečima, kod izvršavanja novčane doznake reč je obično o tzv. jednokratnoj platnoj transakciji u smislu Zakona o platnim uslugama i ne izvršava se na osnovu okvirnog ugovora.

Pitanje:

Član 8. stav 4. Zakona
U članu 8. Zakona, dodat je novi stav 4. koji definiše da je obveznik dužan da primenjuje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona i u toku trajanja poslovnog odnosa u učestalosti i intenzitetu u skladu sa procenjenim rizikom i promenjenim okolnostima u vezi sa strankom.
Jasno je da je obveznik u obavezi da radnje i mere primenjuje za postojećeg klijenta kada dođe do promene okolnosti u vezi sa klijentom, te je u obavezi da prikupi dodatnu dokumentaciju (npr. došlo je do promene nivoa rizika stranke iz srednjeg u visok rizik).
Da li predmetno zapravo znači da je obveznik saglasno pomenutom članu faktički u obavezi da prilikom vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja postojećeg klijenta sprovodi definisane obaveze iz člana 7. Zakona u intervalima koji su definisani u skladu sa procenjenim rizikom stranke od pranja novca i finansiranja terorizma (npr. pribavlja novu dokumentaciju, podatke i informacije na bazi kojih ponovo utvrđuje i proverava identitet stranke, identitet stvarnog vlasnika stranke, pribavlja i procenjuje verodstojnost informacija o poreklu imovine koja je predmet postojećeg poslovnog odnosa, a koju je već pribavio u postupku uspostavljanja poslovnog odnosa) iako nije došlo do promene okolnosti u vezi sa strankom?

Odgovor:
Način na koji će obveznik utvrditi da li je došlo do promene okolnosti u vezi sa strankom, potrebno je da se definiše unutrašnjim aktima. Ukoliko je došlo do promene okolnosti to svakako pretpostavlja ponovno dostavljanje određene dokumentacije.
Ukoliko do promene okolnosti nije došlo, obveznik će samo ažurirati podatke.
U svakom slučaju, obveznik ne može pretpostaviti da do promene okolnosti nije došlo samo iz razloga što je stranka nije obavestila o tome da je do određene promene došlo ili zato što ju je obavestila da promena nema. Obveznik povremeno sam proverava kroz javno dostupne baze ili uzimanjem izjave od stranke.

Pitanje:

Član 11. stav 9. Zakona
Član 11. stav 9. tačka 3. Zakona, šta konkretno znači odredba da pružalac platnih usluga nije primio novčana sredstva koja je potrebno preneti u gotovom novcu ili anonimnom elektronskom novcu – pa stoga nije dužan da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu?

Odgovor:
Banka nije dužna da proveri tačnost prikupljenih podataka o platiocu, primera radi, kada se novčana sredstva za izvršenje platne transakcije obezbeđuju bezgotovinskim prenosom sa platnog računa platioca otvorenog kod drugog pružaoca platnih usluga (npr. na osnovu prihvatanja platne kartice koju je platiocu izdao drugi pružalac platnih usluga, radi daljeg transfera novčanih sredstava od strane Banke do primaoca plaćanja, u iznosu prihvaćene kartične platne transakcije).
U takvom slučaju već postoji pouzdan izvor podataka o platiocu koje je prikupio njegov pružalac platnih usluga pri otvaranju platnog računa/izdavanju platne kartice, koji će biti preneti Banci kod koje se inicira određena platna transakcija. Navedena pouzdanost (izvor) podataka o platiocu ne postoji ako se platna transakcija izvršava na osnovu uplate gotovog novca, ili korišćenjem elektronskog novca čiji je imalac nepoznat, pa je banka tada dužna da prikupi i proveri podatke o platiocu. 

Pitanje:

Član 15. Zakona
Član 15. tačka 3. Zakona definiše izuzetak primene članova 11-14, i to za slučaj prenosa novčanih sredstava koji se vrši isključivo radi kupovine robe ili usluga... pod uslovom da platilac i primalac plaćanja nisu fizička lica koja ne obavljaju delatnost.
Da li se ovde misli na pravna lica, preduzetnike i registrovana poljoprivredna gazdinstva, odnosno na koje se tačno subjekte u platnom prometu ova odredba odnosi?

Odgovor:
Ovom odredbom propisano je da se izuzetak iz člana 15. stav 1. tačka (3) Zakona ne može primeniti u slučaju transakcije između dva fizička lica koja ne obavljaju delatnost (tzv. peer-to¬-peer transakcije), dok se navedeni izuzetak primenjuje npr. u slučaju elektronske trgovine, kada fizičko lice koje ne obavlja delatnost, kao kupac, cenu za elektronsku kupovinu nekog proizvoda ili usluge od trgovca, tj. lica koje obavlja delatnost, plaća korišćenjem platne kartice, platnog instrumenta koji služi za raspolaganje elektronskim novcem, mobilnog telefona ili bilo kog drugog digitalnog ili informaciono-tehnološkog uređaja sa sličnim obeležjima, a pod uslovom da to plaćanje, tj. prenos prate podaci koji omogućavaju da se dođe do podataka o platiocu.

Pitanje:

Da li predmetno znači da u slučaju obavljanja transakcija između domaćih banaka, banka nije u obavezi da postupi u skladu sa članom 11.Zakona kao i da proveri identitet druge banke na način propisan u čl. 17-23. Zakona?

Odgovor:
Banka nije u obavezi da primenjuje odredbe čl. 11 – 14. Zakona u slučaju obavljanja transakcija između domaćih banaka koje deluju u svoje ime i za svoj račun. 

Pitanje:

Članovi 17. - 25. Zakona
Članovi 17. – 25. Zakona izmenjeni su i dopunjeni i uvođenjem mogućnosti da se za potrebe identifikacije upotrebljava digitalizovani dokument.
Molimo za obrazloženje načina na koji se obezbeđuje digitalizovani dokument (zasnovan na ličnom dokumentu fizičkog lica, dokumentaciji iz registra, pismenom ovlašćenju za prokuristu ili punomoćnika)? Da li je prihvatljivo da se takav dokument čuva samo u elektronskom obliku (ne i u papirnom) i da li je na digitalizovani dokument u elektronskom obliku potrebno da se unose ime i prezime, datum i čas uvida?

Odgovor:
Izmenama članova 17. – 25. Zakona jasno je definisan postupak identifikacije i postupanja sa dokumentima kako u papirnom obliku tako i sa digitalizovanim dokumentima. Naime, Zakonom je definisano da se na kopiji, odnosno očitanom izvodu ličnog dokumenta u papirnom obliku upisuju datum, vreme i lično ime lica koje je izvršilo uvid u taj dokument. Kopija, odnosno očitani izvod ličnog dokumenta u elektronskom obliku sadrži kvalifikovani elektronski pečat, odnosno kvalifikovani elektronski potpis, u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronski potpis, sa pridruženim vremenskim žigom. Kopiju, odnosno očitan izvod ličnog dokumenta obveznik čuva u papirnom ili elektronskom obliku u skladu sa zakonom, tako da je prihvatljivo da se dokument čuva samo u elektronskom obliku. Što se tiče pitanja na koji način se obezbeđuje digitalizovani dokument, ukazujemo na to da je Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju propisano da je digitalizovani dokument dokument koji je nastao digitalizacijom izvornog dokumenata, a digitalizacija je definisana kao konverzija dokumenta iz oblika koji nije elektronski u elektronski oblik. S tim u vezi, digitalizovani dokument bi bio, primera radi, skenirani dokument potpisan kvalifikovanim elektronskim potpisom (lični dokument, dokumentacija iz registra, pismeno ovlašćenje).

Pitanje:

Član 29. stav 2. Zakona
Izvršena je izmena člana 29. stav 2. tačka 4, na način da obaveza praćenja poslovanja stranke sa dužnom pažnjom, prema tački 4. glasi: praćenje i ažuriranje, odnosno periodičnu proveru pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju.
Pomenute radnje i mere se vrše u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika utvrđenom u analizi iz člana 6. Zakona.
Da li predmetno znači da se prilikom periodične provere pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju prate i ažuriraju podaci ponovnim pribavljanjem dokumenatacije za utvrđivanje identiteta stranke, stvarnog vlasnika stranke, porekla imovine, statusa funkcionera kao kod uspostavljanja poslovnog odnosa ili možemo za ispunjenje ove obaveze koristiti izjavu stranke kojom bi se stranka izjasnila da li je bilo promena ili ne, te da ukoliko su identifikovane promene onda i izvršilo ažuriranje dokumentacije, informacija i podataka o stranci?

Odgovor:
Članom 29. stav 2. tačka 4. Zakona definisano je da praćenje poslovanja stranke sa dužnom pažnjom uključuje praćenje i ažuriranje (odredbe koje je sadržao i stari Zakon) kao i periodičnu proveru pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju. Mišljenja smo da za ispunjenje ove obaveze obveznik može koristiti izjavu stranke, kojom bi se stranka izjasnila da li je bilo promena ili ne, ali obveznik ne može pretpostaviti da do promene okolnosti nije došlo samo iz razloga što ga stranka nije obavestila o tome da je do određene promene došlo, ili zato što ga je obavestila da promena nema i ne može se isključivo pouzdati u izjavu stranke.
Takođe, skrećemo pažnju da je obveznik dužan da unutrašnjim aktima definiše način i rokove na koji će vršiti periodičnu proveru, kao i način na koji će utvrditi da li dolazi do promene okolnosti u vezi sa strankom, a sve sa ciljem što efikasnijeg upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma. 

Pitanje:

Član 36. stav 1. Zakona
Član 36. stav 1. tačka 6) je dopunjena rečenicom: “i ocenio mere i radnje koje respondent primenjuje u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranjem terorizma”.
Molimo za pojašnjenje, na koji način se očekuje ocenjivanje radnji i mera koje primenjeju respondent?

Odgovor:
Članom 36. stav 1. tačka 5. Zakona definisano je da se kod uspostavljanja korespondentskog odnosa sa respondentom – bankom ili drugom sličnom institucijom koja ima sedište u stranoj državi, obveznik dužan da, pored radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa procenom rizika, pribavi i dodatne podatke kako bi razumeo prirodu i namenu korespondentskog odnosa koji uspostavlja i prirodu poslovanja respondenta, utvrdio kvalitet njegovog nadzora i ocenio njegovu reputaciju, utvrdio da li je vođen krivični postupak za pranje novca ili finansiranje terorizma ili je banka ili druga finansijska institucija bila kažnjavana zbog težih povreda propisa za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, utvrdio da li banka, odnosno druga slična institucija ne posluje kao kvazi banka, da nema uspostavljen poslovni odnos i da ne vrši transakcije sa kvazi bankom i ocenila mere i radnje koje respondent primenjuje u vezi sa sprečavanjem pranja novca i finansiranjem terorizma.
Način na koji će vršiti ocenjivanje radnji i mera koje primenjuje respondent, obveznik definiše unutrašnjim aktima, a sve u cilju što efikasnijeg upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma, a jedan od uobičajenih načina u međunarodnoj praksi jeste dostavljanje standardizovanog upitnika koji popunjava respondent, kako bi se na osnovu datih odgovora ocenile navedene radnje i mere.

Pitanje:

Članovi 36, 38. i 41. Zakona
Članovi 36, 38. i 41. Zakona su izmenjeni time što se više ne zahteva pismena saglasnost najvišeg rukovodstva, već člana najvišeg rukovodstva.
Molimo za pojašnjenje zahteva za pisanom saglasnošću člana IO tamo gde se pominje kao uslov za uspostavljanje ili nastavak poslovnog odnosa, kao na primer za PEP poslovni odnos (član 38), i korespondentski odnos (član 36), klijente iz država koje ne primenjuju standarde (član 41) - da li je prihvatljivo da se za ovu svrhu pribavi e-mejl korespodencija u kojoj nadležni član IO daje saglasnost za uspostavljanje ili nastavak poslovnog odnosa?

Ukoliko je konkretna banka u svojstvu odgovornih lica za primenu Zakona odredila tri člana svog najvišeg rukovodstva, pri čemu je svako od tih lica nadležno i odgovorno za konkretnu oblast bančinog poslovanja (tako da nema preklapanja njihovih pojedinačnih nadležnosti), da li pomenuta izmena Zakona znači da je u slučaju pomenute banke dovoljno obezbediti saglasnost jednog (od ta tri) člana najvišeg rukovodstva, u zavisnosti od toga pod čiju oblast nadležnosti i odgovornosti određeni klijent pripada?  
 

Odgovor:
Imejl - korespodencija u kojoj nadležni član Izvršnog odbora daje saglasnost za uspostavljanje ili nastavak poslovnog odnosa može se smatrati saglasnošću datom u skladu sa zakonom, ako je takav način davanja saglasnosti u skladu sa internim poslovnim procedurama i instrukcijama obveznika i vodeći računa o propisanom roku za čuvanje dokumentacije u vezi sa uspostavljenim poslovnim odnosom iz člana 95. Zakona i o propisima kojima se uređuje elektronski dokument, elektronska identifikacija i usluge od poverenja u elektronskom poslovanju.
Kada je reč o konkretnom pitanju banke koja navodi da je u svojstvu odgovornih lica za primenu Zakona odredila tri člana najvišeg rukovodstva, pri čemu je svako od tih lica nadležno i odgovorno za konkretnu oblast bančinog poslovanja, te da li je u tom slučaju dovoljno obezbediti saglasnost jednog (od tri) člana najvišeg rukovodstva, smatramo smo da je dovoljno obezbediti saglasnost jednog člana najvišeg rukovodstva. 

Pitanje:

Član 41. Zakona
Pomenuti član Zakona odnosi se na države koje ne primenjuju međunarodne standarde u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Na sajtu Uprave, u sekciji Podzakonska akta, nalazi se i dokument Pravilnik o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, a koji sadrži informaciju da se lista država koje imaju strateške nedostatke u sistemu za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma objavljuje na internet stranici Uprave.
Molimo vas za informaciju o linku koji vodi ka listi pomenutih država.

Odgovor:
Na sajtu Uprave, u delu međunarodna saradnja, u padajućem meniju birate FATF, gde se nalaze javna saopštenja FATF.
Ili u desnom baneru direktan link ka sajtu FATF.

Pitanje:

Član 41. stav 2. tačka 2) Zakona je dopunjen tako da glasi: „prikupi dodatne informacije o stvarnom vlasniku stranke“. Postavlja se pitanje da se dobije pojašnjenje o kojim informacijama se radi?

Odgovor:
Upućujemo vas da na primenu člana 5. stav 3. Zakona, prema kome je obveznik dužan da sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane istim članom. Unutrašnja akta moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg rukovodstva.
Obveznik je dužan da unutrašnjim aktima definiše koje dodatne informacije o stvarnom vlasniku će prikupljati (u slučaju kada uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju kada poslovni odnos nije uspostavljen, sa strankom iz države koja ima strateške nedostatke u sistemu za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma), a sve u cilju što efikasnijeg upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma (npr.da li je stvarni vlasnik upravljački i/ili imovinski povezan sa još nekim pravnim licima itd.).

Pitanje:

Član 42. Zakona
Član 42. Zakona je proširen dodavanjem stava 4. koji glasi: Ministar, na predlog Uprave, bliže uređuje način i razloge na osnovu kojih obveznik svrstava stranku, poslovni odnos, uslugu koju pruža u okviru svoje delatnosti ili transakciju u kategoriju niskog rizika od pranja novca ili finansiranje terorizma, u skladu sa rezultatima Procene rizika od pranja novca i Procene rizika od finansiranja terorizma, a na osnovu kojih preduzima pojednostavljene radnje i mere.
Molimo za informaciju da li je pomenuto uređenje definisano Pravilnikom o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, a koji se nalazi na sajtu Uprave (Propisi/podzakonski akti), ili postoji neki drugi dokument?

Odgovor:
Članom 71. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl.glasnik RS“, br. 91/19) definisano da će Ministar finansija doneti podzakonske akte iz člana 30. (odnosno člana .42. stav 4. Zakona) i 34. (odnosno član. 50. stav 3. Zakona) u roku od četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona (1.5.2020. godine). 

Pitanje:

Član 48. stav 2. Zakona
Članom 48. stav 2. Zakona propisano je da „obveznik koji je član finansijske grupe primenjuje programe i procedure koje važe za grupu, što uključuje i postupke za upravljanje usklađenošću poslovanja u vezi sa ovim rizicima na nivou grupe, postupak utvrđivanja i provere uslova pri zapošljavanju kod obveznika, kako bi se obezbedili visoki standardi pri zapošljavanju, postupak sprovođenja redovnog stručnog obrazovanja i slično.
Da li se navedeni program i postupci u okviru njega moraju definisati kroz zaseban dokument, ili mogu biti implementirani u neke od već postojećih dokumenata koje primenjuju članovi finansijske grupe?

Odgovor:
Članom 48. stav 2. Zakona propisana je obaveza obveznika, koji je član finansijske grupe da primenjuje programe i procedure za razmenu informacija za potrebe poznavanja i praćenja stranke, smanjenja i otklanjanja rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, postupke za upravljanje usklađenošću poslovanja u vezi sa ovim rizicima na nivou grupe, postupak utvrđivanja i provere uslova pri zapošljavanju kod obveznika, kako bi se obezbedili visoki standardi pri zapošljavanju, postupak sprovođenja redovnog stručnog obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih u skladu s programom godišnjeg stručnog obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma, obaveze vršenja redovne unutrašnje kontrole i organizovanja nezavisne unutrašnje revizije u skladu sa zakonom, kao i drugih radnji i mera u cilju sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.
Ovde je potrebno praviti razliku između Programa iz tačke 19a stav 4. Odluke o smernicama za primenu odredaba Zakona, koji treba da bude jedinstveni akt, kojim će se shodno prirodi i obimu poslovanja, kao i veličini finansijske grupe, utvrditi osnove usklađivanja poslovnih procesa obveznika sa zahtevima definisanim tačkom 19a stav 4. Smernica, dok se postupci za upravljanje usklađenošću poslovanja u vezi sa ovim rizicima na nivou grupe, postupak utvrđivanja i provere uslova pri zapošljavanju kod obveznika, kako bi se obezbedili visoki standardi pri zapošljavanju, postupak sprovođenja redovnog stručnog obrazovanja mogu implementirati u neke od već postojećih dokumenata koje primenjuju članovi finansijske grupe.

Pitanje:

Član 48. stav 13. Zakona
Član 48. stav 13. Zakona glasi: Obveznik je dužan da internim aktima propiše način vršenja kontrole primene procedura za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma u svojim poslovnim jedinicama i podređenim društvima u većinskom vlasništvu tog obveznika.
Da li se prihvatljivim načinom može smatrati to što su podređena društva predmet interne revizije obveznika, a koja uključuje i kontrolu primene njihovih procedura za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma? U suprotnom – molimo za pojašnjenje na kakve se dodatne kontrole misli.

Odgovor:
To što je kontrola primene procedura za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma podređenih društava predmet interne revizije nije dovoljno za ispunjenje obaveze obveznika po ovom članu Zakona. Naime, u skladu sa članom 54. Zakona, obveznik je dužan da, u okviru aktivnosti koje preduzima radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma, sprovodi redovnu unutrašnju kontrolu obavljanja poslova sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma (ista se sprovodi u skladu sa utvrđenim rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma). Pored navedenog, obveznik je dužan da organizuje nezavisnu internu reviziju u čijem delokrugu je redovna procena adekvatnosti, pouzdanosti i efikasnosti sistema upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma (potrebno je praviti razliku između unutrašnje kontrole i interne revizije).
Nezavisno od interne revizije, obveznik je dužan da unutrašnjim aktima propiše na koji način će vršiti kontrolu primene procedura za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma u svojim poslovnim jedinicama i podređenim društvima.

Pitanje:

Član 50. stav 1. Zakona
Član 50. stav 1. Zakona dopunjen je tačkom 5) koja glasi: da ima licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica, ako je obveznik u skladu s propisom iz stava 3. ovog člana dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice ima ovu licencu.
Imajući u vidu da navedena dopuna uzrokuje potrebu izmene bančinih internih akata, molimo za potvrdu u kom roku je banka dužna da obezbedi da ovlašćeno lice i njegov zamenik dobiju licence.

Odgovor:
Članom 50. stav 3. Zakona definisano da Uprava izdaje licencu ovlašćenom licu i zameniku ovlašćenog lica. Licenca se izdaje na osnovu rezultata stručnog ispita. Ministar, na predlog direktora Uprave, a po prethodno pribavljenom mišljenju organa nadležnih za vršenje nadzora iz člana 104. ovog zakona, propisuje sadržinu i način polaganja stručnog ispita, kao i kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje da li je obveznik dužan da obezbedi da njegovo ovlašćeno lice i zamenik imaju licencu za obavljanje poslova ovlašćenog lica.
U skladu sa članom 71. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl.glasnik RS; br. 91/19) Ministar finansija doneće podzakonske akte iz čl. 30. (odnosno čl.42. stav 4.) i čl. 34. (odnosno čl. 50. stav 3. Zakona) u roku od četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog Zakona.
Članom 70. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, obveznik je dužan da svoja unutrašnja akta uskladi sa ovim zakonom najkasnije do 1.5.2020. godine.
Dakle podzakonskim aktom biće regulisani način, uslovi i kriterijumi polaganja ispita, kao i ko će biti u obavezi da polaže.

Pitanje:

Članovi 103a. i 103b. Zakona
Novododati članovi 103a. i 103b. Zakona odnose se na registre – jedinstveni registar sefova i jedinstveni registar korisnika novčane doznake. U oba člana je navedeno da je banka dužna da Narodnoj banci Srbije redovno dostavlja podatke koji su propisani u tim članovima.
Molimo za obrazloženje značenja pojma ‘’redovno’’, u smislu navođenja predviđene dinamike slanja podataka.

Odgovor:
Članom 103a stav 7. Zakona propisano je da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove i način vođenja Jedinstvenog registra sefova, način i rokove dostavljanja podataka koji se vode u tom registru, kao i način ostvarivanja uvida u te podatke, a da je članom 103b stav 6. Zakona propisano da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove i način vođenja Jedinstvernog registra korisnika novčane doznake, način dostavljanja podataka koji se vode u tom registru, kao i način ostvarivanja uvida u te podatke.
Ove odredbe se primenjuju od 1. juna 2020. godine, tako da će Narodna banka Srbije u međuvremenu da usvoji podzakonske akte kojima će, između ostalog, biti uređena i dinamika dostavljanja podataka u navedene registre.
Nacrti ovih propisa su preko UBS-a prosleđeni bankama na sugestije.

Pitanje:

Članom 25. zakona predviđena je obaveza banke da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice. Banka je od klijenta advokatske kancelarije (domaćeg pravnog lica) tražila sledeću dokumentaciju:

1.       Izvode iz relevantnih registara za sva pravna lica u nizu vlasničke strukture, ne starije od 3 meseca, iako je zakonom predviđeno da izvodi ne mogu biti stariji od 6 meseci;

2.       Izjavu zakonskog zastupnika klijenta – domaćeg pravnog lica, o vlasničkoj strukturi, koja će sadržati niz svih pravnih lica iz vlasničke strukture;

3.       Izjavu stvarnog vlasnika stranke (u konkretnom slučaju pravnog lica koje se kotira na Njujorškoj berzi).

Iako je klijent dostavio sve izvode i izjavu stvarnog vlasnika, te potom čekao još da banka izradi izjavu zakonskog zastupnika za potpisivanje (od banke smo dobili informaciju da nacrt pomenute izjave treba da izradi sama banka), banka nas je nedavno obavestila da će blokirati račun iz sledećih razloga:

1.       Dostavljena izjava stvarnog vlasnika sadrži jedan pogrešan podatak, a takođe umesto matičnih brojeva društava sadrži njihove poreske identifikacione brojeve, iako je ista izrađena po uzoru na izjavu koju je banka ranije prihvatila (koja se odnosi na istu vlasničku strukturu), a koja takođe sadrži poreske identifikacione umesto matičnih brojeva;

2.       Dostavljeni izvodi su sada stariji od 3 meseca, a banka tvrdi da smo dužni da im, bez obzira na zakonsku odredbu koja govori o 6 meseci, dostavimo izvode koji nisu stariji od 3 meseca jer je to u skladu sa internim pravilima banke.

Imajući u vidu navedeno, imamo sledeća pitanja:

1.       Po kom osnovu banka ima pravo da blokira račun klijenta?

2.       Po kom osnovu banka ima pravo da zahteva od klijenta da postupa u skladu sa njenim internim pravilima, koja se ne tiču klijenta, bez obzira na zakonske odredbe?

3.       S obzirom na to da zakon daje mogućnost banci, koja je i obveznik u ovom slučaju, da pribavi sve informacije i neposrednim uvidom u zvanični javni registar, da li banka može zahtevati od klijenta da, bez obzira na to što svaka od država u ovom slučaju ima zvanične javne registre koji su svima dostupni, dostavi dokumentaciju u papirnoj formi?

4.       Imajući u vidu da su načini pribavljanja informacija alternativno postavljeni u članu 25, da li banka može da zahteva svaki tip dokumentacije koji se pominje u članu 25. (izvode iz registara, uz izjavu zakonskog zastupnika stranke – domaćeg pravnog lica, i izjavu stvarnog vlasnika stranke – stranog pravnog lica), te da u suprotnom stavlja u izgled blokadu računa? U konkretnom slučaju smatramo da je izjava stvarnog vlasnika stranke suvišna, imajući u vidu da se radi o stranom pravnom licu, koje svakako ne može biti odgovorno za odnos između banke i domaćeg pravnog lica, koje je (posredno) zavisno društvo tog stranog pravnog lica. Naročito ističemo da u multinacionalnim kompanijama nije jednostavno pribaviti izjavu stvarnog vlasnika (koja je u ovom slučaju čak i dostavljena, uz navođenje poreskih identifikacionih brojeva umesto matičnih brojeva, što je banci neprihvatljivo).

Odgovor:

Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) ovog zakona, tačnije  ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na način i onim redosledom koji je naveden u članu 25. Zakona:

-          uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja, a podaci se mogu pribaviti i neposrednim uvidom u zvanični javni registar u skladu sa odredbama člana 20. stav 4. i 6. ovog zakona;

-          ako iz zvaničnog javnog registra, odnosno registra koji vodi nadležni organ države sedišta, nije moguće pribaviti sve podatke o stvarnom vlasniku stranke, obveznik je dužan da podatke koji nedostaju pribavi iz originalnog dokumenta ili overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke;

-          podatke koje iz objektivnih razloga nije moguće pribaviti na način utvrđen u ovom članu, obveznik može pribaviti i uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke. 

Dakle, načini pribavljanja podataka nisu kumulativno, već alternativno postavljeni u navedenom članu, tačnije ako obveznik ne može potrebne podatke da pribavi na način predviđen stavom 2, podatke koji nedostaju dužan je da pribavi iz dokumentacije koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke. Ako iz objektivnih razloga obveznik nije uspeo da pribavi podatke ni na način predviđen u stavu 3, dužan je da izvrši uvid u dostupne baze i izvore podataka, a na kraju će uzeti pismenu izjavu zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke. Takođe je potrebno da dokumentuje radnje i mere preduzete na osnovu ovog člana.

Podaci o stvarnom vlasniku stranke obveznik ne pribavlja ako je u pitanju stranka iz člana 42. stav 1. tačka 3) i 4) ovog zakona.

Shodno članu 7. stav 2. Zakona obveznik je dužan da odbije ponudu za uspostavljanje poslovnog odnosa, kao i izvršenje transakcije ako ne može, između ostalog da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke i proveri njegov identitet u slučajevima propisanim ovim zakonom, a ako je poslovni odnos već uspostavljen dužan je da ga raskine, osim u slučaju kada je račun blokiran na osnovu postupka nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom.

Obveznik je dužan da u vezi sa stavom 1. člana 5. Zakona sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane u ovom članu. Unutrašnja akta moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg višeg rukovodstva.

Pitanje:
Na osnovu člana 124. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da radnje i mere iz čl. 5. i 6. ovog zakona izvrši u odnosu na stranke sa kojima je poslovna saradnja uspostavljena pre stupanja na snagu ovog zakona u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.

U slučaju dobrovoljnog penzijskg fonda, poslovni odnos u fazi akumulacije, između obveznika uplate i društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom se uspostavlja u trenutku zaključenja ugovora o članstvu u dobrovoljnom penzijskom fondu, a poslovni odnos u fazi povlačenja sredstava, između društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom i člana dobrovoljnog penzijskog fonda se uspostavlja u trenutku podnošenja zahteva za isplatu akumuliranih sredstava i/ili delimičan ili transfer ukupnih akumuliranih sredstava u drugi fond.

Molimo za mišljenje da se radnje i mere poznavanja i praćenja stranke mogu sprovoditi prilikom prvog kontakta sa strankom podnošenje zahteva za isplatu akumuliranih sredstava i/ili delimičan transfer ukupnih akumuliranih sredstava u drugi fond).


Odgovor:
Shodno članu 124. stav 1. Zakona, radnje i mere poznavanja i praćenja stranke koja nije istovremeno i član fonda i obveznik uplate (slučajevi iz člana 41. stav 1. tač. 2) i 3) ZDPFPP), vrše pri uspostavljanju poslovnog odnosa, što znači da se u tom slučaju radnje i mere poznavanja i praćenja stranke – obveznika uplate vrše prilikom zaključenja ugovora s društvom za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom i tokom trajanja ugovornog odnosa, a radnje i mere poznavanja i praćenja stranke - člana fonda vrše se prilikom podnošenja zahteva za isplatu akumuliranih sredstava i/ili zahteva za delimičan ili transfer ukupnih akumuliranih sredstava u drugi fond. Ako obveznik na osnovu analize rizika utvrdi da je potrebno izvršiti radnje i mere u ranijoj fazi — poslovni odnos se uspostavlja i pre ovog zahteva za isplatu, odnosno transfer akumuliranih sredstava.

Pitanje:
Da li je prihvatljivo da stranka, imajući u vidu dužnost obveznika da utvrdi da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, pribavi izjavu o imovini od stranke koja to jeste, kao i obavezu stranke da svojeručno potpiše dokumenta koja služe u navedenu svrhu, te dokumente potpiše elektronskim potpisom na elektronskom uređaju akcionarskog društva za osiguranje – računaru, tablet računaru, pametnom telefonu ili uređaju za elektronsko potpisivanje – pločici, elektronskom olovkom?


Odgovor:
Prema članu 37. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da proceni rizik od pranja novca i finansiranja terorizma u odnosu na novu uslugu koju pruža u okviru svoje delatnosti, novu poslovnu praksu, kao i načine pružanja nove usluge, i to pre uvođenja nove usluge. Takođe, obveznik je dužan da proceni rizik od korišćenja savremenih tehnologija u pružanju postojećih ili novih usluga, u skladu sa stavom 2. pomenutog člana Zakona

Prema članu 38. stav 1. Zakona, postupak utvrđivanja da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner obveznik uređuje internim aktom u skladu sa Odlukom o smernicama za primenu odredaba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor („Službeni glasni RS“, br. 13/2018 i 103/2018 – u daljem tekstu: Odluka). Ovom odlukom propisano je da je pribavljanje pismene izjave stranke o tome da li je stranka ili njen stvarni vlasnik funkcioner – jedna od mera koje su na raspolaganju obvezniku, a koja obvezniku treba da omogući verodostojno utvrđivanje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera. Takođe, kada je reč o pribavljanju izjave stranke, odnosno stvarnog vlasnika stranke, koja je funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera, o poreklu imovine koja je predmet poslovnog odnosa ili transakcije – Zakon u pogledu forme propisuje da se takva izjava daje u pismenom obliku.

Članom 7. Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 94/2017) propisano je da se elektronskom dokumentu ne može osporiti punovažnost, dokazna snaga i pismena forma samo zato što je u elektronskom obliku.

Ukazujemo i na dopis Ministarstva pravde 035-02-2361/2018-05 od 5. oktobra 2018. izdat na zahtev Narodne banke Srbije, u vezi s korišćenjem dinamičkog biometrijskog potpisa, o kome je, prema našem razumevanju, i ovde reč, a koji pomenutim zakonom nije izričito regulisan. U tom dopisu navedeno je, između ostalog, da takav potpis ostavlja istovetan trag na trajnom nosaču podataka (računaru, tablet uređaju, mobilnom telefonu i dr) kao i svojeručan potpis i da trajni nosač podataka predstavlja materijalnu podlogu koja je podobna za ispunjenost zahteva pismene forme.

S obzirom na to da je u ovom slučaju i reč o novoj aktivnosti u vezi s procesima i sistemima, ukazujemo i na obaveze koje su propisane članom 37. stav 2. Zakona, i tačkom 15b Odluke o sistemu upravljanja u društvu za osiguranje/reosiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 51/2015 i 29/2018).

Takođe, ukazujemo na to da je tom prilikom potrebno da budu ispunjeni svi uslovi predviđeni Odlukom o minimalnim standardima upravljanja informacionim sistemom finansijske institucije („Službeni glasnik RS“, br. 23/2013, 113/2013 i 2/2017). Posebno skrećemo pažnju da je, u skladu s tačkom 21. te odluke, potrebno obezbediti postojanje operativnih i sistemskih zapisa kako bi se obezbedili neporecivost i dokazivost radnji u vezi sa pomenutim poslovima.

Takođe, neophodno je obezbediti brisanje svih podataka sa elektronskog uređaja obveznika nakon prebacivanja potpisanog dokumenta u informacioni sistem. S obzirom da se potpisani dokumenti čuva u informacionom sistemu obveznika, potrebno je obezbediti da se prilikom inoviranja, zamene ili migriranja na drugi sistem za upravljanje dokumentima obezbedi čitljivost svih dokumenata potpisanih dinamičkim biometrijskim potpisom. Dodatno treba obezbediti nemogućnost prenosa digitalizovanog biometrijskog potpisa sa dokumenta koji je potpisan na drugi dokument, odnosno da se u unutrašnjoj formi dokumenta potpis čuva enkriptovan.

Pitanje:
Da li se v.d. direktora Operatora distributivnog sistema „EPS Distribucija“ doo Beograd smatra funcionerom Republike Srbije u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 113/17)

Odgovor:
Shodno članu 3. stav 1. tačka 25) alineja (7) Zakona funkcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u zemlji, i to između ostalog kao član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države,

Podnosilac zahteva je u dopisu naveo da je osnivač Operatora distributivnog sistema „EPS Distribucija“ doo Beograd Javno preduzeće „Elektroprivreda Srbije“ Beograd.

Prema članu 3. stav 1. Zakona o javnim preduzećima („Sl.glasnik RS“, br. 15/2016) javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.

Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom društvu u većinskom vlasništvu države, Uprava je mišljenja da se v.d. direktora Operatora distributivnog sistema „EPS Distribucija“ doo Beograd smatra funcionerom Republike Srbije, jer obavlja funkciju člana organa upravljanja u istom. 

Pitanje:
Članom 25. zakona predviđena je obaveza banke da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice. Banka je od klijenta advokatske kancelarije (domaćeg pravnog lica) tražila sledeću dokumentaciju:

1. Izvode iz relevantnih registara za sva pravna lica u nizu vlasničke strukture, ne starije od 3 meseca, iako je zakonom predviđeno da izvodi ne mogu biti stariji od 6 meseci;

2. Izjavu zakonskog zastupnika klijenta – domaćeg pravnog lica, o vlasničkoj strukturi, koja će sadržati niz svih pravnih lica iz vlasničke strukture;

3. Izjavu stvarnog vlasnika stranke (u konkretnom slučaju pravnog lica koje se kotira na Njujorškoj berzi).

Iako je klijent dostavio sve izvode i izjavu stvarnog vlasnika, te potom čekao još da banka izradi izjavu zakonskog zastupnika za potpisivanje (od banke smo dobili informaciju da nacrt pomenute izjave treba da izradi sama banka), banka nas je nedavno obavestila da će blokirati račun iz sledećih razloga:

1. Dostavljena izjava stvarnog vlasnika sadrži jedan pogrešan podatak, a takođe umesto matičnih brojeva društava sadrži njihove poreske identifikacione brojeve, iako je ista izrađena po uzoru na izjavu koju je banka ranije prihvatila (koja se odnosi na istu vlasničku strukturu), a koja takođe sadrži poreske identifikacione umesto matičnih brojeva;

2. Dostavljeni izvodi su sada stariji od 3 meseca, a banka tvrdi da smo dužni da im, bez obzira na zakonsku odredbu koja govori o 6 meseci, dostavimo izvode koji nisu stariji od 3 meseca jer je to u skladu sa internim pravilima banke.

Imajući u vidu navedeno, imamo sledeća pitanja:

1. Po kom osnovu banka ima pravo da blokira račun klijenta?

2. Po kom osnovu banka ima pravo da zahteva od klijenta da postupa u skladu sa njenim internim pravilima, koja se ne tiču klijenta, bez obzira na zakonske odredbe?

3. S obzirom na to da zakon daje mogućnost banci, koja je i obveznik u ovom slučaju, da pribavi sve informacije i neposrednim uvidom u zvanični javni registar, da li banka može zahtevati od klijenta da, bez obzira na to što svaka od država u ovom slučaju ima zvanične javne registre koji su svima dostupni, dostavi dokumentaciju u papirnoj formi?

4. Imajući u vidu da su načini pribavljanja informacija alternativno postavljeni u članu 25, da li banka može da zahteva svaki tip dokumentacije koji se pominje u članu 25. (izvode iz registara, uz izjavu zakonskog zastupnika stranke – domaćeg pravnog lica, i izjavu stvarnog vlasnika stranke – stranog pravnog lica), te da u suprotnom stavlja u izgled blokadu računa? U konkretnom slučaju smatramo da je izjava stvarnog vlasnika stranke suvišna, imajući u vidu da se radi o stranom pravnom licu, koje svakako ne može biti odgovorno za odnos između banke i domaćeg pravnog lica, koje je (posredno) zavisno društvo tog stranog pravnog lica. Naročito ističemo da u multinacionalnim kompanijama nije jednostavno pribaviti izjavu stvarnog vlasnika (koja je u ovom slučaju čak i dostavljena, uz navođenje poreskih identifikacionih brojeva umesto matičnih brojeva, što je banci neprihvatljivo).

Odgovor:
Obveznik je dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) ovog zakona, tačnije ime, prezime, datum i mesto rođenja i prebivalište ili boravište stvarnog vlasnika stranke na način i onim redosledom koji je naveden u članu 25. Zakona:

- uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja, a podaci se mogu pribaviti i neposrednim uvidom u zvanični javni registar u skladu sa odredbama člana 20. stav 4. i 6. ovog zakona;

- ako iz zvaničnog javnog registra, odnosno registra koji vodi nadležni organ države sedišta, nije moguće pribaviti sve podatke o stvarnom vlasniku stranke, obveznik je dužan da podatke koji nedostaju pribavi iz originalnog dokumenta ili overene kopije dokumenta ili druge poslovne dokumentacije, koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke;

- podatke koje iz objektivnih razloga nije moguće pribaviti na način utvrđen u ovom članu, obveznik može pribaviti i uvidom u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka ili iz pismene izjave zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke.

Dakle, načini pribavljanja podataka nisu kumulativno, već alternativno postavljeni u navedenom članu, tačnije ako obveznik ne može potrebne podatke da pribavi na način predviđen stavom 2, podatke koji nedostaju dužan je da pribavi iz dokumentacije koju mu dostavlja zastupnik, prokurista ili punomoćnik stranke. Ako iz objektivnih razloga obveznik nije uspeo da pribavi podatke ni na način predviđen u stavu 3, dužan je da izvrši uvid u dostupne baze i izvore podataka, a na kraju će uzeti pismenu izjavu zastupnika, prokuriste ili punomoćnika i stvarnog vlasnika stranke. Takođe je potrebno da dokumentuje radnje i mere preduzete na osnovu ovog člana.

Podaci o stvarnom vlasniku stranke obveznik ne pribavlja ako je u pitanju stranka iz člana 42. stav 1. tačka 3) i 4) ovog zakona.

Shodno članu 7. stav 2. Zakona obveznik je dužan da odbije ponudu za uspostavljanje poslovnog odnosa, kao i izvršenje transakcije ako ne može, između ostalog da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke i proveri njegov identitet u slučajevima propisanim ovim zakonom, a ako je poslovni odnos već uspostavljen dužan je da ga raskine, osim u slučaju kada je račun blokiran na osnovu postupka nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom.

Obveznik je dužan da u vezi sa stavom 1. člana 5. Zakona sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere definisane u ovom članu. Unutrašnja akta moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg višeg rukovodstva.

Pitanje:
Da li se kod utvrđivanja vlasničke strukture pravnih lica koje se nalaze u državnom vlasništvu primenjuje drugačiji postupak i na šta u tom slučaju treba obratiti posebnu pažnju?


Odgovor:
Radnje i mere poznavanja i praćenja stranke se uvek sprovode kako bi se utvrdilo stvarno vlasništvo u privrednom društvu, odnosno kako bi se utvrdio procenat udela Republike Srbije u vlasničkoj strukturi, kao i način na koji Republika Srbija učestvuje u vlasništvu takvog pravnog lica. Članom 43. stav 1. tačka 1) alineja (2) i tačka 2) alineja (2) Zakona utvrđeno je kada obveznik nije dužan da prikuplja podatke o stvarnom vlasniku stranke.

Pitanje:
Da li su dokumenti koji sadrže faksimil umesto svojeručenog potpisa zakonskog zastupnika prihvatljivi za osiguravača kao obveznika po Zakonu?


Odgovor:
Upotreba faksimila nije uređena propisima, što znači da propisi ne određuju ni stepen pouzdanosti potpisa faksimilom. Iz tog razloga mišljenja smo da bi obveznik trebalo svojim internim aktima, korišćenjem pristupa zasnovanog na proceni rizika, da utvrdi u kojim slučajevima će se dokument potpisan faksimilom smatrati prihvatljivim.

Pitanje:
Da li se član Upravnog odbora ili direktor Centra za socijalni rad prema Zakonu smatra funkcionerom, budući da centar za socijalni rad osniva isključivo lokalna samouprava?


Odgovor:
Prema članu 14. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011) centar za socijalni rad osniva jedinica lokalne samouprave. Članom 123. navedenog zakona predviđeno je da članove upravnog i nadzornog odbora centra za socijalni rad imenuje osnivač, na četiri godine, a članom 124. zakona predviđeno je da direktora centra za socijalni rad imenuje nadležni organ jedinice lokalne samouprave, na osnovu konkursa, po pribavljenom mišljenju upravnog odbora centra za socijalni rad.

Shodno navedenom, član upravnog odbora i direktor centra za socijalni rad nije funkcioner u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

 

Pitanje:
Stupanjem na snagu novog Zakona od 1.4.2018 godine, obveznik je dužan da prilikom stupanja u poslovni odnos, odnosno sklapanja faktoring posla – a primenjujući pojednostavljene radnje i mere utvrdi vlasničku strukturu i identitet krajnjeg vlasnika i za ustupioca potraživanja i za dužnika. Navedeno rešenje svakako otežava poslovanje imajući u vidu da banka/faktoring kuća nije u kontaktu sa dužnikom, već zaključuje ugovor, isključivo sa ustupiocem potraživanja.

S tim u vezi, zamolili bismo Vas za mišljenje, da li je prihvatljivo da se smatra poslovnim odnosom, odnos samo sa ustupiocem potraživanja, imajući u vidu definiciju poslovnog odnosa u Zakonu, (poslovni odnos jeste poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i obveznika koji je u vezi sa vršenjem delatnosti obveznika i za koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati), i činjenicu da banka/faktoring kuća, ne dolazi u kontakt sa dužnikom?

Veza sa dužnikom ogleda se u obavezi ustupioca duga da banci dostavi, u skladu sa Zakonom o Faktoringu (član 23 stav 1, tačka 2), obaveštenje dužniku da je potraživanje prodato faktoru. Dodatno, isto pitanje se odnosi i na obrnuti faktoring, tj identifikaciju poverioca u skladu sa članom 18. Zakona o Faktoringu.

Međutim, ukoliko ipak smatrate da poslovni odnos uključuje i odnos banke/faktoring kuće sa dužnikom, zamolili bismo Vas za mišljenje da li je prihvatljivo za banku/faktoring kuću da koristi pojednostavljene radnje i mere u skladu sa Zakonom, kao i mere u Smernicama za utvrđivanje stvarnog vlasnika stranke i smernicama za evidentiranje stvarnog vlasnika registrovanog subjekta u centralnu evidenciju, u delu ’Postupak utvrđivanja stvarnog vlasnika pravnog lica i lica stranog prava’ ( strane 10-13).

Na pomenutim stranicama je opisano da banka/faktoring kuća koristi predefinisane korake za utvrđivanje stvarnog vlasnika, međutim zamolili bismo Vas za mišljenje da li bi, (u skladu sa svim navedenim), bilo dovoljno da, za potrebe identifikacije dužnika, koristimo samo prvi i treći korak? Odnosno, ukoliko iz izvoda (izvod iz APR-a, Centralna evidencija krajnjih vlasnika) nije moguće pribaviti tražene podatke, vršio bi se uvid u komercijalne ili druge dostupne baze i izvore podataka.

Dodatno, zamolili bismo Vas za mišljenje, da li je adekvatno vršiti prikupljanje podataka krajnjeg vlasnika i statusa funkcionera putem komercijalnih baza koje banka koristi (npr, uvidom i proverom kroz bazu World Complance), kao i prikupljanje podataka na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, a sa druge strane da se od stvarnog vlasnika dužnika ne prikuplja Izjava o status funkcionera, kao ni kopija lične karte?

U okvirima postojećeg Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, postojeći proces funkcionisanja KLIK 3 mreže, odnosno finansiranja malih i srednjih preduzeća (e-funding), koje uključuje aktivnosti banke, kao što su identifikacije ustupioca duga i dužnika u isto vreme, je moguć samo ukoliko insistiramo da se za sve učesnike u transakciji računi otvore u Erste Bank.

Takođe, u skladu sa gore navedenim procesom, mišljenja smo da je proizvod koji bi banka upotrebila za finasiranje ustupioca duga ili dužnika već postojeći proizvod, tj faktoring i obrnuti faktoring. Klik 3 mreža bi u tom slučaju za banku bila samo dodatni kanal preko koga se podnosi zahtev za finansiranje. Imajuću u vidu da se proces odobrenja zahteva za finansiranjem ne razlikuje u odnosu na postojeći proces odobrenja zahteva za sve ostale proizvode ukjučujući i sve vrste faktoringa, mišljenja smo da je nije potrebno sprovesti proces uvođenja novog proizvoda i njegovu prijavu.


Odgovor:
Što se tiče pitanja da li je prihvatljivo da se poslovnim odnosom smatra samo odnos sa ustupiocem potraživanja, imajući u vidu da banka/faktoring kuća ne dolazi u kontakt sa dužnikom, smatramo nespornim da faktor zaključenjem ugovora o faktoringu uspostavlja poslovni odnos sa ustupiocem potraživanja, te da je u skladu sa članom 8. stav 1. tačka 1) Zakona dužan da primeni radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane članom 7. Zakona. Međutim, to ne znači da faktor nije u obavezi da preduzme određene radnje i mere propisane Zakonom i prema dužniku.

Članom 3. stav 1. tačka 5) Zakona pod pojmom stranka se podrazumeva fizičko lice, preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos, dok je članom 3. stav 1. tačka 7) Zakona propisano da je transakcija prijem, davanje, zamena, čuvanje, raspolaganje ili drugo postupanje sa imovinom kod obveznika.

S tim u vezi, faktor će dužnika posmatrati kao stranku, s obzirom da u skladu sa članom 26. Zakona o faktoringu („Službeni glasnik RS“, br.62/2013 i 30/2018) nakon prijema obaveštenja iz člana 24. istog Zakona, nastaje obaveza dužnika prema faktoru da po dospelosti, isplati potraživanje odnosno izvrši transakciju.

U skladu sa napred navedenim, faktor je dužan da postupi u skladu sa članom 8. stav 1. tačka 2), 4)-5) Zakona i preduzme radnje i mere propisane članom 7. Zakona, a ukoliko utvrdi da je dužnik ili stvarni vlasnik dužnika funcioner, preduzima i radnje i mere propisane članom 38. Zakona.

Napominjemo još i to da, ukoliko je ustupilac potraživanja obveznik prema zakonu koji reguliše oblast sprečavanja pranja novca, na osnovu kojeg je dužan da preduzme odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke prema dužniku, faktor iste ne mora ponavljati, već ih može uvažiti, u kom slučaju se ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke u skladu sa Zakonom.

U vezi sa molbom u delu koji se odnosi na postupak utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke, ističemo da prilikom utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava, postupate na način propisan članom 25. Zakona, u kojem je tačno propisan redosled utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke, od kojeg obveznik ne može odstupati.

Takođe, ističemo i to da Smernice za utvrđivanje stvarnog vlasnika stranke i smernice za evidentiranje stvarnog vlasnika registrovanog subjekta u centralnu evidenciju br. OP-000329-0019/2019 od 8. januara 2019. godine (u daljem tekstu: Smernice) predstavljaju jedan vid uputstva koji može biti od pomoći obveznicima prilikom izvršavanja obaveza utvrđenih Zakonom, ali koje kao takve nemaju pravno obavezujući karakter.

Gore navedeni zauzeti stavovi odnose se na sve vrste faktoringa predviđeni članom 11. i 18. Zakona o faktoringu („Službeni glasnik RS“, br.62/2013 i 30/2018).

Pitanje:
Da li uz ugovor o posredovanju na kome stoje podaci nalogodavca tj, vlasnika nepokretnosti mora biti priložena i fotokopija lične karte vlasnika nepokretnosti ukoliko postoji kopija ovlašćenja overenog kod javnog beležnika gde su jasno vidljivi i utvrđeni svi lični podaci i gde je javni beležnik izvršio identifikaciju vlasnika nepokretnosti, odnosno davaoca punomoćja?

Da li je neophodno da se uz ugovor o posredovanju priloži i fotokopiju ličnog dokumenta, ukoliko nalogodavac ne želi da priloži i to potvrdi svojim potpisom, a agent je izvršio identifikaciju ličnim uvidom u dokument vlasnika nepokretnosti i u ugovoru upisao podatke (br.l.k., jmbg, ime i prezime, adresu nalogodavca)?

Da li da obveznik (posrednik u prometu i zakupu nepokretnosti) ne uspostavlja poslovni odnos sa takvim klijentom pošto ne želi da ostavi fotokopiju ličnog dokumenta?

Da li je dovoljno da obveznik napiše službenu belešku o nemogućnosti pribavljanja fotokopije ličnog dokumenta?


Odgovor:
U skladu sa članom 17. stav 4. Zakona, ako u ime stranke koja je fizičko lice, transakciju vrši ili poslovni odnos uspostavlja punomoćnik ili zakonski zastupnik, obveznik je dužan da, pored identiteta stranke, utvrdi i proveri identitet punomoćnika i zakonskog zastupnika, pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 3) ovog zakona na način koji je propisan u stavu 2. ovog člana, kao i da traži overeno pismeno ovlašćenje (punomoćje), ili druge javne isprave kojim se dokazuje svojstvo zakonskog zastupnika, čije kopije čuva u skladu sa zakonom. Pri tom, obveznik je dužan da primeni mere iz člana 39. ovog zakona.

Prema članu 39. Zakona, ako prilikom utvrđivanja i provere identiteta, stranka ili zakonski zastupnik, odnosno lice koje je ovlašćeno za zastupanje pravnog lica ili lica stranog prava nije fizički prisutna kod obveznika, obveznik je dužan da osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona preduzme neke od dodatnih mera, i to:

1) pribavljanje dodatnih isprava, podataka ili informacija, na osnovu kojih proverava identitet stranke ;

2) dodatnu proveru podnetih isprava ili dodatno potvrđivanje podataka o stranci;

3) da se prva uplata na račun koji je ta stranka otvorila kod obveznika izvrši sa računa te stranke, otvorenog kod banke ili slične institucije u skladu sa članom 17. st. 1. i 2. ovog zakona, a pre izvršenja drugih transakcija stranke kod obveznika;

4) pribavi podatke o razlozima odsustva stranke;

5) druge mere koje odredi organ iz člana 104. ovog zakona.

Na osnovu svega napred navedenog smatramo da je obveznik dužan da pribavi fotokopiju ličnog dokumenta stranke (nalogodavca, odnosno vlasnika nepokretnosti) pre uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom, odnosno pre zaključenja Ugovora o posredovanju, s obzirom da u konkretnom slučaju uspostavlja poslovni odnos bez fizičkog prisustva stranke. Fotokopija lične karte stranke predstavlja dodatnu ispravu na osnovu koje obveznik proverava identitet stranke, odnosno dodatno potvrđivanje podataka o stranci.

Shodno članu 7. stav 2. Zakona, obveznik je dužan da odbije ponudu za uspostavljanje poslovnog odnosa, kao i izvršenje transakcije ako ne može da izvrši radnje i mere iz stava 1. tač. 1)-5) ovog člana, a ako je poslovni odnos već uspostavljen dužan je da ga raskine, osim u slučaju kada je račun blokiran na osnovu postupka nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom, dok u stavu 3. ovog člana Zakona stoji da u slučajevima iz stava 2. ovog člana obveznik je dužan da sačini službenu belešku u pismenoj formi, kao i da razmotri da li postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma i da postupi u skladu sa odredbama člana 47. ovog zakona. Službenu belešku obveznik čuva u skladu sa zakonom.

Pitanje:
Poveravanje vršenja pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu, koje nije iz kruga trećih lica iz člana 30. stav 2. tačka 1) Zakona


Odgovor:
Upravi za sprečavanje pranja novca podnet je zahtev za mišljenje da li banka može poveriti vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu, koje nije iz kruga trećih lica iz člana 30. stav 2. tačka 1) Zakona.

Kako je u zahtevu navedeno, zaposleni u domaćem poštanskom operatoru JU PD Ekspres doo, koji bi od strane zaposlenih u banci bili obučavani za sprovođenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke, sprovodili bi identifikaciju stranaka u ime i za račun banke, a na osnovu Ugovora o poslovnoj saradnji, pri čemu bi odgovornost za eventualne nepravilnosti bila na banci.

Shodno članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona trećem licu, dok je stav 2. tačka 1) istog člana Zakona predviđeno da je treće lice iz stava 1. ovog člana obveznik iz člana 4. stav 1. tač. 1), 3), 4), 7), 9)-11), 13) i 16) i društva koja imaju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja.

Poštanski operator JU PD Ekspres doo nije treće lice iz člana 30. stav 2. tačka 1) Zakona, a takođe nije ni obveznik prema Zakonu, s obzirom da se ne radi se o javnom poštanskom operatoru sa sedištem u Republici Srbiji, osnovanom u skladu sa zakonom kojim se uređuju poštanske usluge iz člana 4. stav 1. tačka 16). Zakona.

Prema članu 33. stav 1. tačka 1) Zakona obveznik ne sme uspostaviti poslovni odnos, ako je radnje i mere poznavanja i praćenja stranke izvršilo lice koje nije treće lice iz člana 30. stav 2. ovog zakona.

Poveravanje poslova na osnovu jasnih i preciznih ugovornih odredaba, na osnovu kojih bi se pružalac usluga smatrao delom banke, ne spada u kategoriju vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja stranke preko trećih lica.

Pitanje:
Da li poslove zamenika ovlašćenog lica Raiffeisen Future AD Beograd može da obavlja lice koje je u radnom odnosu kod Raiffeisen banke AD Beograd, a koje bi funkciju zamenika ovlašćenog lica vršilo na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji, shodno članu 50. Zakona?


Odgovor:
Prema članu 50. stav 1. tačka 1) Zakona, ovlašćeno lice može biti lice koje je, između ostalog zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom, dok je stavom 2. istog člana Zakona predviđeno da zamenik ovlašćenog lica mora da ispunjava iste uslove kao i ovlašćeno lice.

Poslove zamenika ovlašćenog lica Raiffeisen Future AD Beograd ne može da obavlja lice koje je u radnom odnosu kod Raiffeisen banke AD Beograd, bez obzira što su u pitanju obveznici koji su povezana pravna lica u skladu sa članom 62. stav 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14-dr.zakon, 5/15 i 44/2018), odnosno, bez obzira što je banka 100% vlasnik društva.

Naime, Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – olduka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenja) u članu 5. je propisano da zaposleni jeste fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a članom 30. da se radni odnos zasniva ugovorom o radu.

Stoga smatramo da ugovorom o poslovnoj saradnji na osnovu kojeg bi lice obavljalo funkciju zamenika ovlašćenog lica, ne bi bio ispunjen uslov predviđen članom 50. stav 1. tačka 1) Zakona, s obzirom da se lice koje je angažovano na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji ne može smatrati zaposlenim.

 

Pitanje:
Da li se pri uspostavljanju nostro korespondentskog odnosa, inostrana banka treba tretirati kao stranka, shodno članu 8. stav 1 tačka 1) Zakona?


Odgovor:
Prema članu 3. stav 1. tačka 14) Zakona korespondentski odnos jeste odnos između dve banke ili druge slične institucije, koji nastaje otvaranjem računa jedne banke ili druge slične institucije kod druge banke u cilju vršenja poslova međunarodnog platnog prometa. Polazeći od toga da je stranka, između ostalog, pravno lice kome banka pruža proizvode/usluge odnosno koje uspostavlja poslovni odnos sa bankom, a da poslovni odnos jeste poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i banke koji je u vezi sa vršenjem delatnosti banke i za koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati, to se poslovnim odnosom u slučaju uspostavljanja korespondentnog odnosa sa stranom bankom može smatrati odnos između dve banke kod kojih korespondentna banka pruža usluge respondentnoj banci. Ovo znači da je kod uspostavljanja loro korespondentnog odnosa obaveza banke (pružaoca usluge) da u odnosu na stranku (respondentna banka) primeni radnje i mere iz člana 7. Zakona i odredbe člana 36. Zakona.

Međutim, ističemo da se kod uspostavljanja nostro korespondentnog odnosa pribavljanje relevantnih informacija o banci propisanih odredbama člana 36. Zakona podrazumeva sa stanovišta opreznog bankarskog poslovanja, kao i težnje banke da čuva svoj poslovni ugled i poverenje svojih klijenata.

Pitanje:
Zadruga računovođa Konto obavlja samo knjigovodstvene poslove za svoje klijente direktnim vođenjem poslovnih knjiga i angažovanjem zadrugara po Ugovoru o delu.

1. Da li je zadruga računovođa Konto obveznik po Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma?

2. Ovlašćena lica u zadruzi su svi zadrugari koji imaju aktivne ugovore. Kako u tom slučaju da zadruga dostavlja spisak ovlašćenih lica i koliko puta godišnje?

3. Zadruga vodi poslovne knjige za Srpsku naprednu stranku od osnivanja. I ovde se radi samo o knjigovodstvenim poslovima. U koju grupu rizika bi zadruga trebala da svrsta političke stranke, s obzirom da su zakonski zastupnici funkcioneri?


Odgovor:
1. Članom 4. stav 1. tačka 14) Zakona kao obveznici su predviđeni preduzetnici i pravna lica koja se bave pružanjem računovodstvenih usluga. Neposrednim uvidom u registar Agencije za privredne registre, Zadruga računovođa „Konto“ (u daljem tekstu: Zadruga) sa sedištem u Beogradu-Vračar, ul. Bulevar Kralja Aleksandra br. 86-90, MB:17252364 ima svojstvo pravnog lica registrovanog za obavljanje pretežne delatnosti koja nosi naziv računovodstveni, knjigovodstveni i revizorski poslovi, poresko savetovanje, pod šifrom 6920.

S tim u vezi, mišljenja smo da Zadruga jeste obveznik u smislu člana 4. stav 1. tačka 14) Zakona, s obzirom da je ista registrovana za obavljanje računovodstvenih, knjigovodstvenih i revizorskih poslova, kao i za poresko savetovanje.

2.Zadruga je dužna da postupa u skladu sa članom 49. Zakona i imenuje ovlašćeno lice i njegovog zamenika za vršenje pojedinih radnji i mera za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranje terorizma koje ispunjava uslove iz člana 50. Zakona. U skladu su članom 52. stav 3. Zakona, Zadruga je dužna da Upravi dostavi podatke o ličnom imenu i nazivu radnog mesta ovlašćenog lica i njegovog zamenika, kao i podatke o ličnom imenu i nazivu radnog mesta člana najvišeg rukovodstva odgovornog za primenu Zakona, kao i svaku promenu navedenih podataka najkasnije u roku od 15 dana od dana imenovanja.

3.Političke stranke prema članu 5. Zakona o političkim strankama („Službeni glasnik RS“, br.36/2009 i 61/2015-odluka US) stiču status pravnog lica upisom u Registar političkih stranaka. Iz tog razloga, identitet političke stranke i zastupnika političke stranke obveznik utvrđuje i proverava u skladu sa članom 20. i 21. Zakona.

U koju će kategoriju rizika obveznik svrstati stranku zavisi od analize rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, koju je obveznik dužan da izradi i detaljno ažurira u skladu sa smernicama koje donosi organ nadležan za vršenje nadzora nad primenom ovog zakona, shodno članu 6. Zakona.

Pitanje:
Kako odrediti stvarnog vlasnika stranke čiji je jedan od osnivača akcionarsko društvo?


Odgovor:
U skladu sa članom 4. stav 1. tačka 1) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 - u daljem tekstu: Zakon), banke su obveznici po navedenom Zakonu. S tim u vezi, banke su dužne da u svim situacijama propisanim članom 8. stav 1. Zakona primene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona, među kojima je u članu 7. stav 1. tačka 3) Zakona navedena i radnja utvrđivanja identiteta stvarnog vlanika stranke i provera njegovog identiteta u slučajevima propisanim Zakonom.

Prilikom utvrđivanja identiteta stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava, obveznici Zakona su dužni da u svemu postupaju na način i prema redosledu predviđenim članom 25. Zakona. Napominjemo da se odredbe člana 25. Zakona ne primenjuju kada je stranka u skladu sa članom 42. stavom 1. tačka 3) državni organ, organ autonomne pokrajne, organ jedinice lokalne samouprave, javna agencija, javna služba, javni fond, jvni zavod ili komora ili kada je stranka u skladu sa članom 42. stavom 1. tačka 4) privredno društvo čije su izdate hartije od vrednosti uključene na organizovano tržište hartija od vrednosti koje se nalazi u Republici Srbiji ili državi u kojoj se primenjuju međunarodni standardi na nivou standarda Evropske unije ili viši, a koji se odnose na podnošenje izveštaja i dostavljanje podataka nadležnom regulatornom telu.

Imajući u vidu navode iz Vaše molbe i to da je jedan od osnivača Vašeg klijenta akcionarsko društvo, obaveštavamo Vas da banka tražeći podatke o stvarnom vlasniku Vašeg klijenta, odnosno stranke sa kojom uspostavlja poslovni odnos, postupa u skladu sa članom 25. Zakona.

Ukoliko obveznik nakon preduzimanja svih radnji propisanih navedenim članom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identitet jednog ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci u skladu sa članom 25. stav 5. Zakona. 

Pitanje:
Da li je u skladu sa članom 30. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma poveravanje poslova identifikacije klijenata fizičkih i pravnih lica od strane lizing kuće banci, koja je ujedno i vlasnik lizing kuće?

Odgovor:
Prema članu 30. pomenutog Zakona, prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, poveriti vršenje radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu. Zakon, dalje u stavu 2. navedenog člana, definiše koji se obveznici mogu smatrati trećim licem, u svrhe poveravanja vršenja određenih mera i radnji poznavanja i praćenja stranke.

Mišljenja smo da u konkretnom slučaju, lizing kuća može poveriti vršenje poslova identifikacije stranaka, fizičkih i pravnih lica, banci, koja je obveznik po Zakonu. Napominjemo da se obveznik poveravanjem vršenja pojedinih mera i radnji poznavanja i praćenja stranke trećem licu ne oslobađa odgovornosti za pravilno vršenje radnji i mera u skladu sa Zakonom.

Pitanje:
Da li je Nadzorni odbor organ upravljanja u javnom preduzeću ili je organ upravljanja Upravni ili Izvršni odbor?


Odgovor:
Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, shodno članu 3. stav 1. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 15/2016).

Prema članu 15. stav 1. Zakona o javnim preduzećima, organi javnog preduzeća su nadzorni odbor i direktor. Poslove koje vrši nadzorni odbor predviđeni su članom 22. istog zakona.

Ukoliko na osnovu navedenih poslova nadzorni odbor obavlja funkciju organa upravljanja u javnom preduzeću, članovi nadzornih odbora javnih preduzeća smatraju se funkcionerom u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:
Da li je predsednik opštine ili gradonačelnik funkciner prema Zakonu?


Odgovor:
Prema članu 180. stav 2. Ustava Republike Srbije („Sl.glasnik RS“, br. 98/2006) skupštinu jedinice lokalne samouprave čine odbornici. Gradonačelnika bira Skupština grada iz reda odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika Skupštine grada, u skladu sa članom 51. stav 1. Statuta grada Beograda („Sl.glasnik RS“, br. 39/08), dok Skupština gradske opštine ima predsednika koga na predlog najmanje jedne trećine odbornika bira iz sastava odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika, prema članu 81. stav 1. Statuta.

Pojmom funkcioner u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona obuhvaćen je narodni poslanik, ne i odbornik, pa se predsednik opštine i gradonačelnik ne smatraju funkcionerom prema definiciji Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:
Da li se direktor i registratori Agencije za privredne registre smatraju funcionerom Republike Srbije?

Odgovor:
Shodno članu 3. stav 1. tačka 25) alineja (1) Zakona, funcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funciju u zemlji, i to: predsednik države, predsednik Vlade, ministar, državni sekretar, posebni savetnik ministra, pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, direktor organa u sastavu ministarstva i njegovi pomoćnici, i direktor posebne organizacije, kao i njegov zamenik i njegovi pomoćnici.

Prema članu 34. stav 1. Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 i 30/2018-dr.zakon), vrste posebnih organizacija su sekretarijati i zavodi, a zakonom se mogu obrazovati i posebne organizacije s drugačijim nazivom. Članom 35. stav 1. ovog zakona, posebnom organizacijom rukovodi direktor, koji za svoj rad odgovara Vladi, a stavom 2. istog člana zakona, direktora postavlja Vlada na pet godina, na predlog predsednika Vlade, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika.

Javna agencija je, prema članu 1. stav 1. Zakona o javnim agencijama („Sl.glasnik RS“, br. 18/2005 i 81/2005-ispr.) organizacija koja se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od opšteg interesa.

U skladu sa članom 10. stav 1. Zakona o agenciji za privredne registre („Sl.glasnik RS“, br. 55/2004, 111/2009 i 99/2011), direktora Agencije imenuje i razrešava Vlada, na predlog upravnog odbora, a stavom 2. istog člana ovog zakona, direktor se imenuje na period od pet godina i može ponovo biti imenovan.

S obzirom da Agencija za privredne registre, na osnovu svega napred navedenog predstavlja posebnu organizaciju, direktor Agencije za privredne registre, koga imenuje Vlada Republike Srbije se smatra funcionerom u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) alineja (1) Zakona, dok registratori iste nisu obuhvaćeni ovim pojmom. 

Pitanje:
Primena člana 38. stav 2. tačka 2) Zakona, konkretno obveznik nije u mogućnosti da pribavite podatke o celokupnoj imovini koju poseduju stvarni vlasnici koji imaju status funkcionera.


Odgovor:
Shodno članu 35. stav 1. tačka 3) Zakona, pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, pored radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obuhvataju i dodatne radnje i mere propisane ovim zakonom koje obveznik vrši, između ostalog i pri uspostavljanju poslovnog odnosa sa strankom koja je funcioner ili vršenja transakcije u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, odnosno pri prenosu novčanih sredstava u iznosu od 1.000 evra kada poslovni odnos nije uspostavljen, sa strankom koja je funkcioner.

Ako je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obveznik je dužan da, između ostalog pribavi i podatke o celokupnoj imovini koju poseduje funkcioner, i to iz javno dostupnih i drugih izvora, kao i neposredno od stranke, a sve u skladu sa članom 38. stav 2. tačka 2) Zakona.

Kako se u konkretnom slučaju radi o odobravanju novog zahteva za finansiranje postojećoj stranci, što bi praktično značilo nastavljanje poslovnog odnosa, obveznik je dužan da ažurira pribavljene informacije, podatke i dokumentaciju o stranci i njenom poslovanju.

Takođe, s obzirom da je u zahtevu navedeno da je, prilikom ažuriranja pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju utvrđeno da nema promena za stvarne vlasnike koji imaju status funkcionera, ali da proverom iz javno dostupnih i drugih izvora podataka o celokupnoj imovini stvarnih vlasnika, iste obveznik nije mogao utvrditi, kao i da je stranka pisanim putem odgovorila da ne poseduje i da nije u mogućnosti da navedeno dostavi, u skladu sa analizom rizika obveznik će proceniti da li zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji ili bi mogao postojati rizik za pranje novca ili finansiranje terorizma. 

Pitanje:
Koja lica se smatraju članovima organa upravljanja političke stranke s obzirom da su isti obuhvaćeni pojmom funkcioner Republike Srbije shodno članu 3. stav 1. tačka 25) alineja 8) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma?
 

Odgovor:
Svaka politička stranka u skladu sa članom 14. stav 3. Zakona o političkim strankama („Službeni glasnik RS“, br.36/2009 i 61/2015-odluka US) donosi statut kojim, između ostalog uređuje organizaciju po teritorijalnom principu i unutrašnju organizaciju, organe, njihova ovlašćenja, sastav, način izbora i opoziva, trajanje mandata i način odlučivanja.

Prema članu 84. tačka 4) Zakona, Uprava za sprečavanje pranja novca priprema i daje mišljenje o primeni ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona u saradnji sa nadzornim organima.

Tumačenje unutrašnje strukture i organizacije političkih stranaka nije u domenu nadležnosti Uprave, pa Vam iz tog razloga odgovor na pitanje koja lica se smatraju članovima organa upravljanja političke stranke može dati isključivo politička stranka u konkretnom slučaju.

Pitanje:
Da li Društvo za osiguranje može prihvatiti identifikaciju stranke koje je izvršilo Društvo za posredovanje u osiguranju?


Odgovor:
Shodno članu 4. stav 1. tačka 6) Zakona, obveznici u smislu istog jesu društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici u osiguranju, koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života, osim društava za zastupanje i zastupnika u osiguranju za čiji rad odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom.

Prema članu 30. stav 1. Zakona, kod uspostavljanja poslovnog odnosa, obveznik može, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, poveriti vršenje radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona trećem licu.

Treće lice prema tački 1) stav. 2. istog člana Zakona su, između ostalih i društva koja imaju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja.

Prema tome, društvo za osiguranje može prihvatiti identifikaciju stranke koje je izvršilo društvo za posredovanje u osiguranju, s obzirom da su oba društva obveznici Zakona.

Pitanje:
Da li je dozvoljena razmena podataka u okviru grupacije o klijentima čije su transakcije prijavljene Upravi, odnosno da li banka može centrali banke dostavljati podatke o klijentima i transakcijama za koje je obaveštena Uprava?


Odgovor:
U skladu sa članom 48. stav 2. Zakona obveznik koji je deo međunarodne grupacije primenjuje programe i procedure koji važe za celu grupaciju, uključujući procedure za razmenu informacija za potrebe poznavanja i praćenja stranke, smanjenja i otklanjanja rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, kao i drugih radnji i mera u cilju sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Obveznik koji je deo međunarodne grupacije može sa drugim članicama te grupacije da razmenjuje podatke i informacije o transakcijama i licima za koje postoje osnovi sumnje na pranje novca i finansiranja terorizma i koje su kao takve prijavljene Upravi, osim ako Uprava ne zahteva drugačije postupanje.

Napred navedeno znači da, banka koja je deo međunarodne grupacije može centrali banke dostavljati podatke i informacije o transakcijama i licima za koje postoje osnovi sumnje na pranje novca i finansiranje terorizma, a koje su kao takve prijavljene Upravi, osim u slučaju da Uprava ne dozvoli razmenu istih.

 

Pitanje:
Da li se pod funcionerom Republike Srbije podrazumevaju direktori javnih komunalnih preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave i članovi nadzornog odbora tih komunalnih preduzeća?


Odgovor:
Uprava ostaje pri mišljenju da se direktori javnih komunalnih preduzeća smatraju organom upravaljanja u javnom preduzeću i predstavljaju funcionere u smislu Zakona i isto dopunjuje sledećem:

Shodno članu 15. stav 1. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 15/2016), organi javnog preduzeća su nadzorni odbor i direktor.

Poslove koje vrši nadzorni odbor predviđeni su članom 22. istog zakona.

Ukoliko na osnovu navedenih poslova nadzorni odbor obavlja funkciju organa upravljanja u javnom preduzeću, članovi nadzornih odbora javnih komunalnih preduzeća smatraju se funcionerom u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) alineja (7) Zakona.

Napominjemo još i to da Uprava, prema članu 84 stav 1. tačka 4) Zakona daje mišljenja o primeni Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i propisa donetih na osnovu ovog zakona i nije nadležna za tumačenje drugih zakona, kao i pomenutog Zakona o javnim preduzećima.

Pitanje:
Da li je posrednik u prometu i zakupu nepokretnosti u obavezi da identifikuje i pribavi fotokopiju ličnog dokumenta lica zainteresovanog za kupovinu ili iznajmljivanje nepokretnosti koje zakazuje gledanje nepokretnosti radi čije prodaje ili davanja u zakup posrednik posreduje?
 

Odgovor:
Na osnovu člana 17. stav 6. Zakona, prilikom identifikacije stranke koja je fizičko lice i zakonskog zastupnika te stranke, obveznik je dužan da pribavi fotokopiju ličnog dokumenta tog lica, na kojoj upisuje datum, vreme i lično ime lica koje je izvršilo uvid i čuva je u skladu sa zakonom.

U radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, spada, između ostalih i utvrđivanje identiteta stranke, shodno članu 7. stav 1. tačka 1) Zakona, koju obveznik vrši i pri uspostavljanju poslovnog odnosa sa strankom, shodno članu 8. stav 1. tačka 1) Zakona.

U skladu sa članom 3. stav 1. tačka 13) poslovni odnos jeste poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i obveznika koji je u vezi sa vršenjem delatnosti obveznika i za koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati.

Na osnovu svega napred navedenog smatramo da se gledanje nepokretnosti radi čije prodaje ili davanja u zakup posrednik posreduje ne smatra poslovnim odnosom u smislu Zakona, pa prilikom gledanja nepokretnosti posrednik može samo da identifikuje stranku uvidom u lični dokument.

Posrednik u prometu i zakupu nepokretnosti će, shodno članu 17. stav 6. Zakona utvrditi identitet i pribaviti fotokopiju ličnog dokumenta fizičkog lica i zakonskog zastupnika tog lica prilikom zaključivanja ugovora o prometnu ili zakupu nepokretnosti, jer se zaključivanje istih smatra poslovnim odnosom u smislu ovog zakona. 

Pitanje:
Da li se članovi izvršnog odbora banke koja je registrovana i ima sedište u Republici Srbiji i koja je u većinskom vlasništvu strane banke, koja je u 100% vlasništvu strane države, smatraju za funkcionere druge države?
 

Odgovor:
Funcioner druge države je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funciju u drugoj državi, i to između ostalog i kao član upravnog i nadzornog organa pravnog lica koje je u većinskom vlasništvu strane države, shodno članu 3. stav 1. tačka 23) alineja (6) Zakona.

Na osnovu člana 2. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015) banka je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Banku mogu osnovati domaća i strana pravna i fizička lica, u skladu sa članom 10. istog zakona.

Na osnovu svega napred navedenog smatramo da se članovi izvršnog odbora banke koja je registrovana i ima sedište u Republici Srbiji, a koja je u većinskom vlasništvu strane banke sa sedištem u drugoj državi ne smatraju funkcionerom druge države, shodno navedenom članu, s obzirom da u konkretnom slučaju članovi izvršnog odbora banke obavljaju svoju funciju u Republici Srbiji, a ne u drugoj državi.

Pitanje:
Pojašnjenje člana 3. stav 1.tačka 25) Zakona koji propisuje da je funkcioner Republike Srbije i član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države.

Da li se pod funkcionerom Republike Srbije podrazumevaju, u smislu ovog Zakona, i direktori javnih komunalnih preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave i članovi Nadzornih odbora tih komunalnih preduzeća?
 

Odgovor:
U skladu sa članom 3. stav 1. tačka 25) Zakona, funcioner Republike Srbije je fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funciju, između ostalih i kao član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države.

Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, shodno članu 3. stav 1. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 15/2016). U članu 25. stav 3. istog zakonom predviđeno je da je direktor javnog preduzeća funcioner koji obavlja javnu funkciju.

Na osnovu svega napred navedenog, Uprava ističe da se direktori javnih komunalnih preduzeća smatraju organom upravaljanja u javnom preduzeću, pa shodno tome predstavljaju funcionere u smislu Zakona.

Pitanje:
Da li je potrebno da supružnik prodavca kao davalac saglasnosti prilikom selemnizacije ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koja ima za predmet imovinu koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, popunjava i potpisuje upitnik za politički izložene ličnosti, imajući u vidu da ovo lice ne prima nikakva novčana sredstva, već samo daje saglasnost za prodaju?


Odgovor:
Supružnik prodavca, kao davalac saglasnosti prilikom solemnizacije ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, koja ima za predmet imovinu koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, ne treba da popunjava i potpisuje upitnik za funcionere, s obzirom da davalac saglasnosti u postupku kupoprodaje nepokretnosti nije ugovorna strana.

Pitanje:
Da li javni beležnik koji overava specijalno punomoćje za promet nepokretnosti (npr. za prodaju, zamenu, poklon i dr.) treba da utvrđuje da li je vlastodavac politički izložena ličnost ili tu proveru vrši beležnik koji overava ugovor o prometu nepokretnosti?


Odgovor:
Javni beležnik koji overava specijalno punomoćje za promet nepokretnosti (npr. za prodaju, zamenu, poklon i dr.) ne treba da utvrđuje da li je vlastodavac funcioner, s obzirom da se specijalna punomoć za promet nepokretnosti ne smatra transakcijom u smislu člana 3. stav 1. tačka 7) Zakona.

To će učiniti javni beležnik koji overava ugovor o prometu nepokretnosti, iz razloga što se promet nepokretnosti smatra transakcijom u smislu napred navedenog člana zakona;

Pitanje:
Da li je potrebno da direktor pravnog lica (ili njegov statutarni tastupnik) prilikom solemnizacije ugovora (bez obzira na vrstu ugovora) popunjava i potpisuje upitnik za politički izložene ličnosti?

 

Odgovor:
Direktor pravnog lica (ili njegov statutarni zastupnik) prilikom solemnizacije ugovora (bez obzira na vrstu istog) ne treba da popunjava i potpisuje upitnik za funkcionere, s obzirom da se zakonski zastupnik pravnog lica ne smatra strankom.

Prilikom sastavljanja javnobeležničkog zapisa i potvrđivanja privatne isprave (solemnizacije) koja se odnosi na transakciju, a pod kojom se u smislu člana 3. stav 1. tačka 7) zakona smatra prijem, davanje, zamena, čuvanje, raspolaganje ili drugo postupanje sa imovinom kod obveznika, javni beležnik je dužan da uzme izjavu od direktora pravnog lica da li je stvarni vlasnik pravnog lica funcioner.

Pitanje:
Da li je prilikom solemnizacije ugovora o ustanovljavanju prava službenosti (stvarnih i ličnih), naslednih izjava, izjava o odricanju od prava doživotnog plodouživanja i drugih privatnih isprava u kojima ne dolazi do transfera novčanih sredstava, potrebno da svaki potpisnik, odnosno svaka ugovorna strana popunjava i potpisuje obrasce za procenu rizika i uputnik za politički izložene ličnosti?

Odgovor:
Prilikom solemnizacije ugovora o ustanovljavanju prava službenosti (stvarnih i ličnih), naslednih izjava, izjava o odricanju od prava doživotnog plodouživanja i drugih privatnih isprava u kojima ne dolazi do transfera novčanih sredstava, nije potrebno da svaki potpisnik, odnosno svaka ugovorna strana popunjava i potpisuje obrasce za procenu rizika i upitnik za funcionere, ukoliko se napred navedene radnje ne smatraju transakcijom u smislu člana 3. stav 1. tačka 7) zakona.

Pitanje:
Da li davalac lizinga može poveriti vršenje poslova propisanih Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma svom osnivaču – banci (takođe obveznik Zakona) u celosti, ili delimično na taj način što bi ovlašćeno lice i njegov zamenik imali podeljeno radno vreme kod dva poslodavca i to banke i davaoca lizinga?

Obrazloženje:

Član 50. Zakona propisuje uslove koje ovlašćeno lice i njegov zamenik moraju da ispunjavaju, pa tako tačka 1) u prvom stavu pomenutog člana navodi: „da je zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom“.

S druge strane, Zakon o radu predviđa mogućnost zasnivanja radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom na neodređeni vremenski period, kako sledi:

Član 39. Zakona o radu navodi „Radni odnos može da se zasnuje i za rad sa nepunim radnim vremenom, na neodređeno ili određeno vremenom“.

Član 42. stav 2. Zakona o radu navodi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom koji radi sa nepunim radnim vremenom obezbedi iste uslove rada kao i zaposlenom sa punim radnim vremenom koji radi na istim ili sličnim poslovima“.

Član 43. Zakona o radu navodi: „Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme“.

Imajući u vidu citirane odredbe dva zakona, zanima nas da li bi jedno lice moglo da bude zaposleno sa nepunim radnim vremenom kod dva poslodavca, oba obveznika ZOSPNIFT i to tako što bi kod jednog poslodavca (banka) obavljalo poslove sprečavanja pranja novca, dok bi kod drugog poslodavca (davalac lizinga) takođe obavljalo poslove iz oblasti sprečavanja pranja novca i bilo imenovano za ovlašćeno lice? Broj radnih sati bio bi podeljen u ugovorima o radu shodno obimu poslova kod jednog, odnosno drugog poslodavca, tako da bi zaposleni u ukupnom zbiru ostvarivao puno radno vreme od 40 časova nedeljno.

 

Odgovor:
Shodno članu 50. stav 1. tačka 1) Zakona, ovlašćeno lice, koji je od strane obveznika imenovan za vršenje pojedinih radnji i mera za sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma, može biti lice koje je zaposleno kod obveznika na radnom mestu sa ovlašćenjima koja tom licu omogućavaju delotvorno, brzo i kvalitetno izvršavanje zadataka propisanih ovim zakonom.

Kako je članom 41. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-odluka US, 113/2017) predviđeno da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme, Uprava za sprečavanje pranja novca smatra da ne postoji smetnja da jedno lice bude zaposleno sa nepunim radnim vremenom kod dva poslodavca, tako što bi i kod jednog poslodavca (banka) i kod drugog poslodavca (davalac lizinga) obavljalo poslove iz oblasti sprečavanja pranja novca finansiranja terorizma i bilo imenovano za ovlašćeno lice, ukoliko takav način rada ne utiče da zadatke propisane ovim zakonom obavlja delotvorno, brzo i kvalitetno.

Sve napred navedeno važi i za zamenika ovlašćenog lica.

Pitanje:
Da li obveznik nakon izvršene analize rizika mora svrstati domaće pravno lice u čijoj se strukturi nalazi of-šor pravno lice u visok stepen rizika iako je primenio pojačane radnje i mere propisane u članu 40. a analizom rizika obveznika ustanovljeno da ova lica nisu visoko rizična?
 

Odgovor:
U skladu sa članom 35. st. 1. tač. 5) Zakona, obveznik je dužan da primenjuje pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, kada je stranka ili pravno lice koje se javlja u vlasničkoj strukturi stranke of-šor pravno lice.

Obveznik je dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili pravno lice koje se javljau njenoj vlasničkoj strukturi of šor pravno lice. Ukoliko je na osnovu sprovedenog postupka utvrdio da je stranka ili pravno lice koje se javlja u vlasničkoj strukturi stranke of šor pravno lice, obveznik je dužan da pored opštih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke preduzme i dodatne mere, a sve shodno članu 40. Zakona.

Kada primenjuje pojačane radnje i mere, obveznik svrstava stranku u visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma u skladu sa članom 6. stav 5. tačka 3) Zakona.

Uprava za sprečavanje pranja novca smatra da kada obveznik procenjuje rizike, treba da razmotri sve relevantne faktore rizika pre nego što donese odluku o tome koliki je nivo ukupnog rizika i koji je odgovarajući nivo ublažavanja koji treba primeniti.

Primera radi, prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom u čijoj se vlasničkoj strukturi nalazi of-šor pravno lice, obveznik će primeniti pojačane radnje i mere i svrstati istu u visok rizik.

Dalje, prilikom praćenja poslovanja stranke sa dužnom pažnjom, shodno članu 29. Zakona i ažuriranja analize rizika, shodno članu 6. stav 1. Zakona obveznik mora proceniti da li stranku može svrstati u drugu kategoriju rizika i odrediti adekvatne radnje i mere za tu kategoriju rizika.

Pitanje:
Članom 29. stav 2. tačka 4) Zakona definisano je da je obveznik dužan da prati poslovanje stranke sa dužnom pažnjom što između ostalog uključuje praćenje i ažuriranje pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju. Radnje i mere iz ovog člana, obveznik je dužan da vrši u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika stranke.

Šta se podrazumeva pod ažuriranjem pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci u dinamici i obimu koji odgovara analizi rizika kao i šta može da bude adekvatan dokaz da je banka izvršila radnje i mere iz ovog člana.

Da li je npr u periodu koji odgovara analizi rizika, a na osnovu utvrđenog stepena rizika stranke, dovoljno tražiti od stranke samo potpisanu izjavu da nije bilo promena u dokumentaciji ili je potrebno pribavljati ponovo svu dokumentaciju, ili vršiti proveru dokumentacije na osnovu javno dostupnih registara/komercijhalnih baza?

Odgovor:
Članom 29. stav 2. tačka 4) Zakona predviđeno je da praćenje poslovanja stranke sa dužnom pažnjom uključuje i praćenje i ažuriranje pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju, koju je obveznik dužan da vrši u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika utvrđenom u analizi iz člana 6. ovog zakona.

Na obvezniku je da proceni u kom obimu i periodu će napred pomenutu radnju i meru vršiti, u zavisnosti od stepena rizika. Primera radi, ukoliko stranka prilikom prvog kontakta sa obveznikom izjavi da je bilo promena i o tome dostavi dokaz, obveznik će istu evidentirati i to konstatovati službenom beleškom. Ukoliko se radi o strankama prema kojima se primenjuju pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja, obveznik će povremeno pratiti stranku i ukoliko, preko komercijalnih baza i drugih javno dostupnih izvora informacija utvrdi da je došlo do nekih promena, tražiće od stranke dokaz o tome i evidentiraće promenu.

Pitanje:
Postupajući u skladu sa članom 23. stav 1. tačka 2) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma; Banka Poštanska štedionica a.d. Beograd pri otvaranju računa stambenih zajednica, kao lica građanskog prava, od zakonskog zastupnika - upravnika stambene zajednice, zahteva da Banci za dosije klijenta dostavi i Zapisnik sa sednice na kojoj je doneta odluka stambene zajednice o izboru upravnika.

Imajući u vidu učestale prigovore klijenata – upravnika stambenih zajednica – na obim dokumentacije koja se podnosi pri otvaranju računa, naročito na zahtev da podnesu i original ili overenu kopiju odluke o svom izboru ili zapisnika sa sednice stambene zajednice, kao i to da je odluka o izboru/zapisnik sa sednice stambene zajednice na kojoj je doneta odluka o izboru upravnika deo neophodne dokumentacije koja se podnosi pri upisu u Registar stambenih zajednica i da je u Rešenju o upisu stambene zajednice naveden upravnik i njegov JMBG, potrebno je vaše zvanično mišljenje:

-da li je Banka obavezna da pri identifikaciji klijenata stambenih zajednica kao lica građanskog prava traži i ovaj dokument, odnosno,

-da li će se smatrati da je Banka ispunila svoju obavezu iz član 23. stav 1. tačka 2) ukoliko podatke o zakonskom zastupniku prikupi iz Rešenja o upisu stambene zajednice u Registar stambenih zajednica bez podnošenja Banci same odluke stambene zajednice o izboru upravnika.

Budući da je Registar stambenih zajednica javan, Banka uvek može da izvrši proveru ispravnosti Rešenja i podataka o zakonskom zastupniku uvidom u Registar.

 

Odgovor:
Na osnovu člana 16. st. 2. Zakona o stanovanju i održavanju zgrade (“Sl.glasnik RS“, br. 104/16) stambena zajednica ima status pravnog lica, a ne lica građanskog prava. Iz tog razloga, prilikom utvrđivanja i provere identiteta pravnog lica i zastupnika pravnog lica, shodno se primenjuje odredbe člana 20. i člana 21. Zakona.

Za otvaranje računa Stambene zajednice, zakonski zastupnik iste, u konkretnom slučaju upravnik Stambene zajednice, banci dostavlja:

- lični dokument upravnika,

- rešenje nadležnog Odeljenja Uprave gradske opštine o upisu Stambene zajednice i upravnika u Registar stambenih zajednica, uz napomenu da banka podatke o pravnom licu, može pribaviti neposrednim uvidom u registar Jedinstvene evidencije stambenih zajednica i

- potvrdu o Poreskom identifikacionom broju (PIB) izdatu od strane Poreske uprave, s obzirom da napred navedeno rešenje ne sadrži ovaj podatak.

Pitanje:
Utvrđivanje identiteta stranke fizičkog lica, vrši se u skladu sa članom 17. Zakona, uvidom u lični dokument sa slikom, uz obavezno prisustvo lica čija se identifikacija vrši. Pri tome, Banka je u obavezi da utvrdi podatake iz člana 99, stav 1. tačka 3. Navedene radnje obavljaju se u skladu sa članom 8., prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom.

Kako postupiti u situaciji kada je klijent - fizičko lice već identifikovan u skladu sa Zakonom, a istekla je važnost ličnog dokumenta na osnovu kojeg je izvršena identifikacija.
Da li je potrebno vršiti ponovnu identifikaciju na način opisan u članu 17. Zakona, ili je dovoljno pribaviti kopiju novog ličnog dokumenta bez fizičkog prisustva stranke i na osnovu tako pribavljenog dokumenta ažurirati podatak u sklopu mera praćenja poslovanja stranke, u skladu sa članom 29., stav 2. tačka 4. Zakona?

Ovo pitanje je naročito značajno imajući u vidu da se određeni broj klijenata nalazi u inostranstvu i da su iz opravdanih razloga sprečeni da se pojave u prostorijama banke

 

Odgovor:
Ukoliko je identifikacija stranke, koja je fizičko lice utvrđena shodno članu 17. Zakona, a lični dokument na osnovu kojeg je ista utvrđena istekao u toku trajanja poslovnog odnosa, obveznik će nakon pribavljanja fotokopije novog ličnog dokumenta ažurirati podatke, odnosno uneti promene.

Ako se stranka nalazi u inostarnstvu, obveznik će u svakom konkretnom slučaju proceniti na koji način će pribaviti novi lični dokument bez fizičkog prisustva stranke.

Uprava za sprečavanje pranja novca nije ovlašćena da daje mišljenja na konkretne primere iz poslovne prakse obveznika, već samo mišljenje o primeni odredaba ovog zakona

Pitanje:
Da li je u skladu sa napred navedenim članom Zakona, limit za primenu radnji i mera iz člana 7. Zakona dinarska protivrednost 5.000 evra po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan transakcije?

 

Odgovor:
Obveznik koji vrši menjačke poslove dužan je da radnje i mere iz člana 7. ovog zakona izvrši prilikom vršenja transakcije u iznosu od 5.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan izvršenja transakcije, bez obzira na to da li se radi o jednoj ili više međusobno povezanih transakcija, što znači da je shodno navedenom članu, limit i 5.000 evra i 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan izvršenja transakcije. 

Pitanje:
Da li je Državna lutrija Srbije doo Beograd obveznik Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma u situaciji kada priređuje klasične igre na sreću putem interneta?

 

Odgovor:
Članom 4. st. 1. tač. 8) Zakona predviđeno je da su obveznici, u smislu ovog zakona, priređivači posebnih igara na sreću u igračnicama i priređivači igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije.

Navedena definicija u citiranoj zakonskoj odredbi ne poznaje termin klasične igre na sreću, već se uopšteno odnosi na one obveznike koji igre na sreću priređuju preko sredstava elektronske komunikacije.

Ukoliko Državna lutrija Srbije klasične igre na sreću priređuje preko interneta, a ista to pravo ima shodno članu 22. st. 2. Zakona o igrama na sreću („Sl.glasnik RS, br. 88/2011, 93/2012-dr.zakon i 30/2018), jeste obveznik u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.

Pitanje:
Član 3. stav 1. tačka 25) alineja (7) definiše domaćeg funkcionera kao člana organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države.

Imajući u vidu to da Zakon ne definiše „većinsko vlasništvo države“, postoje nedoumice da li se u ovom slučaju, prilikom tumačenja koji procenat vlasništva države je opredeljujuć u definiciji funcionera, primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima, koji definiše da je 50% procenat koji opredeljuje većinsko učešće u osnovnom kapitalu ili se primenjuje procenat od 25% određen članom 3. stav 1. tačka 11. Zakona, a koji je opredeljujući za određivanje stvarnog vlasnika u određenom privrednom društvu, odnosno da li se „većinsko vlasništvo“ tumači od slučaja do slučaja, a u poređenju sa procentom vlasništva ostalih udeličara/akcionara.

Prema komercijalnim bazama koje banke koriste u ove svrhe (World Chek, Lexis Nexsis), fizička lica – članovi organa upravljanja u privrednim društvima u kojima država ima određeni procenat kapitala koji je manji od 50%, najčešće imaju status PEP (politicaly exposed person).

 

Odgovor:
Povezanim licem u smislu člana 62. stav 2. tačka 4) Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14-dr.zakon, 5/15 i 44/2018) u odnosu na određeno pravno lice, smatra se lice koje u tom pravnom licu poseduje značajno učešće u kapitalu, ili pravo da takvo učešće stekne iz konvertibilnih obveznica, varanata, opcija i slično.

Većinsko učešće u osnovnom kapitalu, prema stavu 4. istog člana Zakona postoji ako jedno lice, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno, poseduje više od 50% prava glasa u društvu.

Shodno navednom, kada država u osnovnom kapitalu učestvuje sa više od 50% prava glasa u društvu, takvo društvo se smatra privrednim društvom u većinskom vlasništvu države, a proverom preko registra privrednih subjekata Agencije za privredne registre, može se utvrditi da li je isto registrovano kao takvo.

Utvrđivanje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner je postupak koji je nezavistan od postupka utvrđivanja stvarnog vlasnika privrednog društva, odnosno drugog pravnog lica.

Pitanje:
Da li članovi Školskog odbora osnovnih i srednjih škola potpadaju pod funkcionere u smislu Zakona?


Odgovor:
Prema članu 115. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 88/2017), organ upravljanja u školi jeste školski odbor. Članom 116. istog zakona predviđeno je da članove organa upravljanja ustanove imenuje i razrešava skupština jedinice lokalne samouprave, a predsednika biraju članovi većinom glasova od ukupnog broja članova organa upravljanja.

Shodno navedenom, članovi školskih odbora osnovnih i srednji škola nisu funkcioneri u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:
Da li je direktor Doma zdravlja prema Zakonu funkcioner?


Odgovor:
Dom zdravlja u državnoj svojini osniva opština, odnosno grad, u skladu sa članom 94. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 72/2009 - dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - dr. zakon, 93/2014, 96/2015, 106/2015, 113/2017 - dr. zakon i 105/2017 - dr. zakon). Prema članu 130. istog zakona direktora, zamenika direktora, članove upravnog odbora i nadzornog odbora zdravstvene ustanove imenuje i razrešava osnivač.

Shodno navedenom, direktor Doma zdravlja nije funkcioner u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:
Koje lice se smatra strankom društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom u smislu Zakona u slučajevima kada su obveznici uplate penzijskog doprinosa lica navedena u članu 41. stav 1. Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005 i 31/2011, u daljem tekstu: ZDPFPP)?


Odgovor:
Na osnovu člana 41. stav 1. ZDPFPP utvrđeno je da penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond uplaćuje:

1) fizičko lice, ili drugo fizičko, odnosno pravno lice za račun fizičkog lica;

2) organizator, u svoje ime i za račun zaposlenog, odnosno člana sindikata, u skladu sa penzijskim planom;

3) poslodavac, u ime i za račun zaposlenog, u skladu sa ugovorom o članstvu između člana dobrovoljnog penzijskog fonda i društva za upravljanje.

U slučaju kada fizičko lice u svoje ime i za svoj račun uplaćuje penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond, poslovni odnos se i u fazi akumulacije i u fazi povlačenja sredstava uspostavlja sa istim licem i to lice se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona.

U slučaju kada fizičko lice u svoje ime, a za račun drugog fizičkog lica uplaćuje penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond, poslovni odnos sa fizičkim licem koje vrši uplate u korist drugog fizičkog lica u fazi akumulacije se uspostavlja u trenutku zaključenja Ugovora o članstvu u dobrovoljnom penzijskom fondu i to lice se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona.

Član fonda na čiji individualni račun su vršene uplate od strane drugog fizičkog lica postaje stranka u fazi povlačenja sredstava.

U slučaju kada pravno lice u svoje ime, a za račun drugog fizičkog lica uplaćuje penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond, poslovni odnos sa pravnim licem koje vrši uplate u korist fizičkog lica, npr svog zaposlenog u fazi akumulacije se uspostavlja u trenutku zaključenja Ugovora o članstvu u dobrovoljnom penzijskom fondu i to pravno lice se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona.

Član fonda na čiji individualni račun su vršene uplate od strane pravnog lica postaje stranka u fazi povlačenja sredstava.

U slučaju kada organizator, u svoje ime i za račun zaposlenog, odnosno člana sindikata, u skladu sa penzijskim planom uplaćuje penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond, poslovni odnos sa Organizatorom penzijskog plana u fazi akumulacije se uspostavlja u trenutku zaključenja Ugovora o penzijskom planu i dobijanja saglasnosti nadležnog ministarstva i to pravno lice, odnosno sindikat se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona.

Član fonda na čiji individualni račun su vršene uplate od strane Organizatora penzijskog plana postaje stranka u fazi povlačenja sredstava.

U slučaju kada poslodavac, u ime i za račun zaposlenog, u skladu sa ugovorom o članstvu između člana dobrovoljnog penzijskog fonda i društva za upravljanje uplaćuje penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond, poslovni odnos sa istim članom uspostavlja se i u fazi akumulacije i u fazi povlačenja sredstava i to lice se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona.

Pitanje:
Da li se vanbračni partner funkcionera smatra užim članom porodice funkcionera u smislu ZSPNFT ukoliko ne postoji zajednica života?

Odgovor:
Prema Porodičnom zakonu („Službeni glasnik RS“ br. 18/05, 72/11 – dr. zakon) članom 4. vanbračna zajednica definisana je kao trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji, u kojoj vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika, pod uslovima koji su određeni tim Zakonom. U slučaju prestanka vanbračne zajednice, vanbračni partneri moraju definisati imovinske odnose, način vršenja roditeljskog prava kao i eventualno izdržavanje supružnika. Prema Pordičnom zakonu ovi odnosi se mogu regulisati sporazumom ili odlukom suda, koji se u pravnom saobraćaju tretiraju kao dokaz prestanka vanbračne zajednice.

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“ br. 113/2017 – u daljem tekstu: Zakon) članom 3. stav 1. tačka 26) definiše da je član uže porodice funkcionera bračni drug ili vanbračni partner, roditelji, braća i sestre, deca, usvojena deca i patorčad i njihovi bračni i vanbračni partneri.

U vezi sa tim, mišljenja smo da je na obvezniku koji u konkretnom slučaju postupa i primenjuje radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane Zakonom da utvrdi da je vanbračna zajednica prestala da postoji, uvidom u pomenuta dokumenta. Ukoliko obveznik ne može da utvrdi postojanje odluke suda ili sporazum kojim se u slučaju prestanka vanbračne zajednici regulišu njihova međusobna prava i obaveze, može zatražiti od stranke izjavu overenu kod notara, kojom pod krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdi da je vanbračna zajednica prestala da postoji.

 

Pitanje:
Da li lica koja se nalaze na rukovodećim mestima u Vladi AP Vojvodine ili Izvršnom veću AP Vojvodine potpadaju pod funkcionere prema Zakonu?


Odgovor:
Prema članu 46. stav 1. Statuta Autonomne pokrajine Vojvodine („Sl. list AP Vojvodine“, br. 20/2014), pokrajinsku vladu čine predsednik, jedan ili više potpredsednika i članovi Pokrajinske vlade koje, u skladu sa članom 48. stav 4. Statuta bira Skupština većinom glasova od ukupnog broja poslanika. Prema navedenom Statutu, organ AP Vojvodine nije Izvršno veće, već Pokrajinska uprava koja u skladu sa članom 55. Statuta za svoj rad odgovorna Pokrajinskoj vladi i Skupštini, a poslove pokrajinske uprave obavljaju pokrajinski sekretarijati i pokrajinske posebne upravne organizacije. Pokrajinskim sekretarijatom rukovodi član Pokrajinske vlade, a pokrajinskim posebnim upravnim organizacijama direktor koga postavlja Pokrajinska vlada.

Shodno navedenom, napred navedena lica nisu funkcioneri u smislu člana 3. stav 1. tačka 25) Zakona.

Ističemo još i to da je na obvezniku, da na osnovu analize rizika iz člana 6. Zakona, svako lice koje obavlja visoku javnu funkciju, a koja nije taksativno navedena u članu 3. stav 1. tačka 25) Zakona, svrsta u određenu kategoriju rizika i na osnovu toga primeni odgovarajuće radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:

Član 55. propisuje da je obveznik u obavezi da proveri kandidata za radno mesto na kome se primenjuju odredbe Zakona i propisa donetih na osnovu Zakona, da li je kandidat osuđivan za krivična dela kojima se pribavlja protivpravna imovinska korist ili krivična dela povezana sa terorizmom. 

Da li se Uverenja (opšteg tipa iz SUP-a i suda) koje Banka pribavlja od novozaposlenih (da protiv zaposlenog “nije pokrenut krivični postupak” (kod osnovnih i viših sudova) i nije “pokrenuta pokrenuta istraga”), smatraju dovoljnim u smislu provere iz člana 55. ili je potrebno pribaviti posebno uverenje iz kaznene evidencije u kojem je precizirano da su u pitanju “krivična dela kojima se pribavlja protivpravna imovinska korist ili krivična dela povezana sa terorizmom”? Kao i da li ovakvu kontrolu treba da prođu samo novozaposleni ili i već postojeći zaposleni na ovakvim poslovima?

Odgovor:

Potvrda da lice nije pravosnažno osuđivano dokazuje se pribavljanjem uverenja iz kaznene evidencije MUP-a kao i uverenje kojim se dokazuje da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti a pribavlja se iz nadležnog suda. Međutim, članom 55. Zakona propisano je da je obveznik dužan da utvrdi postupak kojim se pri zasnivanju radnog odnosa kandidat proverava da li je osuđivan za određena krivična dela, što zapravo znači da obveznik svojim aktima propisuje način ove provere, odnosno dokaze koji se dostavljaju. Dakle, pribavljanje navedenih uverenja nije obaveza, ako obveznik ima drugi jednako pouzdan način, propisan njegovim procedurama, da proveri osuđivanost kandidata za zaposlenje.
Podsećamo da je ova zakonska odredba o integritetu zaposlenih postojala i u prethodnom zakonu te se podrazumeva da pored novozaposlenih i već postojeći zaposleni poseduju gore navedena uverenja.

Pitanje:

Da li je primena Zakona, odnosno preduzimanje radnji i mera za sprečavanje i otkrivanje pranja novac i finansiranje terorizma, od strane društva za osiguranje, obavezna kod zaključenja svih vrsta životnih osiguranja, iz člana 8. Zakona o osiguranju ili obaveze postoje samo kod ugovora o osiguranja života, iz člana 8. stav 1. podtačke 1-4 Zakona o osiguranju? Da li se Zakon primenjuje kod kolektivnog osiguranja života i ukoliko je odgovor da, na koji način primeniti preduzimanje radnji i mera?

Odgovor:
Nezavisno od činjenice da je u članu 4. stav 1. tačka 6) Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 113/2017 - u daljem tekstu: Zakon) propisano da su obveznici, u smislu tog Zakona, pored ostalih i društva za osiguranje koja imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života, mišljenja smo da bi pod obveznikom iz navedene odredbe, pored ostalih, trebalo smatrati sva društva za osiguranje koja poseduju dozvolu za obavljanje životnih osiguranja iz člana 8. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 139/2014, u daljem tekstu: Zakon o osiguranju), odnosno da se obaveza odnosi na sve vrste životnih osiguranja iz tog člana.
Zakon se primenjuje kako na individualne, tako i na kolektivne ugovore o osiguranju života, te je obveznik dužan da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa strankom primeni radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane članom 7. Zakona. Obveznik primenjuje pojednostavljene, opšte ili pojačane radnje i mere u skladu sa izvršenom analizom rizika iz člana 6. Zakona. Obveznik je, takođe dužan da utvrdi identitet korisnika osiguranja u skladu sa članom 26. Zakona.

Pitanje:
Narodna banka Srbije obavestila je društva za zastupanje u osiguranju i zastupnike preduzetnike o načinu na koji mogu utvrditi svoj status u vezi Zakona, tj. da ako za njihov rad odgovara/odgovaraju društvo/društva za osiguranje koja zastupaju - u smislu da tu u tom delu sa Zakonom o osiguranju usklađeni ugovori o zastupanju koje imaju, kao i da po istom osnovu ne vrše naplatu premije osiguranja života od klijenata (tj. uplata premije osiguranja života se vrši na račun društva za osiguranje), onda neće imati obavezu postupanja. Radi pravilnog razumevanja ispunjavanja obaveza iz Zakona molimo za pojašnjenje koje obaveze društva za osiguranje proističu iz navedenog? Da li je dovoljno da je ugovorom o zastupanju u osiguranju uopšteno propisano da društvo za osiguranje odgovara za rad društva za zastupanje / zastupnika ili je neophodno da bude eksplicitno naznačeno da društvo za osiguranje odgovara za rad društva za zastupanje/zastupnika u pogledu obaveza iz zakona o sprečavanju pranja novca? Takođe se postavlja pitanje i poveravanje vršenja pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke trećem licu (član 30 Zakona), tj da li je zastupnik koja sa društvom za osiguranje ima zaključen ugovor o zastupanju u osiguranju treće lice kojem se može poveriti vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke? Molimo za potvrdu da se posrednici i zastupnici smatraju trećim licima u smislu člana 30. Zakona, s obzirom na to da je u tom članu prilikom nabrajanja obveznika iz člana 4. stav 1. Zakona koji mogu biti treća pica, izostavljena tačka 6) gde su kao obveznici navedeni upravo posrednici i zastupnici? Da li se u slučaju ovih poverenih poslova primenjuju odredbe Zakona o osiguranju u vezi sa poveravanjem poslova trećim licima kao i odluke NBS u vezi sa poveravanjem poslova trećim licima?

Odgovor:
Poslovi zastupanja u osiguranju su propisani članom 97. Zakona o osiguranju i podrazumevaju između ostalog i zaključivanje ugovora o osiguranju u ime i za račun društva za osiguranje. Zaključivanje ugovora o osiguranju, odnosno ponude je sastavni deo uspostavljanja poslovnog odnosa (u slučaju prihvatanja ponude od strane društva za osiguranje). S obzirom da je odredbom člana 102. stav 3. tačka 9) Zakona o osiguranju propisano da ugovor o zastupanju u osiguranju, mora da sadrži odredbu o odgovornosti društva za osiguranje za radnje koje društvo za zastupanje u osiguranju preduzima u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju i pravu društva za osiguranje na trajni nadzor, mišljenja smo da se iz napred navedenih razloga ova odredba odnosi i na vršenje pojedinih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa.
Svakako poželjno bi bilo naznačiti u ugovoru o zastupanju u osiguranju da društvo za osiguranje odgovara za rad društva za zastupanje/zastupnika u osiguranju u pogledu obaveza iz Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, kao i da ima pravo vršenja trajnog nadzora, ali neunošenje takve odredbe u ugovor ne menja imperativnu zakonsku odredbu da društvo za osiguranje odgovara za rad društva za zastupanje/zastupnika u osiguranju u pogledu obaveza iz pomenutog zakona.
Društvo za zastupanje u osiguranju/zastupnik u osiguranju ne smatra se trećim licem u smislu člana 30. Zakona. Društvo za zastupanje/zastupnik u osiguranju je dužan da primenjuje interna akta društva za osiguranje koja obuhvataju i radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, što treba predvideti ugovorom o zastupanju.
Drugim rečima, nije potreban (a ni moguć) ugovor o poveravanju poslova trećem licu, u smislu Zakona, između zastupnika/društva za zastupanje u osiguranju i društva za osiguranje da bi zastupnik/društvo za zastupanje u osiguranju obavljao poslove poznavanja i praćenja stranke, već se taj odnos reguliše ugovorom o zastupanju. Navedeno se ne smatra poveravanjem poslova trećim licima u smislu Odluke o sistemu upravljanja u društvu za osiguranje/reosiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 51/2015 i 29/2018).

Pitanje:
Kao specifičnost navodimo i situaciju kada je Banka zastupnik u osiguranju. Naime, ukoliko se zaključi poseban ugovor o poveravanju vršenja pojedinih radnji i mera praćenja stranke između društva za osiguranje i banke kao zastupnika u osiguranju (ugovor o zastupanju je poseban ugovor), na osnovu člana 30 3akona, na koji način društvo za osiguranje može izvršiti obaveze iz člana 32 stav 1 Zakona koji propisuje obavezu prethodnog dostavljanja podataka o stranci i to bez odlaganja i člana 33 stav 3 i pav 4 kojima je propisano da ugovor o osiguranju ne sme biti zaključen ukoliko društvo za osiguranje prethodno ne pribavi podatke iz člana 32 stava 1 i ne pribavi kopije isprava i druge dokumentacije stranke? Ovde treba imati u vidu način Funkcionisanja tržišta i sam proces zaključivanja ugovora o osiguranju preko banke kao zastupnika, gde ugovarači osiguranja dolaze u ekspozituru banke i pri jednoj poseti zaključuju ugovore o osiguranju. Ukoliko bi ugovarač čekao da zaposleni kod zastupnika pošalje podatke i dokumentaciju zaposlenom u društvu za osiguranje, proces zaključivanja ugovora bi znatno duže trajao, a verovatno ne bi mogao ni da se završi prilikom jedne posete ekspozituri što bi izvesno dovelo do odustanka zainteresovanih lica od zaključenja ugovora i njihovog nezadovoljstva. Da li je moguće utvrditi internim aktima da će podaci o stranci biti razmenjeni do kraja dana odnosno najkasnije sutradan, a ukoliko se utvrdi postojanje rizika usled koga ugovor ne bi bilo moguće zaključiti ugovor o osiguranju će biti raskinut na osnovu člana 7 pav 2 zakona?

Odgovor:
Nesporno je da je članom 33. tačkom 4) Zakona propisano da obveznik ne sme uspostaviti poslovni odnos ako prethodno od trećeg lica, kome je povereno vršenje pojedinih radnji i mera, nije dobio kopije isprava i druge dokumentacije o stranci. Međutim, treba razlikovati banku kao treće lice u smislu člana 30. Zakona i banku koja obavlja poslove zastupanja u osiguranju.
Mišljenja smo da nije potrebno zaključivanje ugovora o poveravanju vršenja pojedinih radnji i mera praćenja stranke između društva za osiguranje i banke koja obavlja poslove zastupanja u osiguranju, budući da je banka već zaključila ugovor o zastupanju u osiguranju, kojim treba predvideti primenu unutrašnjih akata društva za osiguranje u delu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma (pogledati odgovor pod 2.). Ako banka u okviru poslova zastupanja u osiguranju ne zaključuje ugovor o osiguranju u ime i za račun društva za osiguranje, onda ugovorom o zastupanju u osiguranju treba predvideti i obavezu banke da dostavi društvu za osiguranje podatke koji su mu neophodni za zaključenje ugovora, a može se ugovoriti i obaveza dostavljanja kopije isprava i druge dokumentacije.
U skladu sa odredbama člana 30. Zakona, obveznik može poveriti banci pojedine radnje i mere poznavanja i praćenja stranke pod uslovima propisanim čl. 30 - 33. Zakona. Imajući u vidu da obveznik sam odlučuje o tome kom trećem licu će poveriti te aktivnosti, može se npr. ugovorom definisati obaveza dostavljanja potrebnih podataka i dokumentacije.

Pitanje:
Obveznici Zakona su društva za posredovanje u osiguranju, koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života. Da li posrednici u osiguranju, koji faktički obavljaju samo poslove posredovanja kod zaključenja ugovora neživotnih osiguranja, a imaju dozvolu i za obavljanje poslova posredovanja kod zaključenja ugovora životnih osiguranja (a to ne rade), imaju obavezu da se usklade sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i Odlukom o Smernicama za primenu odredaba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor?

Odgovor:
Društvima za posredovanje u osiguranju se izdaju dozvole za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju. Dakle, u dozvoli se ne pravi razlika da li je data za poslove posredovanja kod zaključenja životnih ili neživotnih osiguranja.
Ukoliko društvo za posredovanje u osiguranju obavlja poslove posredovanja kod zaključenja životnih osiguranja ono jeste obveznik, a ukoliko obavlja samo poslove posredovanja u neživotnim osiguranjima, nije u obavezi da primenjuju konkretne pojedinačne mere iz tog zakona jer tih poslova nema. Ovde treba voditi računa da li je ugovorom o posredovanju u osiguranju ugovoreno i obavljanje posredovanja prilikom zaključenja ugovora o osiguranju iz člana 8. Zakona o osiguranju.

Pitanje:
Postavlja se pitanje utvrđivanje identiteta korisnika osiguranja (član 26 Zakona), tj koje su obaveze društva za osiguranje ukoliko ugovarač osiguranja odredi korisnika u momentu zaključenja ugovora (konkretno, kada društvo za osiguranje vrši uvid u pični dokument korisnika)? Koji obim informacija je potrebno prikupiti o korisniku osiguranja prilikom potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju? Naime, u članu 26. u prvom delu stava 1 navodi se da je obveznik dužan da pribavi podatak o imenu odnosno nazivu korisnika osiguranja. U drugom delu stava 2 navedenog člana navodi da je obveznik dužan da utvrdi identitet korisnika osiguranja života u trenutku kada ga odredi ugovarač osiguranja, a to je u najvećem broju slučajeva prilikom zaključenja ugovora o osiguranju. U skladu sa članom 17. Zakona obveznik utvrđuje identitet prikupljanjem sledećih podataka: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG, vrsta i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavaoca, što je znatno veći obim informacija od onih predviđenih prvim delom stava 1. člana 26. U cilju utvrđivanja identiteta postavlja se pitanje na koji način i sa kojim pravom ugovarač osiguranja može dati gore navedene podatke za korisnika osiguranja prilikom zaključenja ugovora? Naime, potrebno je imati u vidu da na osnovu člana 17. Zakona prikupljanje gore navedenih podataka prilikom utvrđivanja identiteta se sprovodi uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica, što nedvosmisleno povlači pitanje da li korisnik osiguranja mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora i pri tome dati na uvid svoj identifikacioni dokument? Tumačenjem predmetnog člana nejasno je u kom trenutku i na koji način društvo za osiguranje utvrđuje da li je korisnik stvarni vlasnik stranke kao i da li je korisnik funkcioner, naročito ako ga je stranka odredila samo po imenu i prezimenu.

Odgovor:
Član 7. Zakona propisuje obavezu obveznika da utvrđuje i proverava identitet stranke, a član 3. stav 1. tačka 5) definiše stranku kao fizičko lice, preduzetnika, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom. Korisnik osiguranja, ukoliko ne vrši transakciju odnosno ne uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom, ne može se smatrati strankom te se na njega ne odnose odredbe člana 7. Zakona, dok je obaveza iz člana 26. stav 1. Zakona jasna i propisuje da je obveznik dužan da pribavi podatak o imenu, odnosno nazivu korisnika osiguranja. Takođe, u skladu sa članom 26. stav 2. Zakona ukoliko korisnik osiguranja nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta, odnosno identiteta stvarnog vlasnika korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume. Naime, u slučaju nastanka osiguranog slučaja, odnosno isplate osigurane sume korisniku osiguranja, dolazi do uspostavljanja poslovnog odnosa između društva za osiguranje i korisnika osiguranja, odnosno do izvršenja transakcije. U tom trenutku, korisnik osiguranja se smatra strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona, te je potrebno izvršiti njegovu identifikaciju na način propisan čl. 17-25. Zakona.
U delu pitanja koji se odnosi na obavezu obveznika da utvrdi da li je korisnik osiguranja funkcioner, napominjemo da je članom 38. stav 1. Zakona propisano da je obveznik dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner. Taj postupak se utvrđuje internim aktom obveznika, u skladu sa smernicama koje donosi organ iz člana 104. ovog zakona, nadležan za nadzor nad primenom ovog zakona kod tog obveznika, tj. u ovom slučaju u skladu sa Odlukom o smernicama za primenu odredaba zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor („Službeni glasnik RS“, br. 13/2018 u daljem tekstu: Smernice) i taj postupak se primenjuje u momentu kada korisnik osiguranja postane stranka, tj. kada nastupi osigurani slučaj.

Pitanje:
Nadalje u segmentu tretmana maloletnog lica koji je određen kao korisnik osiguranja postavljaju se sledeća pitanja: Kako utvrditi identitet maloletnog lica i prikupiti potrebne podatke; Da li zakonski zastupnik deteta mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora i dati na uvid identifikacioni dokument maloletnog pica; Da li je izvod iz matične knjige rođenih lični dokument za maloletno lice obzirom da nema fotografiju? Članom 3. Zakona definisano je da je lični dokument važeća isprava sa fotografijom izdata od strane nadležnog državnog organa. Obzirom da izvod iz matične knjige rođenih ne zadovoljava kriterijume predviđene članom 3. 3akona, da li ili pripada kategoriji ostalo u segmentu identifikacionih isprava u Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ("Sl. Glasnik RS', br. 19/18). Napominjemo da je definicija ličnog dokumenta identična i u novom i u starom zakonskom rešenju.

Odgovor:
Ukoliko je korisnik osiguranja maloletno lice, nema razlike u delu koji se odnosi na način i momenat utvrđivanja identiteta korisnika osiguranja u svakom drugom slučaju (videti odgovor na prethodno pitanje).
Kada je u momentu isplate osigurane sume korisnik osiguranja maloletno lice, zakonski zastupnik maloletnog lica mora biti fizički prisutan, u kom slučaju dostavlja izvod iz matične knjige rođenih, koji, iako nije lični dokument u smislu Zakona, predstavlja jedinu službenu isprava, ako maloletno lice ne poseduje pasoš.
Shodno tome i članom 17. stav 2. Zakona propisano je da, ukoliko iz ličnog dokumenta nije moguće pribaviti sve propisane podatke, podaci koji nedostaju se pribavljaju iz druge službene isprave.

Pitanje:
U članu 26. stav 2 se navodi da ukoliko korisnik osiguranja života nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja poli<e osiguranja života. Zakon ne definiše šta se podrazumeva pod pojmom "dovoljan" obim podataka za utvrđivanje identiteta. Da li su to podaci navedeni u članu 99. stav 1 tačka 3.? Takođe, ovde dolazimo do još jedne pravno nejasne situacije, a to je iz kog razloga je osiguravač u obavezi da prikuplja podatke o korisniku osiguranja u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, kada pravo na navedene radnje ima isključivo i samo ugovarač osiguranja? Da li to znači da u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise ne treba proveravati identitet ugovarača osiguranja? Identična pitanja se odnose i na pav 3 člana 26. 3akona.

Odgovor:
Naime, u slučaju nastanka osiguranog slučaja, odnosno isplate osigurane sume korisniku osiguranja, dolazi do uspostavljanja poslovnog odnosa između društva za osiguranje i korisnika osiguranja, odnosno do izvršenja transakcije. U tom trenutku korisnik osiguranja se može smatrati strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona, te je potrebno izvršiti identifikaciju na način propisan čl. 17-25. Zakona.
Kako je ugovarač osiguranja vlasnik uplaćenih sredstava premije osiguranja do momenta nastanka osiguranog slučaja, on ima pravo raspolaganja tim sredstvima do navedenog momenta. S tim u vezi, u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, potrebno je pre ostvarivanja prava (tj. pre isplate) po navedenom osnovu utvrditi i proveriti identitet lica kojem se vrši isplata po tom osnovu. Kada je reč o obimu informacija koje se pribavljaju na osnovu člana 26. stav 2. Zakona, ako korisnik osiguranja nije određen po imenu, odnosno nazivu obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta, odnosno identiteta stvarnog vlasnika korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja života, navođenjem da je to npr. bračni ili vanbračni partner, zakonski naslednici i sl. Dakle, u ovom slučaju se ne pribavljaju podaci iz člana 99. stav 1. tačka 3) Zakona, budući da je korisnik osiguranja odrediv, a ne određen.

Pitanje: 
Ukazujemo i na odredbe Zakona o obligacionim odnosima gde je predviđeno da korisnik osiguranja života može biti bilo koje lice koje ugovarač osiguranja na polisi odredi. To lice može biti određeno imenom i prezimenom, a takođe može biti i odredivo (npr. zakonski naslednici, dete i sl.). Kako postupiti ukoliko su kao korisnici osiguranja navedeni zakonski naslednici prilikom zaključenja ugovora, obzirom da u takvoj situaciji nije moguće utvrditi identitet korisnika osiguranja? Da li je potrebno sačinjavati službenu belešku i razmatrati osnove sumnje u skladu sa član 26. stav 7 gde je određeno da ukoliko obveznik ne može da utvrdi identitet korisnika osiguranja, dužan je da sačini službenu belešku i da razmotri da li postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma?

Odgovor:
Članom 26. stav 1. precizirano je da je obveznik dužan da pribavi podatke o imenu, odnosno nazivu korisnika osiguranja života u trenutku kada ga odredi stranka – ugovarač osiguranja. Takođe, treba imati u vidu da je članom 964. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako ugovarač osiguranja za slučaj smrti ne odredi korisnika ili ako odredba o određivanju korisnika ostane bez dejstva zbog opozivanja ili zbog odbijanja određenog lica ili iz kog drugog uzroka, a ugovarač osiguranja ne odredi drugog korisnika, osigurana svota pripada imovini ugovarača osiguranja i kao njen deo prelazi sa ostalim njegovim pravima na njegove naslednike.
Članom 26. stav 2. Zakona propisano je da ako korisnik nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa (zaključenja ugovora) pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje identiteta korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume (npr. korisnici su zakonski naslednici). Stavom 3. istog člana propisano je da je obveznik dužan da proveri identitet korisnika osiguranja u trenutku isplate osigurane sume, dakle, dužan je da identifikuje npr. zakonske naslednike pravnosnažnim ostavinskim rešenjem.
Kada je u pitanju utvrđivanje identiteta korisnika osiguranja odnosno korisnika prava iz ugovora o osiguranju prilikom ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, odgovor je dat u odgovoru na pitanje broj 8.

Pitanje: 
Odlukom o Smernicama navedeni su načini kako obveznik utvrđuje da li je stranka funkcioner (pisana izjava, upotreba komercijalnih baza, registar Agencije za borbu protiv korupcije i sl.). molimo za potvrdu da su načini utvrđivanja funkcionera navedeni u tački 15. Odluke o smernicama alternativni tj. obveznik sam procenjuje koji način utvrđivanja funkcionera će koristiti?
 

Odgovor:
Postupak kojim se utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera uređuje obveznik. U skladu sa Smernicama , ključni izvor informacija o tome da li je stranka funkcioner treba da budu radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, a obveznik koristi i druge primenljive izvore informacija koje mogu biti korisne za identifikovanje funkcionera, a propisane su odredbama tačke 15. stav 3. Smernica. Smatramo da bi obveznik trebalo da preduzme najmanje dve aktivnosti za identifikovanje funkcionera, imajući u vidu da je Smernicama propisano da obveznik preduzima aktivnosti (dakle, dve ili više), pri čemu smo mišljenja da je pribavljanje izjave od stranke i uvid u registar funkcionera koji vodi Agencija za borbu protiv korupcije način provere podataka koji je svim obveznicima jednako dostupan, tako da bi te dve aktivnosti trebalo smatrati obaveznim, a ostale obveznik preduzima samo ako je u mogućnosti.

Pitanje: 
Imajući u vidu činjenicu da se u popisi osiguranja života određuju dve vrste korisnika osiguranja (korisnik za slučaj smrti i korisnik za slučaj doživljenja), kao i da je sa stanovišta sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma u fokusu isplata osigurane gume u slučaju doživljenja isteka ugovora, postavljamo pitanje da li se navedeni član odnosi isključivo na korisnika za slučaj doživljenja ili i na korisnika za slučaj smrti? Dodatno, a vezano za obavezu prethodnog obaveštenja Izvršnog odbora kod polise osiguranja života koja je u visokom riziku, da li je dovoljno samo da Izvršni odbor primi i znanju informaciju ili je intencija Zakonodavca da Izvršni odbor preduzme neku radnju/meru? Ovo pitanje je posebno naglašeno kod politički izloženih osoba a uzimajući u obzir činjenicu da se samo na osnovu imena i prezimena, odnosno naziva korisnika ne može sa sigurnošću izvršiti pretraga na pistama politički eksponiranih pica (zbog nedovoljnog obima podataka), kao i činjenicu da će društvo za osiguranje, tek prilikom podnošenja zahteva za isplatu, utvrditi i proveriti identitet korisnika osiguranja (te prikupiti razuman set podataka koji bi bio dovoljan za pretragu u pistama politički eksponiranih lica), kao i biti u mogućnosti da od korisnika pribavi izjavu o funkcioneru u skladu sa Smernicama. Molimo za stav da li je status funkcionera kod korisnika osiguranja potrebno utvrditi odmah po odref7iaanju od prane ugovarača, ili taj status treba utvrđivati tek po podnošenju zahteva za isplatu osigurane sume nada će društvo za osiguranje pupiti u kontakt sa korisnikom osiguranja i raspolagati adekvatnim obimom podataka za pretragu predmetnih pisti?

Odgovor:
Zakon ne pravi razliku između osiguranja života za slučaj doživljenja i za slučaj smrti. Članom 26. stav 6. Zakona je propisano da u slučaju kada se utvrdi visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma, o tome se izveštava rukovodstvo obveznika i preduzimaju pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja. Obveznik je dužan da svojim internim aktom definiše koje će pojačane radnje i mere i u kom obimu, primenjivati u svakom konkretnom slučaju (član 35. Zakona).
Da li korisnik osiguranja ima status funkcionera, potrebno je utvrditi prilikom podnošenja zahteva za isplatu osigurane sume.

Pitanje: 
Obaveza ažuriranja pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju (član 29 Zakona): Na koji način se vrši predmetno ažuriranje, i šta je potrebno uraditi u situaciji kada npr. istekne lična karta stranke?

Odgovor:
U članu 29. stav 3. Zakona je predviđeno da je obveznik dužan da, radnje i mere koje uključuju između ostalog i praćenje i ažuriranje pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci i njenom poslovanju, vrši u obimu i učestalosti koja odgovara stepenu rizika utvrđenom u analizi rizika. Navedeno ažuriranje se vrši na način koji je utvrđen internim procedurama konkretnog obveznika.

Pitanje: 
Molimo za pojašnjenje noja su obavezna zaduženja člana Izvršnog odbora društva za osiguranje koji je odgovoran za primenu Zakona?

Odgovor:
Članom 3. stav 1. tačka 28. Zakona pod pojmom najviše rukovodstvo se smatra lice ili grupa lica koja, u skladu sa zakonom, vodi i organizuje poslovanje obveznika i odgovorno je za obezbeđivanje zakonitosti rada.
Članom 58. stav 2. tačka 1. Zakona o osiguranju je propisano da Izvršni odbor obezbeđuje zakonitost rada društva. Zakonom su propisana zaduženja najvišeg rukovodstva. Društvo može internim aktima regulisati pitanje pojedinačne odgovornosti svakog člana Izvršnog odbora i u pogledu odgovornosti za primenu Zakona, imajući u vidu da Izvršni odbor ima najmanje dva člana.

Pitanje:
Članom 124 Zakona definisano je da je obveznik dužan da radnje i mere iz čl. 5. i 6. Zakona izvrši u odnosu na stranke sa kojima je poslovna saradnja uspostavljena pre stupanja na snagu ovog Zakona u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. U situaciji da stranka sa kojom je uspostavljena poslovna saradnja pre stupanja na snagu Zakona ne odgovori na zahtev društva za osiguranje za dostavljanje neophodne dodatne dokumentacije (npr. popunjen upitnik za funkcionera; izjavu o poreklu sredstava) ili pak delimično postupi po upućenom zahtevu, da li 25.12.2018. godine nastaje zakonska obaveza raskida ugovora o osiguranju života sa takvom strankom? Posebno ukazujemo i na problem usklađivanja u delu kopije ličnih dokumenata zakonskog zastupnika. U skladu sa rešenjem Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti u prethodnom periodu takav podatak je prestao da bude predmet a neke finansijske institucije su čak i uništavale prethodno prikupljenu evidenciju (radi usklađivanja sa obavezama iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti). Sa tim u vezi predlažemo da se razmotri mogućnost sprovođenja takvih aktivnosti prilikom sledeće periodične, na proceni rizika zasnovane evaluacije konkretnog klijenta (što može biti i nakon 25.12.2018.) a kao alternativu predlažemo da obveznik može odrediti internim aktom da se za ugovore o osiguranju/stranke koji spadaju u nizak nivo rizika radnje i mere iz člana 5 i 6 da se identifikacija vrši prilikom podnošenja zahteva za isplatu, što bi činilo izuzetak od člana 124 3akona, odnosno do ostavljenog roka iz navedenog člana.

Odgovor:
U smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona, stranka jeste fizičko lice, preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom.
U slučaju osiguranja, poslovni odnos između osiguravača i ugovarača osiguranja se uspostavlja u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju, a između osiguravača i korisnika osiguranja, u trenutku isplate osigurane sume.
Iz tog razloga, mišljenja smo da je praćenje i ažuriranje pribavljenih informacija, podataka i dokumentacije o stranci shodno članu 124. stav. 1 Zakona, moguće sprovesti prilikom prvog kontakta sa strankom, nakon što je poslovni odnos već uspostavljen (pri podnošenju zahteva za isplatu osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, promena korisnika, adrese i sl.), a u zavisnosti od utvrđenog stepena rizika.

Pitanje:
Molimo za pojašnjenje koje konkretno izveštaje je u obavezi da sačini društvo za osiguranje? Preciznije, da li su Izveštaj o ukupnoj izloženosti riziku od pranja novca i finansiranja terorizma i Izveštaj o aktivnostima u oblasti sprečavanja pranja novca i
finansiranja terorizma (definisano Odlukom) - jedan dokument ili dva zasebna dokumenta? Da li i dalje postoji obaveza sačinjavanja Godišnjeg izveštaja o izvršenoj unutrašnjoj kontroli ili je predmetni izveštaj obuhvaćen novim Izveštajem o ukupnoj izloženosti riziku od pranja novca i finansiranja terorizma?

Odgovor:
Kada je reč o izveštajima iz tačke 21. stav 4. Smernica, irelevantno je da li je reč o dva zasebna dokumenta. Suština je sadržina tih izveštaja koja je nedvosmisleno propisana Smernicama – izveštaj o ukupnoj izloženosti riziku od pranja novca i finansiranja terorizma, kao i izveštaj o aktivnostima u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, koji naročito sadrži analizu da li su preduzete mere primenljive i efikasne, koji su nedostaci sistema za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma otkriveni u toku prethodne godine i kojim rizicima mogu izložiti obveznika, kao i predlog mera za njihovo otklanjanje i za unapređenje sistema upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma.
U pogledu Godišnjeg izveštaja o izvršenoj unutrašnjoj kontroli primenjuju se odredbe Pravilnika o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 19/2018).

Pitanje:
Budući da je predviđeno da se domaća politički izložena osoba uvek vodi kao stranka visokog rizika, kako obveznici treba da se ponašaju u situaciji kada da je im klijent javno preduzeće, organ lokalne samouprave, akcionarsko društvo čije se akcije kotiraju na renomiranoj berzi i sličio, na koga primenjuje pojednostavljene radnje i mere, a zakonski zastupnik ili član organa upravljanja je politički izložena osoba? Da li to znači i automatsku promenu nivoa rizika klijenta koji bi sa nisko rizičnog u ovoj situaciji sada bio visokorizičan? Kako obveznici treba da postupaju u tim situacijama i za takve klijente u delu utvrđivanja stvarnog vlasnika i određivanja rizičnosti takve stranke svojim internim procedurama?

Odgovor:
U ovom slučaju neophodno je razlikovati dve situacije – prvu u kojoj član organa upravljanja u javnom preduzeću ili privrednom društvu u većinskom vlasništvu države, koji ima status zastupnika takvog preduzeća, odnosno društva, istupa u privatnom svojstvu (npr. otvara lični račun kod banke) i smatra se funkcionerom.
U drugoj situaciji stranka je javno preduzeće ili privredno društvo u većinskom vlasništvu države, a funkcioner je zastupnik tog preduzeća, odnosno društva (zastupnik stranke). Prema Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 19/2018), javno preduzeće, kao i drugi javni organ koji ispunjava uslove propisane tim pravilnikom, svrstavaju se u kategoriju niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.
Uprava za sprečavanje pranja novca ističe da se i u svakom drugom slučaju zakonski zastupnik pravnog lica ne smatra strankom u smislu ovog Zakona, te se na istog ne primenjuju odredbe koje se odnose na funkcionere.
Međutim, prioritet u procesu svrstavanja klijenata u određeni stepen rizika od pranja novca i finansiranja terorizma treba da bude analiza rizika koju obveznici treba da sprovode u skladu sa članom 6. Zakona. Navedeno znači da obveznik treba da uspostavi adekvatan nivo praćenja poslovanja stranke tako da bude u stanju da otkrije neuobičajene i sumnjive transakcije, na osnovu čega će svrstati klijenta u odgovarajuću kategoriju rizika.

Pitanje:
U vezi praćenje poslovanja stranke sa dužnom pažnjom u skladu sa članom 29 3akona, ukazujemo da neuobičajeni frekventni obim poslovanja stranka može jednostavno da "pokrije" poslovanjem preko novog obveznika za kog će to poslovanje biti uobičajeno dok raniji obveznik koji prati poslovanje nema nikakva saznanja o nastaloj promeni u obimu poslovanja (pa time ne
može ni da reaguje na povećani obim). Da li su obaveze prema Zakonu o sprečavanju pranja novca ispunjene ako obveznik primeti neuobičajeno poslovanje samo u okviru poslovnog odnosa koji on ima sa strankom?

Odgovor:
Obveznik prati poslovanje stranke u okviru poslovnog odnosa koji je stranka uspostavila sa tim obveznikom, a u skladu sa utvrđenom kategorijom rizika.
Uzimajući u obzir obavezu utvrđivanja stvarnog vlasnika stranke, smatramo da obveznik ne može a priori biti nezainteresovan za poslovanje pravnih lica koja su vlasnički povezana sa strankom.

Pitanje:
Postavlja se pitanje oko potrebnih aktivnosti kod postojećih klijenata koji se identifikuju kao politički izložene osobe, tj. funkcioneri a koji su to postali u toku poslovnog odnosa, da li je potrebno retroaktivno tražiti poreklo imovine koja je do tada bila predmet poslovnog odnosa ili je moguće radnje i mere sprovoditi samo za proveru buduće imovine koja će biti predmet poslovnog odnosa? Ako je potrebno tražiti poreklo imovine i drugu dokumentaciju za dotadašnju imovinu koja je bila predmet poslovnog odnosa, u kom roku je to potrebno sprovesti?

Odgovor:
U ovom slučaju, primenjuje se član 38. stav 3. Zakona. S tim u vezi, ako je stranka postala funkcioner u toku poslovnog odnosa, pribavljaju se podaci o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa, kao i podaci o celokupnoj imovini koju poseduje funkcioner, u razumnom roku.

Pitanje:
Prema članu 6. stav 5. Zakona, na osnovu analize rizika, obveznik stranku može svrstati u sledeće kategorije: 1) niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma i primenjivati najmanje pojednostavljene radnje i mere; 2) srednjeg rizika od pranja novca i finansiranja terorizma i primenjivati najmanje opšte radnje i mere; 3) visokog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma i primenjivati pojačane radnje i mere. Članom 42. Zakona definisano je da pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke obveznik može da izvrši u slučajevima iz člana 8. stav 1. tač. 1-3) ovog zakona, osim ako u vezi sa strankom ili transakcijom postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma, ako je stranka: 1) obveznik iz člana 4. stav 1. tač. 1)-7), 10), 11) i 16) ovog zakona, izuzev posrednika i zastupnika u osiguranju. Međutim, članom 4. Pravilnika o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa 3akonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma (u daljem tekstu: Pravilnik o metodologiji), definisano je sledeće: "Stranka koja se svrstava u kategoriju niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma može biti pravno lice koje nije javni organ ako ispunjava sledeće uslove: da nije lice iz člana 4. 3akona;" Polazeći od osnovne zakonske postavke o primeni pojednostavljenih i opštih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke na određene kategorije rizika, a posebno od toga da su citirane odredbe člana 42. Zakona u člana 4. Pravilnika o metodologiji kontradiktorne, molimo vas za odgovor u koju kategoriju rizika možemo svrstati stranke koje su obveznici iz člana 4. stav 1. tač. 1)-7), 10), 11) i 16), a da na njih primenimo pojednostavljene radnje i mere? Molimo vas da uzmete u obzir i to da se, prema citiranoj odredbi člana 5. stav 6. zakona, prema strankama koje svrstavamo u
srednji rizik mogu primeniti najmanje opšte radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Odgovor:
Član 4. Pravilnika se odnosi na lica koja nisu obveznici po Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma Republike Srbije, ali su delovi finansijskog sistema druge države koja primenjuje odgovarajuće standarde u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.
Dakle, član 42. Zakona reguliše situaciju kada je obveznik domaće lice, dok se član 4. Pravilnika odnosi na strana pravna lica.

Pitanje:
I na kraju, da li je, nakon završenog usaglašavanja internih akata sa Smernicama za primenu odredaba zakona o sprečavanju novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima NBS vrši nadzor, potrebno obavestiti i/ili dostaviti N6S usaglašene interne
politike i procedure i Analizu rizika ili će oni biti predmet provere pri redovnim kontrolama?

Odgovor:
Trebalo bi da se interna akta prezentuju na zahtev nadzornog organa, kao što je propisano članom 6. stav 4. Zakona.

Pitanje:

Članom 26. Zakona propisana je novina u odnosu na ranija izdanja Zakona, gde su osiguravajućim društvima kao obveznicima po Zakonu uvedene i dodatne obaveze u pogledu i korisnika osiguranja.

Tumačenje člana 26. stav 1

Koji obim informacija je potrebno prikupiti o korisniku osiguranja prilikom potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju?
Naime, u članu 26. u prvom delu stava 1 navodi se da je obveznik dužan da pribavi podatak o imenu odnosno nazivu korisnika osiguranja. U drugom delu stava 2 navedenog člana navodi se da je obveznik dužan da utvrdi identitet korisnika osiguranja života u trenutku kada ga odredi ugovarač osiguranja, a to je u najvećem broju slučajeva prilikom zaključenja ugovora o osiguranju.
U skladu sa članom 17. Zakona obveznik utvrđuje i proverava identitet stranke prikupljanjem sledećih podataka: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG, vrsta i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavanja, što je znatno veći obim informacija od onih predviđenih prvim delom stava 1. člana 26.
U cilju utvrđivanja identiteta postavlja se pitanje na koji način i sa kojim pravom ugovarač osiguranja može dati gore navedene podatke za korisnika osiguranja prilikom zaključenja ugovora? Naime, potrebno je imati u vidu da na osnovu člana 17. Zakona prikupljanje gore navedenih podataka prilikom utvrđivanja identiteta se sprovodi uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica, te se, iz razloga što član 26. Zakona, nije jasan i precizan, nameće pitanje da li korisnik osiguranja mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora, odnosno prilikom imenovanja od strane ugovarača osiguranja u toku trajanja ugovora o osiguranju i pri tome dati na uvid svoj identifikacioni dokument, što bi bilo suprotno smislu i domašaju odredbi Zakona o obligacionim odnosima koje definišu institut korisnika osiguranja?
Nadalje, u segmentu tretmana maloletnog lica koji je određen kao korisnik osiguranja postavljaju se sledeća pitanja:
• Kako utvrditi identitet maloletnog lica i prikupiti potrebne podatke?
• Da li zakonski zastupnik deteta mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora i dati na uvid identifikacioni dokument maloletnog lica?
• Da li je izvod iz matične knjige rođenih lični dokument za maloletno lice obzirom da nema fotografiju?
Članom 3. Zakona definisano je da je lični dokument važeća isprava sa fotografijom izdata od strane nadležnog državnog organa. Obzirom da izvod iz matične knjige rođenih ne zadovoljava kriterijume predviđene članom 3. Zakona, iz kojih razloga je isti naveden kao dokument na obrascima za prijavu sumnjivih transakcija u Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ("S1 Glasnik RS", br. 7/2010 i 41/2011). Napominjemo da je definicija ličnog dokumenta identična i u novom i u starom zakonskom rešenju.

                                                                                                                                                                                                                                                                     Tumačenje člana 26. stav 2

Nadalje, u članu 26. stav 2. se navodi da ukoliko korisnik osiguranja života nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja života.
Zakon ne definiše šta se podrazumeva pod pojmom "dovoljan" obim podataka za utvrđivanje identiteta. Da li su to podaci navedeni u članu 99. stav 1 tačka 3.?
Takođe, ovde dolazimo do još jedne pravno nejasne situacije, a to je iz kog razloga je osiguravač u obavezi da prikuplja podatke o korisniku osiguranja u slučaju predujma ili zalaganja polise osiguranja, kada pravo na navedene radnje ima isključivo i samo ugovarač osiguranja? Da li to znači da u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja A41ise ne treba proveravati identitet ugovarača osiguranja?

Identična pitanja se odnose i na stav 3 člana 26. Zakona.

Tumačenje člana 26. stav 4

Član 26. stav 4 Zakona zatim propisuje da obveznik treba da utvrdi da li je korisnik osiguranja funkcioner.
Imajući u vidu da je postupak za utvrđivanje funkcionera određen Odlukom o smernicama za primenu odredaba Zakona ("Sl. Glasnik RS", br. 13/2018), u kojima se definiše da utvrđivanje statusa funkcionera podrazumeva pribavljanje izjave od strane stranke da li to znači da svaki korisnik osiguranja treba da popunjava navedenu iziavu9
Da li izjavu treba popunjavati ukoliko je korisnik maloletno lice?
Kako utvrditi da li je korisnik funkcioner, ukoliko korisnik nije određen imenom i nazivom već je na polisi samo odrediv?

Tumačenje člana 26. stav 7

U članu 26. stav 7 je određeno da ukoliko obveznik ne može da utvrdi identitet korisnika osiguranja, dužan je da sačini službenu belešku i da razmotri da li postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.
U ovom segmentu potrebno je imati u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima gde je predviđeno da korisnik osiguranja života može biti bilo koje lice koje ugovarač osiguranja na polisi odredi. To lice može biti određeno imenom i prezimenom, a takođe može biti i odredivo (npr. zakonski naslednici, dete i sl.).
Kako postupiti ukoliko su kao korisnici osiguranja navedeni zakonski naslednici prilikom zaključenja ugovora. obzirom da u takvoj situaciji nije moguće utvrditi identitet korisnika osiguranja? Da li je potrebno sačinjavati službenu belešku i razmatrati osnove sumnje?
Korisnik osiguranja za slučaj smrti ili doživljenja
Imajući u vidu činjenicu da se u polisi osiguranja života određuju dve vrste korisnika osiguranja (korisnik za slučaj smrti i korisnik za slučaj doživljenja), kao i da je sa stanovišta sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma u fokusu isplata osigurane sume u slučaju doživljenja isteka ugovora, postavljamo pitanje da li se navedeni član odnosi isključivo na korisnika za slučaj doživljenja ili i na korisnika za slučaj smrti?
pa li je svrsishodno primenjivati odredbe člana 26. i na korisnika za slučaj smrti, obzirom da je reč o biometrijskom riziku putem koga nije moguće zloupotrebiti osiguravajuće društvo u svrhu pranja novca ili finansiranja terorizma? Naime, i da pođemo od pretpostavke da korisnik osiguranja falsifikuje dokumente o smrti osiguranika, takvo delo ne možemo okarakterisati kao pranje novca, već je u pitanju delo koje ima tretman prevarnih radnji.

Odgovor:
Član 26. Zakona uopšteno, propisuje obaveza utvrđivanja identiteta korisnika polise životnog osiguranja. Ovim članom propisane su mere i radnje koje obveznik preduzima, kao i trenutak isplate osigurane sume kao momenat u kome je obveznik dužan da ih preduzme.
Prilikom potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju, ukoliko je korisnik poznat, obveznik iz člana 4. st. 1. tač. 6) Zakona, prikuplja onaj obim informacija koji je dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta, odnosno sve što u tom trenutku može da prikupi. Korisnik osiguranja prilikom zaključenja ugovora, ne mora da bude fizički prisutan.
Identitet maloletnog lica u slučaju isplate osigurane sume, može se utvrditi putem pasoša, a u slučaju da maloletno lice ne poseduje pasoš, zakonski zastupnik dostavlja izvod iz MK rođenih koji, iako nije lični dokument u smislu Zakona, predstavlja javnu ispravu. Shodno tome i članom 17. stav 2. Zakona propisano je da, ukoliko iz ličnog dokumenta nije moguće pribaviti sve propisane podatke, podaci koji nedostaju se pribavljaju iz druge službene isprave. Zakonski zastupnik deteta ne mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora, jer sve podatke o korisniku osiguranja daje ugovarač osiguranja.
Kako je ugovarač osiguranja vlasnik uplaćenih sredstava premije osiguranja do momenta nastanka osiguranog slučaja, on ima pravo raspolaganja tim sredstvima do navedenog momenta. S tim u vezi, u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, potrebno je pre ostvarivanja prava (tj. pre isplate) po navedenom osnovu utvrditi i proveriti identitet lica kojem se vrši isplata po tom osnovu.
Shodno čl. 26. st. 4. Zakona, u trenutku isplate osigurane sume, korisnik osiguranja popunjava izjavu da li je funkcioner ili ne i ukoliko izjavi da jeste, obveznik preduzima mere iz člana 38. ovog Zakona.
Kada su kao korisnici osiguranja navedeni zakonski naslednici, u trenutku isplate osigurane sume oni se legitimišu pravosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda.
Obveznik je dužan da sačini službenu belešku ukoliko je nemoguće utvrditi identitet korisnika osiguranja u momentu isplate osigurane sume. Shodno tome, treba imati u vidu da je članom 964. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako ugovarač osiguranja za slučaj smrti ne odredi korisnika ili ako odredba o određivanju korisnika ostane bez dejstva zbog opozivanja ili zbog odbijanja određenog lica ili iz kog drugog uzroka, a ugovarač osiguranja ne odredi drugog korisnika, osigurana svota pripada imovini ugovarača osiguranja i kao njen deo prelazi sa ostalim njegovim pravima na njegove naslednike.

Takođe napominjemo da Zakon ne pravi razliku između osiguranja za slučaj smrti i za slučaj doživljenja.

Dakle, u slučaju osiguranja, poslovni odnos između osiguravača i ugovarača osiguranja se uspostavlja u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju, a između osiguravača i korisnika osiguranja, u trenutku isplate osigurane sume. U trenutku isplate osigurane sume, korisnik osiguranja je poznat i obveznik je dužan da proveri njegov identitet.
 

Pitanje:

U tački 15. stav 1. Odluke o smernica je navedeno da obveznik ureduje postupak _ - kojim utvrđuje da li stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliži saradnik funkcionera.
Članom 3. Zakona je definisan pojam stranke (stranka je fizičko lice, preduzetnik. pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos). Odlukom o smernicama je pak, definisano da je stranka ugovarač osiguranja. odnosno osiguranik, osim u slučaju da je drugačije označeno.
Imajući u vidu definiciju stranke i činjenicu da definicija data u Smernicama, uopšte ne definiše korisnika osiguranja kao stranku, da li to znači da se tačka 15. Odluke o smernicama ne primenjuje na korisnika osiguranja. obzirom da korisnik osiguranja ne zadovoljava kriterijume određene Zakonom?
Sa druge strane, ako se članom 3. Zakona stranka definiše kao lice koje vrši transakciju da li to znači da će korisnik osiguranja imati tretman stranke tek u trenutku isplate osigurane sume i da je sledstveno tome za korisnika osiguranje potrebno utvrditi da li ima status funkcionera tek u trenutku isplate osigurane sume?
Takođe, Odlukom o smernicama su navedeni načini kako obveznik utvrđuje da li je stranka funkcioner (pisana izjava. upotreba komercijalnih baza. registar Agencije za borbu protiv korupcije i sl.). Da li su načini utvrđivanja funkcionera navedeni u tački 15. Odluke o smernicama alternativni ili su svi obavezni ili obveznik sam procenjuje koji način utvrđivanja funkcionera će koristiti?
Drugim rečima, da li je dovoljno pretragu sprovoditi spram npr. registra Agencije za borbu protiv korupcije, a ne zahtevati izjavu stranke i pretragu komercijalnih baza podataka?

Odgovor:
U slučaju nastanka osiguranog slučaja, odnosno isplate osigurane sume korisniku osiguranja, dolazi do uspostavljanja poslovnog odnosa između društva za osiguranje i korisnika osiguranja, odnosno do izvršenja transakcije. U tom trenutku korisnik osiguranja se može smatrati strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona, te je potrebno izvršiti identifikaciju na način propisan čl. 17-25. Zakona.
U delu pitanja koji se odnosi na obavezu obveznika da utvrdi da li je korisnik osiguranja funkcioner, napominjemo da je članom 38. stav 1. Zakona propisano da je obveznik dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner. Taj postupak se utvrđuje internim aktom obveznika, u skladu sa smernicama koje donosi organ iz člana 104. ovog zakona nadležan za nadzor nad primenom ovog zakona kod tog obveznika,tj. u ovom slučaju, u skladu sa Odlukom o smernicama za primenu odredaba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor („Službeni glasnik RS“, br. 13/2018 — u daljem tekstu: Smernice) i taj postupak se primenjuje u momentu kada korisnik osiguranja postane stranka, tj. kada nastupi osigurani slučaj, odnosno kada se vrši isplata osigurane sume.
U skladu sa Smernicama, ključni izvor informacija o tome da li je stranka funkcioner treba da budu radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, a obveznik koristi i druge primenljive izvore informacija koje mogu biti korisne za identifikovanje funkcionera a propisane su odredbama tačke 15. stav 3. Smernica. Smatramo da bi obveznik trebalo da preduzme najmanje dve aktivnosti za identifikovanje funkcionera, imajući u vidu da je Smernicama propisano da obveznik preduzima aktivnosti (dakle, dve ili više), pri čemu smo mišljenja da je pribavljanje izjave od stranke i uvid u registar funkcionera koji vodi Agencija za borbu protiv korupcije način provere podataka koji je svim obveznicima jednako dostupan, tako da bi te dve aktivnosti trebalo smatrati obaveznim, a ostale obveznik preduzima samo ako je u mogućnosti.

Pitanje:

Nadalje, postavlja se pitanje tretmana osiguranika kao stranke kod ugovornog odnosa gde ugovarač osiguranja i osiguranik nisu ista lica i gde je stoga izrazito visok stepen pravne nesigurnosti u domenu tumačenja odredbi Zakona o SPN FT, koji članom 26. predviđa utvrđivanje identiteta stranke, eksplicitno navodeći da je to ugovarač osiguranja i Odluke o smernicama. koje tačkom 36. pod strankom podrazumevaju ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika, osim u slučaju da je drugačije određeno.
Polazeći, sa jedne strane, od člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona koji definiše da je "stranka fizičko lice. preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju tih uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom", kao i člana 26. Zakona koji predviđa utvrđivanje identiteta stranke. eksplicitno navodeći da je to ugovarač osiguranja i sagledavajući definiciju stranke iz tačke 36 Smernica, sa druge strane. zaključujemo da je Smernicama na sporan način data definicija stranke. koja je neusaglašena sa definicijom stranke koju daje Zakon. S obzirom na to da Smernice kao podzakonski akt, ne mogu derogirati zakonske odredbe, smatramo da u slučaju ugovora o osiguranju, u momentu zaključenja ugovora, stranka može biti samo ugovarač osiguranja, a osiguranik samo ukoliko je istovremeno i ugovarač osiguranja, te stoga molimo za transparentno pojašnjenje definicije stranke u tački 36. Smernica, a predlažemo da se u narednom periodu, odredba tačke 36. stav 1. izmeni i usaglasi sa Zakonom.

Odgovor:
Član 26. Zakona, pored ugovarača osiguranja, kao stranke, definiše obavezu pribavljanja podataka i o korisniku osiguranja. Ukoliko ugovarač i osiguranik nisu ista lica, utvrđuje se identitet ugovarača osiguranja, koji uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom. Takođe, pribavljaju se podaci o identitetu korisnika osiguranja, ukoliko je poznat u trenutku zaključenja ugovora o životnom osiguranju. Ukoliko je korisnik osiguranja nepoznat, odnosno odrediv, njegov identitet se utvrđuje i proverava najkasnije do trenutka isplate osigurane sume, kada se korisnik zapravo smatra strankom.
Uprava za sprečavanje pranja novca ističe da su Smernice pravila kojima se određuje sadržina pojedinačnih pravnih normi, koje se donose u skladu sa opštim pravnim aktima, u ovom slučaju u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i ne mogu biti u suprotnosti sa istim.

Pitanje:

Da li se član 47. odnosi isključivo na banke, odnosno kako društva za osiguranje mogu doći u situaciju da izvrše prijavu gotovinske transakcije u iznosu od 15.000 evra i više kad su dužna da se pridržavaju odredbi člana 46. Zakona? Članom 46. Zakona je definisano ograničenje gotovinskog poslovanja na iznos od 10.000 evra. a članom 47. Zakona je obveznik dužan da prijavi Upravi podatke o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra i više.
Da li se član 47. odnosi isključivo na banke, odnosno kako društva za osiguranje mogu doći u situaciju da izvrše prijavu gotovinske transakcije u iznosu od 15.000 evra i više kad su dužna da se pridržavaju odredbi člana 46. Zakona7
U nameri stvaranja ujednačene prakse i primene Zakona od strane svih osiguravajućih društava koja posluju na tržištu osiguranja u Srbiji, najljubaznije Vas molimo da razmotrite sva navedena pitanja i konstatacije, kako ne bi došli u situaciju ozbiljnog narušavanja pravne prirode i suštine ugovora o osiguranju života i posledično narušavanja zaštite interesa korisnika finansijskih usluga kao i gubitka poverenja građana u instituciju osiguranja.

Odgovor:
Član 46. zakona se odnosi na ograničenje gotovinskog poslovanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti. Prema ovom članu, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, kao i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.
Član 47. zakona odnosi na gotovinsku transakciju u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, kada je obveznik dužan da Upravi za sprečavanje pranja novca dostavi podatke iz čl. 99 st. 1. tač. 1)-3) i 7)-10), odmah, a najkasnije u roku od tri dana od dana izvršenja transakcije.
Mišljenja smo da se član 47. Zakona odnosi na sve obveznike, uključujući i društva za osiguranje, ali takođe smo i mišljenja da nije striktna obaveza prijave transakcije od osiguravajućeg društva jer bi se duplirali podaci o uplati koje je dostavila banka, što ne isključuje pravo da se transakcija prijavi, ako postoji saznanje da je izvršena, u gotovinskom iznosu od 15.000 evra i više u rsd protivvrednosti.

Pitanje:

U članu 4, stav 1, tačka 6. Zakona kao obveznici zakona definisana su: društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici u osiguranju, koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života, osim društava za zastupanje i zastupnika u osiguranju za čiji rad odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom.
Molim Vas da nam pojasnite na koga se odnosi gore navedeni izuzetak jer društvo za osiguranje uvek odgovara za rad svog zastupnika. Naime, prema članu 107. Zakona o osiguranju propisano je da za radnje preduzete u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju odgovara društvo za osiguranje (a ne zastupnik / društvo za zastupanje). Tumačenjem člana 4. Zakona i člana 107. Zakona o osiguranju proizlazi da zastupnici/društva za zastupanje nisu obveznici Zakona. Dodatno, a vezano za predmetni izuzetak, koje obaveze društva za osiguranje proističu iz navedenog izuzetka? Konkretno. da li to znači da zastupnik sa kojim društvo za osiguranje ima zaključen ugovor o zastupanju (a za čiji rad prema Zakonu o osiguranju odgovara društvo za osiguranje), NIJE obveznik Zakona? Primera radi, da li to znači da u tom slučaju društvo za osiguranje sprovodi redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih kod zastupnika, i odgovorno je za isto, a ne zastupnik?

Odgovor:
Kada za rad društva za zastupanje i zastupnika u osiguranju odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom, navedena lica nisu obveznici u smislu člana 4. stava 1. tačka 6. Zakona.
U skladu sa članom 107. Zakona o osiguranju za radnje preduzete u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju odgovara društvo za osiguranje, te se društva za zastupanje/zastupnici u osiguranju ne smatraju obveznicima Zakona. S tim u vezi, društvo za osiguranje je dužno da obezbedi redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih u društvima za zastupanje/zastupnicima u osiguranju i nadzor nad primenom Zakona, budući da je i odgovorno za isto.

Pitanje:
Potrebno nam je preciznije tumačenje člana 93. 3akona u vezi sa obezbeđivanjem psihičkog i fizičkog integriteta zaposlenih. S obzirom na to da je obveznicima propisano da su dužni da preduzmu neophodne mere kako bi zaštitili ovlašćeno lice i zaposlene koji sprovode odredbe ovog zakona od nasilnih radnji usmerenih na njihov psihički i fizički integritet, molimo da pojasnite način na koji obveznik preduzima navedene mere, naročito sa aspekta mera zaštita fizičkog integriteta.

Odgovor:
Obveznik svojim internim aktom uređuje način preduzimanja neophodnih mera kako bi zaštitio ovlašćeno lice i zaposlene koji sprovode odredbe ovog zakona od nasilnih radnji usmerenih na njihov fizički i psihički integritet.

Pitanje:
Članom 104. Zakona je predviđeno da je obveznik dužan da uspostavi mehanizam kojim se podstiče prijavljivanje tom organu kršenja odredaba ovog zakona od strane zaposlenih u obvezniku. Da li obveznik može koristiti ili kanap komunikacije kao i za unutrašnjeg uzbunjivača u ko takav mejl/prijavu mora da primi? Da li je ideja bila da takav mejl ide i na Upravu za sprečavanja pranja novca ili ne? Da li se pravilnik o unutrašnjem uzbunjivanju, koji je doneo obveznik, može primenjivati u ovom slučaju ili je društvo u obavezi da donese poseban akt koji reguliše ovo pitanje? Da li u slučaju prijave kršenja zakona postoji obaveza
obaveštavanja nadzornog organa iz člana 104?

Odgovor:
Smatramo da se može primeniti postupak sličan postupku utvrđenom za unutrašnje uzbunjivanje, s tim što taj postupak mora biti utvrđen posebnom procedurom (dakle, ne može se primenjivati postojeća procedura kojom se uređuje unutrašnje uzbunjivanje).
Ovlašćeno lice za prijem informacije o uzbunjivanju i ovlašćeno lice u smislu Zakona mogu biti ista lica. Procedurom je posebno potrebno utvrditi i postupanje i prijavu nadležnom organu, tj. Narodnoj banci Srbije u slučaju povrede propisa koju vrše članovi najvišeg rukovodstva obveznika i ovlašćeno lice.

Pitanje:

Obveznik je dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner. Taj postupak se utvrđuje internim aktom obveznika, u skladu sa smernicama koje donosi organ iz člana 104. ovog zakona, nadležan za nadzor nad primenom ovog zakona kod tog obveznika. Ako je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. ovog zakona, obveznik je dužan da:

1) pribavi podatke o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa, odnosno transakcije, i to iz isprava i druge dokumentacije, koju podnosi stranka. Ako te podatke nije moguće pribaviti na opisani način, obveznik će o njihovom poreklu uzeti pismenu izjavu neposredno od stranke;
Da li se ovde mislilo na poreklo sredstava koje mora da se dokumentuje ukoliko je iznos veći od 15.000,00 EUR i/ili da li se ovo odnosi i na potvrdu o visini primanja kada se kaže pribavljanje podataka o transakciji koja je predmet poslovnog odnosa, a ukoliko nije ni jedno od navedenog molimo za pojašnjenje o kojoj dokumentaciji se tačno radi i kako bi izjava klijenta trebala da izgleda.
Odgovor: Obveznik je dužan da pribavi podatke o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa, odnosno transakcije nezavisno od njenog iznosa. Na osnovu izvršene analize rizika proizvoda koji se nudi, funkcioneru se definiše i vrsta isprave koja je potrebna radi utvrđivanja porekla sredstava funkcionera. Ukoliko npr. banka funkcioneru otvara tekući račun radi primanja redovne zarade, dovoljno je pribaviti potvrdu njegovog poslodavca o tome. Predmet pojačanog praćenja bi bile transakcije po tom tekućem računu, a tek u slučaju nekih neuobičajenih, vanrednih priliva banka može tražiti podatatke o poreklu tih sredstava. Obveznik pribavlja izjavu funkcionera o poreklu imovine koja je predmet poslovnog odnosa, odnosno transakcije tek ako te podatke nije moguće pribaviti iz isprava i druge dokumentacije.

2) pribavi podatke o celokupnoj imovini koju poseduje funkcioner, i to iz javno dostupnih i drugih izvora, kao i neposredno od stranke;
Molimo za pojašnjenje - koju tačno dokumentaciju možemo da tražimo od klijenta kada se govori o pribavljanju podataka o celokupnoj imovini koju funkcioner poseduje.
Odgovor: Obveznik prikuplja podatke o imovini koju poseduje funkcioner iz javno dostupnih i drugih izvora kao što su sajt Katastra nepokretnosti, račun stranke za komunalne usluge, provera podataka o stranci u komercijalnim bazama podataka i drugim javnim registrima, odnosno evidencijama, ili bazama podataka koju imaju veće grupacije finansijskih institucija.
Ukoliko na ovaj način ne može da pribavi podatke o imovini koju poseduje funkcioner, obveznik iste može da zatraži neposredno od stranke. 

Pitanje:

Član 3. stav 1. tačka 10) definiše da je „ stvarni vlasnik stranke fizičko lice koje posredno ili neposredno ima u svojini ili kontroliše stranku; stranka iz ove tačke uključuje i fizičko lice;“
Nejasno je kako se utvrđuje stvarni vlasnik fizičkog lica. To nije opisano niti su date smernice. U skladu sa definicijom pojma u čl.3st.1 tč. 10, to bi trebalo da bude lice koje kontroliše stranku. Kako utvrditi ovu vrstu veze?

Odgovor:

Stvarni vlasnik stranke koja je fizičko lice je fizičko lice koje posredno ili neposredno kontroliše stranku. Pod kontrolom stranke svakako se podrazumeva kontrola transakcije ili poslovnog odnosa koja za praktičnu posledicu ima to da stranka ne postupa za svoj račun. Primera radi, ako stranka koja je fizičko lice uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju u prisustvu drugog fizičkog lica od koga dobija instrukcije ili npr. vrši transakciju čitajući belešku sa instrukcijama i sl, može se posumnjati da drugo lice kontroliše stranku.
Banka može svojim unutrašnjim aktima bliže urediti način na koji će identifikovati stvarnog vlasnika stranke koja je fizičko lice, pa tako može predvideti, u skladu s analizom rizika, da fizičko lice koje uspostavlja poslovni odnos sa bankom, odnosno vrši transakciju popuni izjavu u kojoj će navesti u čije ime i za čiji račun to lice postupa. Informacija dobijena na osnovu izjave može biti jedan od kriterijuma na osnovu koga će banka određenu stranku svrstati u jednu od kategorija rizika od pranja novca i finansiranja terorizma u skladu sa Zakonom.

Pitanje:

Članom 3. stav 1. tačka 13) je izmenjena definicija poslovnog odnosa “ Poslovni odnos jeste poslovni, profesionalni ili komercijalni odnos između stranke i obveznika koji je u vezi sa vršenjem delatnosti obveznika i za koji se u trenutku uspostavljanja očekuje da će trajati“.
S obzirom da se radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. vrše prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa, da li nova definicija poslovnog odnosa obavezuje banku da iste radnje i mere sprovodi prilikom uspostavljanja poslovne saradnje sa poslovnim subjektima sa kojima zaključuje drugi vid poslovne saradnje po ugovoru kao što su npr. ugovori o poveravanju dela poslova (autsorsing), ugovori banke sa dobavljačima, trgovačkim objektima, Master/Visa kard, druga banka koja odobrava kredit banci itd.?

Odgovor:

Navedeni vid poslovne saradnje po ugovoru kao što su npr. ugovori o poveravanju dela poslova (autsorsing), ugovori banke sa dobavljačima, trgovačkim objektima, Master/Visa kard, druga banka koja odobrava kredit banci, ne predstavlja poslovni odnos koji je vezi sa vršenjem delatnosti obveznika (banaka). Iz tog razloga, obveznik nije u obavezi da preduzima radnje i mere poznavanja i praćenja stranke iz člana 7. Zakona. U slučaju da dobavljači, trgovačke radnje ili lica kojima banka poverava deo aktivnosti otvaraju račun u banci, polažu depozit ili apliciraju za kredit budući da, u tim slučajevima, banka pruža usluge koje su u vezi sa vršenjem njene delatnosti pa se tada ta lica smatraju strankom, i tada je potrebno preduzeti radnje i mere poznavanja i praćenja stranke.

Pitanje:

Član 3. stav 1. tačka 14): Način na koji je definisan pojam korespodentskog odnosa u čl.3 st. 1. tač.14) nije u potpunosti u skladu sa 4.EU Direktivom i ne pravi razliku između pružaoca i primaoca usluge u okviru korespodentskog odnosa. Imajući u vidu mere poznavanja i praćenja koje je u slučajevima korespodentskih odnosa potrebno sprovesti i koje su definisane u čl. 36, navedena definicija može da dovede do pogrešne interpretacije i implementacije međunarodnih standarda, pa da se u tom smislu protumači da je mere potrebno sprovesti i u slučajevima kada je banka primalac usluge u okviru korespodentskog odnosa odnosno prilikom otvaranja računa kod ino banke.
Molimo vas za jasnu smernicu o tome kada je potrebno sprovesti mere u slučajevima korespodentskih odnosa, odnosno za potvrdu da je to potrebno učiniti samo u slučaju kada je banka pružalac usluge u okiru korepodentakog odnosa – (videti izrađene preporuke date u prilogu 2)?

Odgovor:

U čl. 36. Zakona u potpunosti je opisan korespodentski odnos sa bankama i drugim sličnim institucijama stranih država. Poslovnim odnosom u slučaju uspostavljanja korespondentnog odnosa sa stranom bankom može se smatrati odnos između dve banke kod kojih korespondentna banka pruža usluge respondentnoj banci. Ovo znači da je kod uspostavljanja loro korespondentnog odnosa, obaveza korespondentne banke (pružaoca usluge) da primeni odredbe člana 36. Zakona. 

Pitanje:

Тakođe vezano za korespondentske odnose da li dokumentacija može da se pribavlja preuzimanjem dokumenata sa javno dostupnih sajtova (Bankersalmanah, Svift registar)?

Odgovor:

Članom 36. stav 3. Zakona definisano je na koji način obveznik pribavlja propisane podatke. Naime, obveznik pribavlja dokumentaciju uvidom u isprave i poslovnu dokumentaciju koju obvezniku dostavlja banka ili druga slična isntitucija sa sedištem u stranoj državi, a dodatanu dokumentaciju obveznik može pribaviti uvidom u javne ili druge registre, pod kojima se mogu smatrati javno dostupni sajtovi (Bankersalmanah, Svift registar), ukoliko sadrže podatke predviđene članom 36. stav. 1. tačka 5).

Pitanje:

Član 3. stav 1. tačka 33) – da li se u pomenutoj odredbi kao posrednik smatra banka preko koje se izvršavaju transakcije platnih institucija?

Odgovor:

Ako banka učestvuje u izvršenju prenosa novčanih sredstava, a nije u ugovornom odnosu sa platiocem niti sa primaocem plaćanja, ona se smatra posrednikom. Dakle, banka preko koje se izvršavaju transakcije platnih institucija, ako su ispunjeni navedeni uslovi, smatra se posrednikom.

Pitanje:

Član 4. stav 1. tačka 6. - Obveznici, su društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici u osiguranju, koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života, osim društava za zastupanje i zastupnika u osiguranju za čiji rad odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom;
Da li zastupnik u osiguranju, u ovom slučaju banka, ako za njen rad odgovara osiguravajuća kompanija ima status obveznika po ovim poslovima ili ne? Ako nema status obveznika, da li u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju ima ikakvih obaveza koje proizilaze iz Zakona a vezano za usluge zastupanja u osiguranju i koje?

Odgovor:

Banka kao zastupnik u osiguranju nema status obveznika u smislu člana 4. stav 1. tačka 6. Zakona. 

Pitanje:

Zakon u članu 6. definiše da se na klijente niskog rizika primenjuju najmanje pojednostavljene radnje i mere dok se u Smernicama NBS navodi u tački 12 da se opšte radnje i mere primenjuju kod klijenata srednjeg stepena rizika.
Da li znači da se i na klijente niskog rizika mogu primeniti opšte radnje i mere poznavanja i praćenja stranke ?

Odgovor:

Članom 6. stav 1. propisano je da se analiza rizika od pranja novca i finansiranja terorizma (u daljem tekstu: analiza rizika) izrađuje i redovno ažurira u skladu sa smernicama koje donosi organ nadležan za vršenje nadzora nad primenom ovog Zakona. Na osnovu izvršene analize rizika obveznik je u obavezi da svrstava stranke u jednu od definisanih kategorija rizika (nizak rizik, srednji rizik, visok rizik) pri čemu je za svaku vrstu rizika određen i zakonski minimum kod primene radnji i mera poznavanja i praćenja stranke. Takođe, Zakon ostavlja mogućnost da obveznik internim aktima, pored navedenih, predvidi i dodatne kategorije rizika i odredi adekvatne radnje i mere iz ovog zakona za te kategorije rizika. 

Pitanje:

Član 7. stav 1. tačka 5.uređuje da je obveznik dužan da „pribavi i proceni verodostojnost informacija o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa, odnosno transakcije, u skladu sa procenom rizika“;
Šta bi se očekivalo od obveznika kao dokaz da je procenjena verostojnost dobijene informacije? Da li banka može da prikupi kopiju dokumenta u koji je izvršila uvid za potrebu procene verodostojnosti dobijene informacije?

Odgovor:

Obveznik procenjuje verodostojnost informacije o poreklu imovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnos, odnosno transakcije, tako što može od stranke zahtevati dokumentaciju o poreklu imovine, pri čemu pribavlja kopiju dokumenata u koji je izvršio uvid za potrebu procene verodostojnosti dobijene informacije (kopiju kupoprodajnog ugovora, naloga o isplati sa računa kod druge banke ili po osnovu štednje i slično). Takođe, obveznik može proveriti verodostojnost informacije o poreklu imovine uvidom u javno dostupne izvore (sajt APR-a, sajt Katastra nepokretnosti...). Na kraju, obveznik može zahtevati od stranke da da izjavu o poreklu imovine. 

Pitanje:

Član 8. stav 1. tačka 3). - Kada se sprovode radnje i mere poznavanja i praćenja stranke ––pri prenosu novčanih sredstava u skladu sa članom 11-15 Zakona, u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen.
Pojasniti stav 1. tačka 3. i obaveze banke, da li su to u ovom slučaju samo transakcije prolaznih stranaka, opšte uplatnice i brzi transfer novca?

Odgovor:

Član 8. stav 1. tačka 3) odnosi se na radnje i mere poznavanja i praćenja stranke koje obveznik preduzima pri prenosu novčanih sredstava u iznosu od 1000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti u slučaju kada poslovni odnos nije uspostavljen (bez obzira na vrstu transakcije – brzi transfer, opšta uplatnica i slično). Podaci koji se u tom slučaju prikupljaju su propisani članom 11. stavovima 3, 4 i 5, kao i članom 27. stav 2. Zakona. Radnje i mere poznavanja i praćenja stranke se preduzimaju uvek kada u vezi sa transakcijom ili strankom postoje osnovi za sumnju u pranje novca i finansiranje terorizma, i to bez obzira na vrednost transakcije, kao i kada postoji sumnja u istinitost ili verodostojnost prethodno pribavljenih podataka o stranci ili stvarnom vlasniku stranke. 

Pitanje:

Da li se u članu 11. pod nacionalnim identifikacionim brojem podrazumeva JMBG ili MB platioca?

Odgovor:

Pod jedinstvenom identifikacionom oznakom smatra se kombinacija slova, brojeva i/ili simbola koju pružalac platnih usluga utvrđuje korisniku platnih usluga i koja se u platnoj transakciji upotrebljava za nedvosmislenu identifikaciju tog korisnika i/ili njgovog platnog računa, shodno članu 3. stavu 1. tačka (35) Zakona.

Pitanje:

Molimo pojašnjenje odredbi čl. 11 st. 3. - da li se obaveza provere tačnosti prikupljenih podataka odnosi i na podatke o primaocu plaćanja, imajući u vidu da ovaj stav upućuje na čl. 17-23, i obavezu utvrđivanja i provere identiteta uvidom u lični dokument u prisustvu lica čija se identifikacija vrši. U slučaju primaoca plaćanja to svakako nije moguće.

Odgovor:

Obaveza pružaoca platnih usluga da proveri tačnost prikupljenih podataka način propisan u čl. 17-23 Zakona odnosi se samo na podatke o platiocu, s obzirom da je lično prisustvo obavezno samo u slučaju platioca. Obaveze pružaoca platnih usluga primaoca plaćanja uređene su u članu 12. 

Pitanje: 

Član 12. stav 3. - Ukoliko je prenos novčanih sredstava u iznosu od 1.000 evra ili više, u dinarskoj protivvrednosti, pružalac platnih usluga je dužan da proveri identitet primaoca plaćanja, osim ako identitet nije već proveren u skladu sa čl. 17–23. Zakona, ili ako postoji osnov sumnje u pranje novca ili finansiranje terorizma.
Molimo za pojašnjenje ovog stava u slučaju kada primalac plaćanja nije klijent banke, odnosno da li se ova odredba odnosi samo na prenose lica koja nemaju otvoren račun ni kod jednog pružaoca platnih usluga? (pružalac usluga platioca ne može da izvrši identifikaciju primaoca ukoliko to nije njegov klijent)

Odgovor:

Član 12. Zakona odnosi se na obaveze pružaoca platnih usluga primaoca plaćanja, pa je s tim u vezi, banka primaoca plaćanja, pri prenosu novčanih sredstava u iznosu od 1.000 evra ili više ili u slučajuosnovasumnje u pranje novca ili finansiranja terorizma, bez obzira na iznos, dužna da proveri identitet primaoca plaćanja. Ukoliko je primalac plaćanja klijent te banke, identitet primaoca plaćanja je već utvrđen i proveren prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa. Ukoliko primalac plaćanja nije klijent Banke, banka je dužna da, pre nego što primaocu plaćanja stavi sredstva na raspolaganje, proveri njegov identitet na način utvrđen čl. 17-23. 

Pitanje:

U vezi čl. 11. – 15. Zakona – kako navedene odredbe proističu iz regulative EU po kojoj se odredbe odnose samo na transfere izvan EU, isto pravilo trebalo bi primeniti i u odnosu na domaći platni promet u Republici Srbiji kada je reč o primeni ovih članova, tačnije navedene odredbe imaju smisla ukoliko se odnose i primenjuju isključivo na međunarodni platni promet sa finansijskim institucijama i/ili platiocima ili primaocima plaćanja izvan EU. Napomenuli bismo dodatno da na osnovu izvršene analize nekolicine banka sprovedene nad transakcijama u domaćem platnom prometu značajan broj eksternih priliva ne sadrži potpune podatke (obično podatak o adresi) što bi praktično značilo da, ukoliko se zadrži stav da Banka mora da vraća takve prilive i zahteva obavezne podatke, banke bi bile primorane da vrate značajan broj priliva koji su pristigli od druge banke u zemlji (koja takođe mora da poštuje obaveze po Zakonu, što bi značilo da ih u svim tim slučajevima druge banke nisu ispoštovale) pri tom bi banka imala velike troškove za vraćanje priliva. Dodatno, pozicija banaka u odnosu na proveru potpunosti naloga u domaćem platnom prometu je otežana, imajući u vidu da ne postoji zakonska mogućnost u Zakonu o platnim uslugama da se nalog zadržii zatraži dopuna podataka od druge banke, već isti mora biti ili realizovan ili vraćen. Takođe ukazujemo na problematičnu situaciju koja se odnosi na definisan prekid saradnje između platnih institucija u zemlji u slučaju stalnog ponavljanja dostavljanja transakcija bez potupnih podataka - što praktično nije moguće. I na kraju napominjemo da podaci koji se sada zahtevaju Zakonom kao obavezni, nisu na taj način propisani u relevantnim odlukama NBS koji uređuju platne usluge.

Odgovor:

Odredbe Zakona koje se odnose na prikupljanje podataka o platiocu i primaocu plaćanja su obavezujuće istovremeno (uz razliku u obaveznim podacima koje se prikupljaju) za platiočevog pružaoca platnih usluga i za pružaoca platnih usluga primaoca plaćanja. Ukoliko dolazeća elektronska poruka kojom se prenose novčana sredstva ne sadrži podatke propisane čl. 11. st. 3. i 4. Zakona, ili su ti podaci nepotpuni, pružalac platnih usluga može da odbije prenos novčanih sredstava ili da privremeno obustavi izvršenje prenosa novčanih sredstava i zatraži od pružaoca platnih usluga platioca podatke koji nedostaju. Pružalac platnih usluga primaoca plaćanja je dužan da, koristeći pristup zasnovan na proceni rizika, sačini procedure o postupanju, u slučaju da prenos novčanih sredstava ne sadrži potpune informacije iz čl. 11. st. 3–5. Zakona. 

Pitanje:

Imajući uvid u propisanu sadržinu izjave, da li je pribavljanje navedenih podataka o funkcioneru obavezno i uslučaju da poslovni odnos uspostavlja, odnosno transakciju vrši član uže porodice funkcionera/bliski sardanik funkcionera u svoje ime i za svoj račun, ili je u tim slučajevima prihvatljivo prikupiti podatke (npr. ime iprezime, datum rođenja i funkciju koju obavlja funkcioner) koji nedvosmisleno potvrđuju vezu funkcionera i stranke koja je član uže porodice funkcionera/bliski sardanik ?

Odgovor:

Zakon u članu 38. stav 4. opisuje šta se primenjuje u odnosu na člana uže porodice funkcionera i na bližeg saradnika funkcionera. Da bi došao do relevantnih informacija za identifikovanje funkcionera obveznik je dužan da pribavi pismenu izjavu stranke o tome da li je ona funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera. 

Pitanje:

Članom 16. Zakona, definisano je da izdavaoci elektronskog novca ne moraju vršiti radnje i mere poznavanja i praćenja stranke ako je u skladu sa analizom rizika procenjeno da postoji nizak rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma i ako su ispunjeni uslovi iz člana 16. 
Nedoumica koja se odnosi na tumačenje ovog člana odnosi se na otkup elektronskog novca. Nije jasno da li se izuzetak od vršenja mera poznavanja i praćenja stranke odnosi na ukupno otkupljeni iznos koji ne prelazi 100 evra u dinarskoj protivvrednosti ili na pojedinačnu transakciju otkupa u iznosu do 100 evra u dinarskoj protivvrednosti. 

Odgovor:

Izuzetak od vršenja radnji i mera poznavanja i praćenja stranke odnosi se na pojedinačni iznos koji ne prelazi 100 evra. Propisani izuzetak od sprovođenja radnji i mera poznavanja i praćenja stranke za otkup elektronskog novca koji ne prelazi 100 evra u dinarskoj protivvrednosti podrazumeva da je izdavalac elektronskog novca dužan da sprovede ove radnje i mere onda kada, između ostalog, postoji namera imaoca elektronskog novca da se izvrši ukupan otkup elektronskog novca, bez obzira na broj pojedinačnih otkupa, u iznosu od 100 evra ili više i kada obveznik u skladu sa analizom rizika proceni da postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma.

Pitanje:

Članovi 17 – 23 - Kako ograničiti da se provera podataka o platiocu vrši na način propisan čl.17-23, ukoliko je obim podataka o platiocu koji se prikuplja znatno manji, prvenstveno imajući u vidu da je fotokopiranje ličnog dokumenta u skladu sa čl.17 obavezno i da ta fotokopija sadrži veći obim podataka nego što je to propisano. Pitanje je postavljeno iz ugla Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Odgovor: 

Kako fotokopija ličnog dokumenta sadrži više podataka nego što je to propisano zakonom, obveznik može podatke koji su nepotrebni da prikrije ili na drugi način učini nedostupnim, shodno članu 3. satvu. 1 tačka 3. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti („Službeni glasnik RS“ br. 97/08, 104/09 - dr. zakon, 68/12 - Odluka US i 107/12), npr. izbeljivanje suvišnih podataka.. Napred navedeno obveznik konstatuje na fotokopiji ličnog dokumenta i potpisuje zajedno sa licem od koga uzima podatke. 

Pitanje:

Ako u ime stranke koja je fizičko lice, transakciju vrši ili poslovni odnos uspostavlja punomoćnik ili zakonski zastupnik, obveznik je dužan da, pored identiteta stranke, utvrdi i proveri identitet punomoćnika i zakonskog zastupnika, pribavi podatke iz člana 99. stav 1. tačka 3) Zakona na način koji je propisan u stavu 2. člana 17, kao i da traži overeno pismeno ovlašćenje (punomoćje), ili druge javne isprave kojim se dokazuje svojstvo zakonskog zastupnika, čije kopije čuva u skladu sa zakonom. Pri tom, obveznik je dužan da primeni mere iz člana 39. Zakona. U skladu sa stavom 2.podaci iz stava 1. pribavljaju se uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica čija se identifikacija vrši. Ako iz tog dokumenta nije moguće pribaviti sve propisane podatke, podaci koji nedostaju pribavljaju se iz druge službene isprave. Podaci koje, iz objektivnih razloga nije moguće pribaviti na taj način, pribavljaju se neposredno od stranke.
Kako se podaci iz člana 17. stav 1. odnose na stranku koja je fizičko lice i zakonskog zastupnika te stranke a ne i na punomoćnika, da li je suprotno zakonu pribavljanje fotokopije lične karte punomoćnika fizičkog lica.

Odgovor:

Na navedeno pitanje smo u ranijem tekstu već dali odgovor. Naime, uvidom u lični dokument punomoćnika fizičkog lica obveznik utvrđuje i proverava identitet istog pribavljanjem podataka iz člana 99. stav. 1. tačka 3. (ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište i JMBG punomoćnika, kao i vrstu i broj ličnog dokumenta, datum i mesto izdavanja), u kom slučaju ne zadržava fotokopiju ličnog dokumenta tog lica. 

Pitanje:

Primena člana 22. - Kada zastupnik izdaje pismeno ovlašćenje punomoćniku za uspostavljanje poslovnog odnosa ili transakciju, da li je potrebno da to ovlašćenje bude i overeno od strane notara?

Odgovor:

U slučaju kada zastupnik pravnog lica, lica stranog prava i preduzetnika izdaje pismeno ovlašćenje punomoćniku ili prokuristi, nije potrebno da isto bude overeno od strane notara. 

Pitanje:

Primena člana 23. Pitanje vezano za lica građanskog prava i pismeno ovlašćenje za zastupanje. - Ko daje ovlašćenje za lice građanskog prava i da li se ono overava?

Odgovor:

Zakonom je definisano da su lica građanskog prava udruženja pojedinaca koja udružuju ili će udruživati novac ili drugu imovinu za određenu namenu, a ovlašćenja se daju u skladu sa odredbama relevantnih zakona i unutrašnjim aktima tih lica ako takvi akti postoje. U suprotnom, ako se na taj način ne može utvrditi ko ima ovlašćenje, svaki član tog lica daje zastupniku ovlašćenje za zastupanje koje treba da bude overeno od strane notara. 

Pitanje:

U članu 25. navedeno je da je Obveznik dužan da utvrdi identitet stvarnog vlasnika stranke koja je pravno lice ili lice stranog prava pribavljanjem podataka iz člana 99. stav 1. tačka 13) Zakona. Obveznik je dužan da podatke iz stava 1. ovog člana pribavi uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz registra koji vodi nadležni organ države sedišta stranke, koja ne sme biti starija od šest meseci od dana izdavanja. S obzirom da u članu 20. kojim se definiše utvrđivanje i proveru identiteta stranke stoji da dokumentacija kojom se utvrđuje identitet stranke odnosno pravnog lica, lica stranog prava i lica građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos sa bankom ne sme biti starija od tri meseca od dana izdavanja da li to znači da dokumentacija o stranci – klijentu banke ne sme biti starija od tri meseca a dokumentacija o svim licima koja se nalaze u vlasničkoj strukturi stranke ne sme biti starija od šest meseci? Na primer pravno lice AAA uspostavlja poslovni odnos sa bankom, a njegovi vlasnici su pravno lice BBB i pravno lice CCC sa udelom od po 50%. Da li u tom slučaju dokumentacija koja se odnosi na pravno lice AAA ne sme da bude starija od tri meseca, a dokumentacija koja se odnosi na pravna lica BBB i CCC iz koje proizilaze podaci o stvarnom vlasniku/vlasnicima ne sme biti starija od šest meseci?
Ukoliko Izvod o registraciji pravnog lica koji vodi nadležni organ države sedišta pravnog lica sadrži i podatak o stvarnom vlasniku tog pravnog lica, da li član 25. dozvoljava da Izvod o registraciji pravnog lica koji je dostavljen banci bude starosti 6 meseci od dana izdavanja, umesto 3 meseca koji su propisani članom 20?
Da li je proces utvrđivanje stvarnog vlasnika kako je opisan u čl. 25, uzeo u obzir činjenicu da će se u skladu sa odredbama 4EU Direktive, podaci o stvarnom vlasniku uskoro naći u zvaničnom javnom registru. To bi značilo da ukoliko izvod iz registra stranke ne sadrži taj podatak, i da se podatak ne može pribaviti iz poslovne dokumentacije, može se odmah pribaviti iz komercijalne ili druge dostupne baze podataka. U slučaju složenih vl.struktura to bi svakako značilo da nije nužno pribavljati izvode za sve kompanije u vlasničkoj strukturi.

Odgovor:

Dokumentacija koja se odnosi na utvrđivanje i proveru identiteta pravnog lica ne sme biti starija od tri meseca dok dokumentacija koja se odnosi na utvrđivanje stvarnog vlasnika pravnog lica i lica stranog prava ne sme biti starija šest meseci od dana izdavanja.
Proces utvrđivanja stvarnog vlasnika uzeo je u obzir potrebe 4 EU direktive. Zakon o centralnoj evidanciji stvarnih vlasnika („Službeni glasnik RS“ br. 41/2018) je stupio na snagu 08. juna 2018. godine, a shodno članu 17. Zakona Agencija za privredne registre će uspostaviti Centralnu evidenciju, najkasnije do 31. decembra 2018. godine. Ovlašćeno lice dužno je da najkasnije do 31. januara 2019. godine evidentira podatke iz člana 5. stav 2. ovog zakona za Registrovanog subjekta osnovanog do 31. decembra 2018. godine.
S tim u vezi ističemo daje propisano da je obveznik dužan da preduzme razumne mere da proveri identitet stvaranog vlasnika stranke kako bi u svakom trenutku znao vlasničku i upravljačku strukturu, pri čemu je dužan i da dokumentuje preduzete radnje i mere, tako da uspostavljanjem javne evidencije stvarnih vlasnika obveznici neće biti oslobođeni obaveze pribavljanja odgovarajuće dokumentacije za sva pravna lica u vlasničkoj strukturi.

Pitanje:

Član 26. - Utvrđivanje identiteta korisnika polise životnog osiguranja
Da li banka kao zastupnik u osiguranju ima ikakvih obaveza koje proizilaze iz ovog člana? Ovo pitanje se odnosi na obe situacije ako je banka kao zastupnik u osiguranju Obveznik i kada nije (kao u situaciji iz člana 4, stav 6).

Odgovor:

Banka koja je dobila saglasnost za obavljanje poslova zastupanja u osiguranju saglasno članu 98. Zakona o osiguranju („Službani glasnik RS“ br. 139/14), nije obveznik u smislu člana 4. stav 1. tačka 6. Zakona.
Banka, kao lice koje može, kao dopunsku delatnost obavljati poslove zastupanja u osiguranju na osnovu prethodne saglasnosti Narodne banke Srbije, je dužna da primenjuje interna akta društva za osiguranje kako je definisano ugovorom o zastupanju, uključujući i primenu člana 26. Zakona. 

Pitanje:

Član 28. pitanje: Da li se poreklo imovine utvrđuje samo za visoko rizične klijente i stranku gde je analizom rizika iz čl. 6 Zakona utvrđeno da postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma?

Odgovor:

U članu 28. Zakona propisano je, između ostalog, da se podaci i informacije o poreklu predmetne imovine prikupljaju ako u skladu sa analizom rizika iz člana 6. ovog zakona, obveznik utvrdi da u vezi sa strankom postoji visok rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma“.

Pitanje:

Kako komentarišete način pribavljanja podataka o poreklu imovine za visoko rizične klijente, posebno u slučaju da se radi o pravnim licima i to u slučaju kada dođe do promene kategorije rizika u toku trajanja poslovnog odnosa. Ovde je dilema imajući u vidu činjenicu da Zakon propisuje da se poreklo imovnie prikuplja od stranke (članom 28. Zakona), ali ujedno i činjenicu o tome da je zabranjeno odavati informaciju o postojanju sumnje na pranje novca (tiping of).

Odgovor:

Obveznik je dužan da prikupi podatke o poreklu impovine koja je ili će biti predmet poslovnog odnosa ili transakcije, i da proceni verodostojnost prikupljenih informacija. Ako u skladu sa analizom rizika urađenom prema smernicama NBS, utvrdi da u vezi sa strankom postoji visok rizik od PN ili FT, obveznik, prikupljajući ove podatke vrši proveru kroz raspoložive izvore informacija (prema raspoloživim saznanjima poslovne banke poseduju komercijalne baze podataka, uz pomoć kojih su i do sada utvrđivale stvarnog vlasnika, kao i na osnovu internih procedura u vezi s prikupljanjem imovinske slike za određene grupe klijenata –odeljenje rizika). 

Pitanje:

Član 38.– Sobzirom na to da se u skladu sa članom 38. stav 1. propisano da obveznik utvrđuje postupak po kojem se utvrđuje da je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, u situaciji kada je stranka javno preduzeće, a njen stvarni vlasnik funkcioner (član organa upravljanja u privrednom društvu u većinskom vlasništvu države), da li se pojačane radnje i mere, propisane članom 38. Zakona, moraju primenjivati i na javna preduzeća? Odnosno, da li su sva javna preduzeća i društva u većinskom vlasništvu države po automatizmu visoko rizični klijenti (za njih postoji obaveza utvrđivanja stvarnog vlasnika, što će u ovom slučaju biti zakonski zastupnik, a to lice je funcioner po definiciji)? Da li to dalje znači da prilikom uspostavaljanja poslovnog odnosa sa javnim preduzećem ili društvom u većinskom vlasništvu države, za svakog člana organa upravljanja (u skladu sa članom 38. Zakona) treba pribaviti podatke o celokupnoj imovini koju to lice poseduje?

Odgovor:

U ovom slučaju neophodno je razlikovati dve situacije – prvu u kojoj član organa upravljanja u javnom preduzeću ili društvu u većinskom vlasništvu države, koji ima status zastupnika takvog preduzeća, odnosno društva, istupa u privatnom svojstvu (npr. otvara lični račun kod banke) i smatra se funkcionerom, shodno članu 3. stav 1. tačka 25) pod (7), u kom slučaju je potrebno je primeniti radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane članom 38. Zakona.
U drugoj situaciji stranka je javno preduzeće ili društvo u većinskom vlasništvu države, koje se prema Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Službeni glasnik RS“, br. 19/2018), svrstava u kategoriju niskog rizika od pranja novca i finansiranja terorizma.

Pitanje:

Vezano za primenu člana 38. -do sada se izjava o stranom funkcioneru pribavljala ne samo od stvarnog vlasnika, veći od: zastupnika, prokuriste, punomoćnika. U članu 38. sada nedvosmisleno stoji da se izjava može uzeti od stranke ili stvarnog vlasnika stranke. Postavlja se pitanje da li će zastupnik moći da potpiše izjavu u ime i za račun stvarnog vlasnika ili ne?

Odgovor:

Izjavu da li je stvarni vlasnik stranke funkcioner u ime i za račun stvarnog vlasnika može da potpiše zastupnik pravnog lica. 

Pitanje:

U skladu sa članom 38. Zakona, pre uspostavljanja poslovnog odnosa sa funkcionerom mora se pribaviti pismena saglasnost najvišeg rukovodstva. Da li se pismenom saglasnošću najvišeg rukovodstva može smatrati saglasnost imenovanog člana najvišeg rukovodstva nadležnog za primenu Zakona i da li, ako se navedeno propiše, može biti data e-mailom?

Odgovor:

U vezi sa pitanjem da li se pismenom saglasnošću najvišeg rukovodstva može smatrati saglasnost imenovanog člana najvišeg rukovodstva nadležnog za primenu Zakona, ukazujemo da je, iako definicija najvišeg rukovodstva sadržana u Zakonu podrazumeva jedno lice ili grupu lica, potrebno imati u vidu odredbe Zakona o bankama, kao sistemskog propisa u oblasti poslovanja banaka. S tim u vezi, ne bi bilo pravno utemeljeno tumačenje da se u smislu čl. 36. i 38. Zakona, smatra dovoljnim odobrenje člana izvršnog odbora nadležnog za primenu Zakona. Naime, izvršni odbor je kolektivni organ te jedan član tog odbora nije najviše rukovodstvo u smislu Zakona (već je samo deo izvršnog odbora). Međutim, ako uzmemo u obzir odredbu člana 75. stav 3. Zakona o banaka u skladu sa kojom je, pri zaključivanju pravnih poslova i preduzimanju pravnih radnji iz delokruga izvršnog odbora, predsednik izvršnog odbora banke dužan da obezbedi potpis jednog člana tog odbora, smatramo prihvatljivim da, za preduzimanje pravne radnje iz delokruga izvršnog odbora - pismenog odobrenja (čl.36. Zakona)/saglasnosti (čl.38. Zakona) člana izvršnog odbora koji je imenovan kao odgovorno lice za primenu Zakona, banka obezbedi i supotpis odobrenje/saglasnost predsednika izvršnog odbora ili drugog člana izvršnog odbora (ako je predsednik izvršnog odbora ujedno lice odgovorno za primenu Zakona). Nema smetnji da uspostavljanje poslovnog odnosa sa funkcionerom odobri imejlom ukoliko obveznik unutrašnjim aktima tako uredi, vodeći računa o propisanom roku za čuvanje dokumentacije u vezi sa uspostavljenim poslovnim odnosom iz člana 95. Zakona i o propisima kojima se uređuje elektronski dokument, elektronska identifikacija i usluge od poverenja u elektronskom poslovanju.
*Napomena: Odgovor u celosti dala Narodna banka Srbije.

Pitanje:

Članom 39. Zakona predviđene su dodatne mere koje se moraju preduzeti ako se identitet utvrđuje bez fizičkog prisustva.
Da li je dovoljno npr. pribaviti podatke o razlozima odsustva stranke (što predstavlja jednu od mera, definisanu u tački 4), imajući u vidu da je u stavu 1 navedeno da je obveznik dužan da preduzme neke od dodatnih mera?

Odgovor:

Ako je prilikom utvđivanja i provere identiteta stranka odnosno zakonski zastupnik odnosno lice koje je ovlašćeno za zastupanje pravnog lica, lice stranog prava fizički odsutno, obveznik ima obavezu da preduzme neke od mera predviđenih članom 39. stav. 1 tačka 1) – 5) Zakona.
Dakle, koliko je dodatnih mera potrebno preduzeti, procenjuje obveznik zavisno od analize rizika, izrađene u skladu sa smernicama koje donosi organ nadležan za vršenje nadzora nad primenom ovog zakona.

Pitanje:

Član 39. U slučaju da zakonski zastupnik ili punomoćnik fizičkog lica uspostavlja poslovnu saradnju u skladu sa članom 17. Zakona banka je dužna da primeni pojačane radnje i mere iz člana 39. Kako sva maloletna lica i lica koja imaju određene staratelje uspostavljaju poslovni odnos preko zakonskog zastupnika (ne mogu samostalno jer nisu poslovno sposobna) da li je neophodno da banka prema svim takvim licima primenjuje pojačane radnje imere?

Odgovor:

Maloletna lica i lica koja su pod starateljstvom, poslovni odnos uspostavljaju preko zakonskog zastupnika (roditelja ili staratelja). U tom slučaju, zakosnki zastupnik obvezniku dostavlja izvod iz matične kljige rođenih, čime dokazuje da je lice maloletno ili rešenje nadležnog suda o oduzimanju ili ograničavanju poslovne sposobnosti, čime dokazuje da je lice potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti. Shodno navedenom, ispunjene su dodatne mere predviđene članom 39. Zakona.
Logično je da zakonski zastupnik fizičkog lica mora da dokaže razloge odsustva istog. 

Pitanje:
Član 39. definiše da ukoliko prilikom utvrđivanja i provere identiteta, stranka ili zakonski zastupnik, odnosno lice koje je ovlašćeno za zastupanje pravnog lica ili lica stranog prava nije fizički prisutna kod obveznika, obveznik je dužan da osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona preduzme neke od dodatnih mera. Jedna od dodatnih mera predviđa pribavljanje dodatnih isprava, podataka ili informacija, na osnovu kojih proverava identitet stranke. Ukoliko je stranka fizičko lice da li smatrate da je kopija identifikacionog dokumenta stranke dodatna isprava odnosno da li se prikupljanje fotokopije ličnog dokumenta stranke može smatrati jednom od dodatnih mera koju je obveznik dužan da preduzme?

Odgovor:
Pribavljanje fotokopije ličnog dokumenta fizičkog lica i zakonskog zastupnika fizičkog lica je redovna mera utvrđivanja i provere identiteta shodno članu 17. stavu 6. Zakona i ne predstavlja dodatnu meru.
Primera radi, punomoćnik koji uspostavlja poslovni odnos u ime i za račun stranke koja je fizičko lice, dostavlja fotokopiju lične karte stranke i punomoćje. Obveznik pribavlja i pismenu izjavu od punomoćnika o razlozima odsutnosti stranke, čime su ispunjeni uslovi predviđeni članom 39. stav. 1. tačka 1) Zakona. 

Pitanje:

Član 40. - U stavu 1. ovog člana kaže se da je obveznik dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili pravno lice koje se javlja u vlasničkoj strukturi stranke of-šor pravno lice. Ako utvrdi da jeste, obveznik je dužan da, osim radnji i mera iz člana 7. stav 1. tač. 1)-5) zakona preduzme dodatne mere.
Da li to znači da obveznik bez obzira na procenat udela of-šor pravnog lica koje se javlja u vlasničkoj strukruri stranke mora da primeni predviđene dodatne radnje i mere ili može to da uradi u skladu sa procenom rizika, na primer ukoliko udeo of šor pravnog lica i njegovih stvarnih vlasnika ne utiče na upravljačku ili vlasničku strukturu?
S obzirom na to da se utvrđuje postupak po kome je stranka odnosno pravno lice u vlasničkoj strukturi stranke of šor pravno lice, koji procenat vlasništva se uzima u obzir? Nekada, kada je vlasnička struktura u velikoj meri poznata i zna se ko je stvarni vlasnik u npr.95 % kapitala stranke, da li postoji obaveza da se identifikuje tih preostalih 5% vlasništva, pa ako se utvrdii da je u npr. 1% vlasništva of šor pravno lice, da li se zahteva primena pojačanih radnji i mera propisanih članom 40 Zakona? Mišljenja smo da to nije bila intencija zakonodavca, već se ovaj član mora tumačiti u korelaciji sa članovima 20 i 25, odnosno da se identifikuje of-šor pravno lice koje može uticati na utvrđivanje stvarnog vlasnika...
Takođe, nije nam jasna definicija složene vlasničke strukture odnosno da li će banka biti u obavezi da svojim internim aktima definiše pojam složene vlasničke strukture?

Odgovor:

Obveznik je dužan da primenjuje pojačane radnje i mere poznavanja i praćenja stranke propisane Zakonom.
Obveznik je dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili pravno lice koje se javljau njenoj vlasničkoj strukturi of šor pravno lice. Ukoliko je na osnovu sprovedenog postupka utvrdio da je stranka ili pravno lice koje se javlja u vlasničkoj strukturi stranke of šor pravno lice, obveznik je dužan da pored opštih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke preduzme i dodatne mere.
Obveznik može svojim internim aktima definisati šta se smatra složenom vlasničkom strukturom, što je poželjno radi ujednačene primene i boljeg razumevanja složene vlasničke strukture od strane svih zaposlenih kod obveznika.
Takođe, napominjemo da se prema međunarodnim standardima i Direktivom EU u složenoj vlasničkoj strukturi mora utvrditi stvarni vlasnik, a to je fizičko lice koje je imalac više od 25% imovine. U slučaju kada je neko pravno lice 25% vlasnik stranke koja je pravno lice, obveznik mora da pribavi podatke i o vlasnicima tog drugog pravnog lica i tako dalje, sve dok ne bude raspolagao podacima o fizičkim licima koja su krajnji vlasnici stranke.
Na osnovu Zakona, koji je i donet na osnovu međunarodnih standarda, obveznik će uvek biti dužan da pribavi podatke o stvarnom vlasniku. Ako obveznik, nakon preduzimanja svih radnji propisanih zakonom nije u mogućnosti da utvrdi stvarnog vlasnika, dužan je da utvrdi identiti jednoh ili više fizičkih lica koja obavljaju funkciju najvišeg rukovodstva u stranci. 

Pitanje:

Vezano za primenu člana 42. Zakona - Pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke: u stavu 1. tačka 3) navodi se da se pojednostavljene radnje i mere mogu primeniti ako je stranka: „državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javna agencija, javna služba, javni fond, javni zavod ili komora“.
Koje pojednostavljene radnje i mere se mogu primeniti na stranku, ako se uzme u obzir član 35. tačka 3), član 38. i član 3. tačka 25) koje govore o funkcioneru i pojačanim radnjama i merama?

Odgovor:

Državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javna agencija, javna služba, javni fond, javni zavod ili komora je javni organi koji vrši delatnost od javnog interesa, u kom slučaju se na isti ne primenjuju odredbe zakona koje se odnose na funkcionere i stvarnog vlasnika stranke.

Pitanje:

Član 43. - U slučajevima kada se vrše pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, obveznik je dužan da za stranku koja je fizičko lice između ostalog pri uspostavljanju poslovnog odnosa i vršenju transakcije iz člana 8. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona prikuplja podatke o imenu, prezimenu, datumu i mestu rođenja i prebivališta ili boravišta stvarnog vlasnika stranke. Kako je utvrđivanje i provera identiteta fizičkog lica, zakonskog zastupnika i punomoćnika već definisano u članu 17. , nije nam jasno u kojim slučajevima bi trebalo prikupiti pomenute podatke o stvarnom vlasniku stranke, a da to već nije propisano u članu 17 .

Odgovor:

Član 17. Zakona odnosi se na utvrđivanje i proveru identiteta stranke koja je fizičko lice u okviru opštih radnji i mera poznavanja i praćenja stranke.
Obveznik može da izvrši pojednostavljene radnje i mere poznavanja i praćenja stranke u slučajevima kada u skladu sa analizom rizika proceni da zbog prirode poslovnog odnosa, oblika i načina vršenja transakcije, poslovnog profila stranke, odnosno drugih okolnosti povezanih sa strankom postoji neznatan ili nizak stapen rizika za pranje novca ili finansiranje terorizma.
U tom slučaju shodno članu 43. stav 2. Zakona, za stranku koja je fizičko lice, obveznik pri uspostavljanju poslovnog odnosa iz člana 8. stav. 1 tačka 1) ovog zakona i vršenju transakcije iz člana 8. stav. 1. tačka 2) i 3) ovog zakona prikuplja podatke iz člana 99. stav. 1. tačka 3), 5) – 10) i 13) ovog zakona, pri čemu pomenuta tačka 13) se odnosi na podatke o imenu, prezimenu, datumu i mestu rođenja i prebivalištu ili boravištu stvarnog vlasnika stranke koja je fizičko lice. 

Pitanje:

Članom 48. Zakona dozvoljena je razmena informacija među članicama međunarodnih grupacija. Da li ovo podrazumeva razmenu informaciju samo u cilju identifikovanja sumnjivih transakcija ili se odnosi i na mogućnost razmene identifikacione i vlasničke dokumentacije koja se pribavlja prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa sa klijentom? Ukoliko se odnosi i na identifikacionu i vlasničku dokumentaciju, da li ova dokumentacija u momentu razmene može da se koristi za uspostavljanje poslovnog odnosa iako je starija od 3, odnosno 6 meseci, odnosno da bude iz perioda u kome je članica grupacije od koje se pribavlja uspostavila poslovni odnos sa klijentom uz dostavljanje potvrde o tome da su podaci ažurni saglasno njihovom stalnom radu na ažuriranju podataka svojih klijenata?

Odgovor:

Članom 48. zakona propisano je da obveznik koji je deo međunarodne grupacije primenjuje programe i procedure koji važe za celu grupaciju, uključujući procedure za razmenu informacija za potrebe poznavanja i praćenja stranke, smanjenja i otklanjanja rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, kao i drugih radnji i mera u cilju SPN i FT. Obveznik koji je deo međunarodne grupacije može sa drugim članicama te grupacije da razmenjuje podatke i informacije o transakcijama i licima za koje postoje osnovi sumnje na PN i FT i koje su kao takve prijavljene Upravi za spečavanje pranja novca (Uprava), osim ako Uprava ne zahteva drugačije postupanje.
Dakle, navedeni član reguliše razmenu informacija samo u cilju identifikovanja sumnjivih transakcija ili lica i ne primenjuje se kod pribavljanja dokumentacije koja je neophodna za uspostavljanje poslovnog odnosa. 

Pitanje:

Član 51. stav 1. odredba pod 3) – obaveza ovlašćenog lica da učestvuje u izradi internih akata
Da li pomenuta odredba zapravo propisuje da je ovlašćeno lice banke (koje ima nezavisnu poziciju) odgovorno Izvršnom odboru (u daljem tekstu IO) za usklađenost svih internih akata banke sa zakonom i podzakonskim aktima u oblasti sprečavanja pranja novca?

Odgovor:

Poslovi ovlašćenog lica u oblasti sprečavnja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma taksativno su nabrojani u članu 51. stav. 1 tačka 1) – 6). Između ostalih, ovlašćeno lice učestvuje u izradi internih akata, a svoje zadatke samostalno vrši i neposredno je odgovorno najvišem rukovodstvu, shodno stavu 3. istog člana zakona.
Najvišim rukovodstvom prema članu 3. stav. 1. tačka 28) Zakona smatra se lice ili grupa lica koja, u skladu sa zakonom, vodi i organizuje poslovanje obveznika i odgovorno je za obezbeđivanje zakonitosti rada. Ukoliko se Izvršni odbor banke smatra najvišim rukovodstvom prema navedenoj definiciji, onda je ovlašćeno lice za svoje poslove odgovorno istom.
Dodatno, ukazujemo da je obveznik, u skladu sa odredbom člana 5. stav 3. Zakona, dužan da sačini odgovarajuća unutrašnja akta kojima će radi efikasnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma obuhvatiti radnje i mere za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma koja moraju biti srazmerna prirodi i veličini obveznika i moraju biti odobrena od strane najvišeg rukovodstva.
Na osnovu svega navedenog ističemo da, ovlašćeno lice učestvuje u izradi internih akata u oblasti sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma, koji moraju biti odobrena od strane najvišeg rukovodstva.

Pitanje:

Član 52. stav 3. navodi – Obveznik imenuje člana najvišeg rukovodstva odgovornog za primenu Zakona.
Da li banka može imenovati više članova najvišeg rukovodstva kao odgovorna lica za primenu Zakona u delu poslovanja koji je u njihovoj nadležnosti (na primer pored predsednika IO, imenovati kao odgovorne za primenu zakona i članove IO koji su nadležni za organizaciju rada u sektoru poslovne mreže i sektoru korporativnog bankarstva)?

Odgovor:

Banka može imenovati više članova najvišeg rukovodstva kao odgovorna lica za primenu Zakona u delu poslovanja koji je u njihovoj nadležnosti.

Pitanje:

U skladu sa članom 52, Banka mora imenovati člana najvišeg rukovodstva nadležnog za primenu Zakona. Da li imenovani član IO može delegirati ovlašćenja za npr. odobrenje uspostavljanja poslovnog odnosa sa funkcionerom licu koje nije član IO? 

Odgovor: 

Smatramo da Zakon ne predviđa mogućnost delegiranja ovlašćenja odgovornog lica. 

Pitanje:

Koje telo donosi odluku o imenovanju člana IO koji će biti nadležan za AML i kojim dokumentom?

Odgovor:

U skladu sa članom 73. stav 1. tačka 18) Zakona o bankama, upravni odbor banke utvrđuje unutrašnju organizaciju, odnosno organizacionu strukturu banke koja obezbeđuje podelu ovlašćenja, dužnosti, i odgovornosti zaposlenih, članova organa upravljanja i drugih lica na rukovodećem položaju u banci, na način kojim se sprečava sukob interesa i obezbeđuje transparentan i dokumentovan proces donošenja i sprovođenja odluka. Imajući u vidu navedeno, odluku o imenovanju člana izvršnog odbora odgovornog za primenu Zakona, donosi upravni odbor banke.
*Napomena: Odgovor u celosti dala Narodna banka Srbije.

Pitanje:

U skladu sa članom 52: Zakona o sprečavanjupranja novca definisan je pojam najviše grukovodstva na sledeći način: najviše rukovodstvo jeste lice ili grupa lica koja, u skladu sa zakonom, vodi i organizuje poslovanje obveznika i odgovorno je za obezbeđivanje zakonitosti rada.
Da li se rukovodilac funkcije kontrole usklađenosti poslovanja banke može smatrati članom najvišeg rukovodstva u smislu člana 52. Zakona o sprečavanju pranja novca, budući da ga imenuje Upravni odbor banke upravo za potrebe upravljanja rizikom usklađenosti (između ostalog) u oblasti sprečavanja pranja novca. Za razliku od drugih obveznika, banke imaju ovu posebnu funkciju čijeg rukovodioca imenuje isti nivo (upravni odbor) koji imenuje i članove izvršnog odbora, te smatramo da bi se ovo lice moglo smatrati članom najvišeg rukovodstva.
Vezano za primenu člana. 52. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. Glasnik RS“, br. 117/17, dalje: Zakon), koji obavezuje obveznike da odrede odgovorno lice za primenu Zakona, u vezi sa čl. 38. Zakona, koji obavezuje obveznike da pre uspostavljanja poslovnog odnosa sa funkcionerom, pribave prethodnu saglasnost najvišeg rukovodstva, i Odluke o upravljanju rizicima („Sl. glasnik RS“, br. 45/2011, 94/2011, 119/2012, 123/2012, 23/2013 – dr.odluka, 43/2013, 92/2013, 33/2015, 61/2015, 61/2016, 103/2016 i 119/2017), koja u tački 9. Obavezuje na razdavajanje aktivnosti upravljanja rizikom od aktivnosti preuzimanja rizikom.
Postavlja se pitanje da li je ispravno tumačenje gore navedenih odredbi tako da je odgovorno lice iz čl. 52 Zakona član Izvršnog odbora nadležan za poslove marketa (CMO), određen odlukom Upravnog odbora banke, kao i da li je prihvatljivo da se poslovni odnos sa funkcionerom uslovi dobijanjem prethodne saglasnosti ovog člana IO, a da se kao dodatna mera predvidi obaveštavanje IO o uspostavljenim poslovnim odnosima sa funkcionerima na kvartalnom nivou?

Odgovor:

U vezi sa pitanjem da li je prihvatljivo da se poslovni odnos sa funkcionerom uslovi dobijanjem prethodne saglasnosti člana Izvršnog odbora koji je nadležan za poslove marketa (CMO), a da se kao dodatna mera predvidi obaveštavanje izvršnog odbora o uspostavljenim poslovnim odnosima sa funkcionerima na kvartalnom nivou, ukazujemo da je, iako definicija najvišeg rukovodstva sadržana u Zakonu podrazumeva jedno lice ili grupu lica, potrebno imati u vidu odredbe Zakona o bankama kao sistemskog propisa u oblasti poslovanja banaka. S tim u vezi, ne bi bilo pravno utemeljeno tumačenje da se u smislu čl. 36. i 38. Zakona, smatra dovoljnim odobrenje člana izvršnog odbora nadležnog za primenu Zakona, a da se kao dodatna mera predvidi obaveštavanje izvršnog odbora – jer izvršni odbor banke svoje nadležnosti i dužnosti vrši kao kolektivni organ. Naime, izvršni odbor je kolektivni organ te jedan član tog odbora nije najviše rukovodstvo u smislu Zakona (već je samo deo izvršnog odbora). Takođe, obaveštenje izvršnog odbora nije isto što i odobrenje.
Međutim, ako uzmemo u obzir odredbu člana 75. stav 3. Zakona o banaka u skladu sa kojom je, pri zaključivanju pravnih poslova i preduzimanju pravnih radnji iz delokruga izvršnog odbora, predsednik izvršnog odbora banke dužan da obezbedi potpis jednog člana tog odbora, smatramo prihvatljivim da, za preduzimanje pravne radnje iz delokruga izvršnog odbora - pismenog odobrenja (čl.36. Zakona)/saglasnosti (čl.38. Zakona) člana izvršnog odbora koji je imenovan kao odgovorno lice za primenu Zakona, banka obezbedi i supotpis odobrenje/saglasnost predsednika izvršnog odbora ili drugog člana izvršnog odbora (ako je predsednik izvršnog odbora ujedno lice odgovorno za primenu Zakona).
*Napomena: Odgovor u celosti dala Narodna banka Srbije.

Pitanje:

• Da li se članom 90 stav 2. tačka 5. Zakona iz zabrane dojavljivanja isključuje razmena informacija o transakcijama i klijentima sa bankom korespondentom, tj. dozvoljava odgovoravanje na upite banaka koje su učestvovale u izvršenju transakcije klijenta Banke?
• Da li je u skladu sa odredbama čl.90 st.2 tč.5, drugom obvezniku koji ispunjava sve navedene uslove, moguće dostaviti podatke o tome da je za stranku postojao upit Uprave za sp.pranja novca, imajući u vidu da se navedeni zahtevi za dostavu podataka od strane Uprave, obeležavaju različitim stepenima tajnosti u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka, najčešći je Strogo Poverljivo, te da je posledično ograničeno deljenje ovih podataka u skladu sa ovim zakonom?

Odgovor:

Shodno članu 90. stav 2. tačka 5) Zakona zabrana dojavljivanja se ne odnosi se na razmenu informacija između dva ili više obveznika u slučajevima koji se odnose na istu stranku ili istu transakciju pod uslovom da su to obveznici iz Republike Srbije ili treće države koja propisuje obaveze u vezi sa SPN i FT koje su ekvivalentne obavezama propisanim ovim Zakonom, da se bave istom delatnošću i da podležu obavezama čuvanja profesionalne tajne i podataka o ličnosti. 

Pitanje: 

U skladu sa članom 113. obveznik je dužan da internim aktom propiše procedure za interno prijavljivanje kršenja odredaba Zakona kroz poseban i anoniman kanal komunikacije. 
Da li se u tu svrhu može koristiti kanal kreiran u skladu sa Zakonom o zaštiti uzbunjivača, ukoliko se procedure za sprečavanja pranja novca pozove na ovaj kanal komunikacije? 

Odgovor: 

U skladu sa članom 113. stav. 2 Zakona, obveznik može koristiti kanal kreiran u skladu sa Zakonom o zaštiti uzbunjivača.

Pitanje: 

U skladu sa članom 124. obveznik je dužan da radnje i mere iz člana 5. i 6. izvrši u odnosu na stranke sa kojima je poslovni odnos uspostavljen pre stupanja na snagu ovog Zakona.
S obzirom da se mere iz člana 5. odnose i na utvrđivanje identiteta stvarnog vlasnika stranke, da li predmetna odredba člana 124. podrazumeva da za sva pravna lica sa kojima je poslovni odnos uspostavljen pre 01.04.2018. a stvarni vlasnik utvrđen na osnovu izjave zakonskog zastupnika stranke, Banka mora pribaviti izjavu o stvarnom vlasniku stranke koja će biti potpisana i od strane stvarnog vlasnika (Član 25. Stav 4)?

Odgovor:

U slučaju da je došlo do promene vlasničke strukture, pored pismene izjave zastupnika, punomoćnika ili prokurista, obveznik pribavlja i izjavu stvarnog vlasnika stranke. 

Pitanje:

• Neposredni uvid na sajt APR-a, kao način prikupljanja dokumentacije je omogućen još promenom Zakona 2009. godine. Izvodom se smatra odštampana internet stranica na kojoj se nalaze relevantni podaci, na kojoj lice koje je izvršilo uvid upisuje datum, vreme i lično ime.
Shodno navedenom, da li smatrate prihvatljivim da Banka umesto odštampane internet stranica APR-a, zvaničnim kanalom i integracijom sa Agencijom za privredne registre pribavi zakonom predviđene podatke i formira dokument koji sadrži datum, vreme i lično ime lica koje je izvršilo uvid?

Odgovor:

Ukoliko postoji sporazum – ugovor sa APR o isporuci – dostavi verodostojnih podataka, kao i dokaz o tome (izvor APR), smatramo da ne postoji prepreka da se tako prikupljene informacije koriste. Takođe, preduslov je da se na dokumentu koji se formira nakon preuzimanja propisanih podataka od APR-a učini vidljivom informacija o datumu preuzimanja tih podataka.

Pitanje:

Da li je za otvaranje računa pravnim licima: advokatima i licima građanskog prava, prihvatljivo da Banka dokumentaciju o registraciji preuzme u elektronskoj formi od organizacije nadležne za njihovu registraciju? (Za advokate uvid u registracionu dokumentaciju omogućila je Advokatska komora na svom sajtu, a za lica građanskog prava Republički geodetski zavod. Zakon je predvideo da dokumentacija može da se skine sa javno dostupnih registara, dok je Odlukom o bližim uslovima i načinu otvaranja, vođenja i gašenja tekućih računa to predviđeno samo za pravna lica koja se vode u privrednom registru (APR-u).

Odgovor:

Zakon predviđa mogućnost da se podaci neophodni za uspostavljanje poslovnog odnosa mogu pribaviti neposrednim uvidom u zvanične javne registre, pod uslovom da sadrže podatke neophodne za uspostavljanje poslovnog odnosa propisane članom 99. Zakona. 

Pitanje:

• U tački 7 Smernica se definiše procena rizika stranke ili stvarnog vlasnika. Postavlja se pitanje - da li se procenjuje rizik stranke sa kojom se uspostavlja poslovni odnos ili rizik stvarnog vlasnika ili oba?

Odgovor NBS:

Rizik stranke kao jedan od osnovnih vrsta rizika koje je obveznik uvek dužan da uzme u obzir, regulisan je odredbama tačke 7. Smernica, pri čemu su posebno navedene okolnosti koje mogu ukazati na visok rizik od pranja novca i finansiranja terorizma i to u odnosu na način poslovanja i vrstu profesionalne delatnosti, reputaciju, vlasničku i organizacionu strukturu, kao i ponašanje stranke u vezi s poslovnim odnosom ili transakcijom. Imajući u vidu da je stvarni vlasnik stranke fizičko lice koje posredno ili neposredno ima u svojini ili kontroliše stranku, te da s tim u vezi ima dominantan uticaj u donošenju odluka u odnosu na sve napred navedene okolnosti, obveznik u oceni rizika stranke posebnu pažnju treba da obrati na uticaj njenog stvarnog vlasnika na nivo rizika stranke na način na koji je to uređeno Smernicama. Tako na primer, obveznik je dužan da primenjuje pojačane radnje i mere u odnosu na stranku čiji je stvarni vlasnik funkcioner, bez obzira što druge okolnosti ne ukazuju na visok rizik.To znači da je dužnost obveznika da proceni rizik stranke, pri čemu je dužan da identifikuje i rizik stvarnog vlasnika stranke, tako da na konačnu procenu rizika stranke uvek utiče i procena rizika stvarnog vlasnika stranke. 

Pitanje:

Tačkom 15., stav 3 Odluke o smernicama za primenu odredaba Zakona za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor predviđeno je da se od stranke pribavlja pismena izjava o tome da li je stranka funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera. U stavu 4, alineja prva iste tačke propisano je da izjava sadrži i podatke funkcionera (ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište i JMBG ,vrsta i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavanja) koji uspostavlja posnovni odnos ili vrši transakciju, odnosno za koga se uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakcija.

Odgovor NBS:

Odredbama tačke 15. stav 4. uređena je sadržina pismene izjave o tome da li je stranka funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera. Navedena izjava uveksadrži:
− izjašnjenje o tome da li je stranka prema kriterijumima iz Zakona funkcioner (u izjavi treba taksativno navesti sve slučajeve predviđene Zakonom);
− podatke o tome da li je funkcioner fizičko lice koje obavlja ili je u poslednje četiri godine obavljalo visoku javnu funkciju u državi, odnosno drugoj državi ili međunarodnoj organizaciji, da li je član porodice funkcionera ili njegov bliski saradnik;
− podatke o periodu obavljanja te funkcije;
− podatke o vrsti javne funkcije koju funkcioner obavlja ili je obavljao u poslednje četiri godine;
− podatke o porodičnom odnosu, ako je stranka član uže porodice funkcionera;
− podatke o vrsti poslovne saradnje, ako je stranka bliski saradnik funkcionera.

Dodatno, ako je stranka funkcioner koji uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju u svoje ime i za svoj račun, po punomoćju za drugo lice ili ako u ime stranke koja je funkcioner uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju punomoćnik, pismena izjava iz člana 15. stav 3. alineja prva Odluke sadrži i podatke iz odredbe tačke 15. stav 4. alineja prva (ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište i JMBG funkcionera koji uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju, odnosno za koga se uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakcija, kao i vrstu i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavanja).Imajući u vidu navedeno, ako član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera u svoje ime i za svoj račun uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju, pismena izjava stranke iz tačke 15. stav 3. alineja prva Smernica ne sadrži podatke iz tačke 15. stav 4. alineja prva, budući da su ti podaci obavezna sadržina pismene izjave samo ako, stranka koja je funkcioner uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakciju, odnosno ako drugo liceza funkcionera uspostavlja poslovni odnos ili vrši transakcija.

Međutim, kako je u cilju adekvatnog upravljanja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma, pored ostalih pojačanih radnji i mera iz člana 38. stav 2) Zakona, neophodno da obveznik prati transakcije i druge poslovne aktivnosti i člana uže porodice funkcionera ili bliskog saradnika funkcionera, potrebno je prikupiti podatke koji nedvosmisleno potvrđuju vezu funkcionera i stranke,odnosno njenog stvarnog vlasnika, koja je član uže porodice funkcionera ili njegov bliski saradnik (npr. ime i prezime i datum rođenja).Prikupljanje navedenih podataka neophodno je i u slučaju kada u ime stranke koja je član uže porodice funkcionera ili bliski saradnik funkcionera poslovni odnos uspostavlja ili transakciju vrši punomoćnik ili zakonski zastupnik.
Ovo takođe znači da, kada je stranka fizičko lice ili kada u ime stranke koja je fizičko lice poslovni odnos uspostavlja ili transakciju vrši punomoćnik ili zakonski zastupnik, potrebno pribaviti pismenu izjavu stranke iz tačke 15. stav 3. alineja prva Smernicai izvršiti uvid u registar funkcionera koji vodi Agencija za borbu protiv korupcije, jer je takav način provere podataka svim obveznicima jednako dostupan.Ostale aktivnosti obveznik preduzima samo ukoliko je u mogućnosti. Navedena pismena izjava pribavlja se i za stvarnog vlasnika stranke, pri svakom uspostavljanju poslovnog odnosa sa pravnim licem, preduzetnikom, licem stranog prava ili licem građanskog prava.

Pitanje:

Narodna banka Srbije je u saznanju da pojedine banke različito tumače odredbe Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. Glasnik RS “ br. 113/2017) koje se odnose na uspostavljanje poslovnog odnosa kada su u pitanju stambene zajednice, pa smo mišljenja da je neophodno da Uprava za sprečavanje pranja novca, u skladu sa članom 84. stav 1 pod 5) ovog zakona, pripremi i da preporuku u vezi sa načinom utvrđivanja i provere identiteta stranke koja je stambena zajednica, odnosno koje je podatke potrebno pribaviti u tom slučaju, a u cilju jedinstvene primene navedenog zakona.

Odgovor:
Za otvaranje računa stambene zajednice, zakonski zastupnik iste, u konkretnom slučaju upravnik stambene zajednice, banci dostavlja:
- lični dokument upravnika (radi pribavljanja podataka iz člana 99. st. 1. tač. 2) Zakona),
- rešenje nadleže opštinske Uprave o upisu stambene zajednice i upravnika u Registar stambenih zajednica (radi pribavljanja podataka iz čl. 99. st. 1. tač. 1) Zakona), uz napomenu da banka podatke o pravnom licu, može pribaviti neposrednim uvidom u registar Jedinstvene evidencije stambenih zajednica i
- potvrdu o Poreskom identifikacionom broju (PIB) izdatu od strane Poreske uprave, s obzirom da napred navedeno rešenje ne sadrži ovaj podatak.

Uprava za sprečavanje pranja novca je u saznanju da pojedine banke prilikom otvaranja tekućih računa stambenim zajednicama, traže i Zapisnik sa odlukom skupštine stambene zajednice, koji se podnosi nadležnoj opštinskoj Upravi, kako bi ista utvrdila da li su ispunjeni formalni uslovi za registraciju stambene zajednice.

Ističemo da, pomenuti Zapisnik nije javna isprava i ne sadrži podatke potrebne za uspostavljanje poslovnog odnosa.